Srećna porodica: Plaže

Plaže u Engleskoj su prelepe. I priroda uopšte. To mi nikad niko nije rekao pre nego što sam došla ovde. Ljudi, kada se pomene Engleska, uglavnom govore o Londonu. Primetila sam to za Englesku i još neke zemlje – jednostavno se izjednači država i grad. U Engleskoj, vreme uglavnom ne provodim u gradovima. Nekad sam to već rekla, svi gradovi na svetu su isti.

Priroda nije. Prirodu naravno poredim između zemalja iako to nije moguće. Dok sam se juče provlačila kroz šikaru naglas sam mislila o tropskim prašumama. Bilo je osetno toplije nego na plaži – šikara je puna cveća i gustog rastinja. Pomislila sam kako bi bilo super da i džungla u Tanzaniji ima istu tu temperaturu. Prijatnu.

Engleske travnjake uvek nehotice poredim sa travnjacima u Sremu. Kišu u Engleskoj sa kišom u Sijetlu. Kiša u Engleskoj je nalik na kišu okeanskih zemalja, ostrva jer daje život i biljkama, ne samo mirisu buđi u odeći koji se dugo, dugo zadrži. Sad kad razmislim, možda volim vlažnu klimu. Suvi, pustinjski predeli me pomalo plaše. Još kao mala naučila sam da je voda život.

Doći ću do plaže, polako, sve je počelo ovako…

Nervira me horoskop, ne zato što ga ne razumem, to bismo i lako, nego zato što ga možda ne razumeju ni ljudi koji ga za novac tumače. Kada sam 2006. od studentskog džeparca uredno platila – ko zna koju po redu – izradu natalne karte očekivala sam da saznam da li ću i kada završiti fakultet.

Ono što me je dočekalo je priča o prošlim životima i smrtima, i razgovor o mestima na koja nikada ne bi trebalo da idem. Između ostalih – to su i Dominikanska Republika, u kojoj sam se zadržavala mesecima, ali i Engleska, u kojoj se sada nalazim. Ništa mi tada nije ova mesta označavalo posebnim, ni u jednoj ni u drugoj zemlji, tada sa dvadeset četiri godine – nisam bila.

Ne volim horor priče.

Ne volim horor priče. A ta priča je bila takva da su mi se tad zaledile ruke. Sećam se da sam sedela u kafiću na Trgu Republike slušala navodnu natalnu kartu i pitala se šta mi to treba. Ako bih mogla da kažem mlađoj sebi nešto – rekla bih joj da ne ide na horoskope i razna tumačenja od ljudi sa kojima inače nikad ne bi popila kafu.

Jedan od mojih prethodnih života, u kojima sam bila muškarac, u kojima sam bila mornar negde na Karibima, završio se baš na engleskoj obali. Tada, kao i drugi ljudi, o Engleskoj sam znala samo postdiplomske studije koje želim da upišem i to je to. Nisam imala predstavu da će taj dan, kada sedim u kafiću neke reči koje sam čula veoma odrediti moj kasniji život. Pisala sam o moći reči, ovo nije ta priča – i nije mi trenutno važno što ne vozim kola, samo zato da nekog ne bih povredila u saobraćajnoj nesreći koja će se desiti 13. januara 2017. godine.

Ljudi žele da znaju budućnost

Ljudi žele da znaju budućnost. Meni je budućnost uvek stvarala strah. U budućnosti neće biti nikog koga sada znam, u budućnosti mnogi neće biti među živima, u budućnosti ću doživeti toliko toga što mi je sad neverovatno – plašim se te budućnosti. Razlog za to je trivijalan, gotovo glup.

Kada sam bila mala, svaka kuća u koju sam išla u goste imala je jednu knjigu koju su deca koristila da plaše jedni druge. Knjiga se zvala Paralelni ili paranormalni svet i sadržala je razna iskustva ljudi koji su na razne načine komunicirali sa paralelnim dimenzijama.

Mi bismo se okupili u sobi, neko je čitao naglas jeziva svedočanstva o avionima koji su se srušili, potopljenim brodovima, svim upozorenjima prijatelja, neobičnim snovima… Onda su sva deca počinjala da pričaju svoja iskustva koja su čuli, videli, osetili