Pet godina. Šta se sve desi za pet godina? Iz istorije smo učili o posleratnim petogodišnjim planovima, na razgovorima za posao pitaju gde vidite sebe za pet godina. Remisija u slučaju teških bolesti proglasi se posle pet godina.
Kažu da čovek planira a bog se smeje. I zbog toga sam pomalo uzdržana oko planova, ali lagala bih kada bi rekla da ih nemam i nisam ih imala. Prošlo je tačno pet godina od kad sam upoznala Teodoru. U za nijansu predugom razgovoru u neimenovanom beogradskom lokalu rekla sam joj da mora da iskoristi stipendiju State Departmenta i ode da studira na neki prestižan fakultet i kakav Bujanovac kakvi bakrači.
Mi plačemo, bog se smeje pet godina
Dugo posle toga, nisam mogla da spavam misleći kako sam možda zvučala elitistički, kako sam zvučala sigurno antisrpski i na kraju – kako sam vršila pritisak a ne smem da vršim pritisak. U moju odbranu, rekla sam da je sramotno da uzme mesto u Bujanovcu, nekome ko nema mogućnost da ode dalje. Svaka od nas duguje ostalima, da ode dalje i oslobodi mesto za one koje stoje u redu, iza nje. U to verujem i danas.
Danas je prošlo pet godina od tad. Teodora je završila osnovne studije u Francuskoj radom o akušerskom nasilju. Danas završava praksu iz oblasti zdravlja na drugoj godini Mastera u Parizu. Po dogovoru, ja sam dostigla C1 iz Francuskog i sledećeg juna doći ću na ceremoniju dodele diploma, zajedno sa njenom mamom. Ne samo da je promenila svoj, Teodora je promenila i moj, kao i živote članova svoje porodice. Naravno, sve još uvek može da se upropasti, mi planiramo bog se smeje…
Trad wife i sendvič od nule
Dok je Teodora učila u Reimsu pa u Parizu, trad wife fenomen preplavio je internet, još od prvih republikanskih kampanja za izbore u Americi. Različite žene iz tradicionalnih mormonskih zajednica postaju viralne jer strpljivo prave sendviče od nule. Pre dve godine fasciniralo me je kako se mase oduševljavaju ženama koje sire sir. Isprate ih komentarima hajmo žene, šta je teško. Danas me fascinira nešto drugo. Nigde nismo videli ništa o toj deci. Hoću da kažem, mi uopšte pouzdano ne znamo da je toj deci dobro, da su oni izašli na neki koliko toliko pravi put.
Matt Walsh, američki konzervativac i spin doktor komentarišući fenomen trad wife kaže kako je njegova žena domaćica koja je odgajila šestoro dece ali se ne izjašnjava kao trad wife. Iako je priznaje, trend novi, na najbazičnijem nivou ideja o ženi domaćici je jedna od najstarijih ideja čovečanstva. I to bi bilo sve o čemu se slažemo. Ideja da žena ostane u kući jeste jedna od najstarijih na svetu. Matt dalje veruje da je ta ideja isprobana i da je otkriveno da vodi ljudskoj sreći i procvatu svud po svetu već hiljadama godina.
Ali da li je baš tako?
I jeste i nije. Pre svega, zavisi kako gledamo na ljudsku sreću. Ako za parametar uzmemo antičko viđenje demokratije u kojoj su bića sa pravom glasa zdravi odrasli muškarci, izvesno je u pravu. Ako pak u priču uključimo i decu i žene – slika se unekoliko menja.
Pre nekoliko godina, drugarica me je upoznala sa lekarkom, dečijom kardiološkinjom. Spasila je nekoliko hiljada života beba i dece. Jednom prilikom je rekla – Ne znam da spremam ajvar, znam da operišem srce, to je to, to je ono što radim. Zamislila sam se. Koliko dugo to nisam čula. Predugo.
Za pet godina…
Odrasla sam u eri superžena koje se mere tek ako pored operacije srca umeju i da spreme ručak. Sećam se da sam jednom čitala kako je CEO multinacionalne kompanije PepsiCo Indra Nooyi rekla kako je pod pritiskom da li će biti dobra u svim svojim ulogama. Tu eru, zamenile su žene koje su viralne po tome što spremaju ručak. Ne koriste suvi začin. Spremaju ručak po receptima iz devetnaestog veka, peku hleb, sire sir. I to je sve. Žena = ručak. Pametnome dosta.
Indru Nooyi odgajila je majka koja je bila domaćica.
Indra Krishnamurthy odrasla je u konzervativnoj pokrajini Madras u porodici srednje klase u kojoj je otac radio kao bankarski službenik a majka je bila domaćica. Čak i kada bismo zanemarili tradiciju maloletničkih brakova, u Indiji brak ostaje najvažnije obeležje žene. Kada je Indra nakon osnovnih studija iz fizike, hemije i matematike poželela da nastavi školovanje – to što nije udata, postalo je veliki problem.
Škola može a udaja mora
Kao i mnogi roditelji Balkana, Indrini roditelji su rekli: Možeš ići ako dobiješ stipendiju, verujući potajno da stipendiju neće dobiti, odlažući veliku porodičnu raspravu. Do rasprave je ipak došlo budući da je Indra dobila stipendiju ali udaje nije bilo na pomolu. Ako nastavi da uči i otputuje u Ameriku, sama i neudata – šanse da će je nakon toga neko hteti, eksponencijalno se smanjuju. Posle završene Yale School of Management njen put je manje više sličan biznis pričama iz sveta uspešnih. Tek, Indra Krishnamurthy udato Nooyi postala je prva direktorka Pepsija u istoriji, i naravno prva nebela žena na toj poziciji.
Indra Krishnamurthy u uspešnim biznis pričama u poznatim časopisima voli da priča jednu priču, gotovo bajku iz svog odrastanja. U toj bajci, majka domaćica je svojim dvema ćerkama svako veče zadavala da smišljaju govore o tome šta bi promenile da su predsednice, ministarke, premijerke. Ona koja bi bila bolja, dobijala je majčin glas i pobeđivala na svakodnevnim večernjim debatama.
Multinacionalne kompanije nisu možda dobar primer.
Ljudi ne mogu da razumeju da li je i zašto bitno da je na čelu neke ogromne industrije žena. I u pravu su, te su kompanije ogromni sistemi u kojima je odlučivanje rascepkano na milione učesnica i učesnika. Ipak, ne mogu da odolim da ne dam jedan veoma glup primer. Indra Nooyi je žena, danas bi mladi rekli boomerka, odrastala je šezdesetih u Indiji.
U to vreme, u Indiji je vladala populaciona politika crvenog trougla. Žene, odnosno devojčice, naravno nisu bile dete izbora za porodice kojima je država propisivala najviše dvoje dece. U njihovoj porodici rodile su se dve devojčice, neko bi rekao loša sreća i predviđeno siromaštvo u budućnosti. Neposredno posle studija krajem sedamdesetih, Indra je radila u kompaniji Johnson & Johnson u Mumbaiju dok su se prvi ulošci prodavali ispod tezge. Čak se i ja toga sećam, do pre dvadeset godina u sred Evrope, ulošci su se pakovali u neprovidne papire pre nego što su se svečano predali korisnici. Muškarci su samo u izuzetnim situacijama odlazili po te skrivene paketiće.
Pre četrdeset i pet godina…
Pre četrdeset godina u Indiji, Indra Krishnamurthy je u Bombaju učinila prodaju i marketing uložaka direktnim. Indra Krishnamurthy je putovala obilazeći škole i koledže da edukuje devojke o menstrualnoj higijeni i korišćenju uložaka. Indra Krishnamurthy prokrčila je svoj put u korporativnom svetu krajem sedamdesetih jer je napravila revoluciju. Niko se nikad nije setio da bi žena mogla ženi da objasni, zato što žena nije bilo. A nije ih bilo jer i dan danas žene, usled menstrualnog siromaštva preskaču odlaske u školu. Školovanje žena je u direktnoj vezi sa menstrualnim zdravljem. To može znati samo žena koja je prošla i kroz menstruaciju i kroz školu. Hiljade menadžera bez iskustva menstruacije pre nje, nisu to mogli znati. Jednostavno, jer ih nije ni zanimalo.
Lični izbor malo sutra
Kad govorimo o tradicionalnim ulogama žene ne radi se tu jednostavno o ličnim izborima. Kao neko voli ovo, neko ono. Neko će da kuva i rađa a neko će da prodaje uloške ili operiše dečija srca. Svetu je potreban pogled žene na probleme koji hiljadama godina nisu bili rešeni. Doktorka Tlaleng Mofokeng, specijalna izvestiteljka UN za prava žena iz Južne Afrike rekla je da to možda nije fer, ali većina žena i nema baš izbor da bude šta želi.
Većina žena mora da, jednom kad im se otvore vrata, izabere profesiju koja će ženama pomoći. Kada je birala specijalizaciju iz ginekolologije imala je na umu sve crne žene za koje je vrlo bela i vrlo muška medicina verovala da ne osećaju bol pa ih je operisala na živo, bez anestezije. Dok je pričala o tome kako nije imala izbora, nego da promeni nepravdu koja se vukla vekovima, plakali smo svi u sali. I Goran koji je sedeo pored mene i nikad nije znao ništa o nejednakosti žena u medicini. Jer nije žena.
Dok sam plakala napisala sam Teodori, da mi je žao jer nema puno izbora – mora da nam pomogne, ona ne uči za sebe, uči za generacije svih koje nisu imale izbor, nisu imale novca ni mogućnosti, nisu napustile svoje selo. Kad uči, uči da bi druge koje dolaze posle nje mogle da imaju malo više izbora, više i možda za sto godina…
Neko mora
Neko mora da se bori protiv abortusa na živo ali taj neko mora da zna da se sada abortus radi na živo. Neko mora da procesuira nasilje prema ženama na porođaju a taj neko mora da zna kako je to nasilje izgledalo. Neko mora da promeni procedure u bolnici, ali mora da veruje da su procedure neljudske. Neko mora da se bori za starateljstvo žene nad sopstvenom decom, neko mora da se bavi pitanjima ovarijalne insuficijencije, asistirane reprodukcije, perimenopauze i ženskog orgazma. Mi sve to moramo same i nemamo kad da sirimo sir. U deset hiljada godine istorije čovečanstva svi najveći umovi nisu znali kako izgleda klitoris. Jer svet u kome sve žene ceo dan sire sir, može i bez epidurala, i bez mašine za veš i bez orgazma. Svet može, mi ne.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Annie Spratt on Unsplash
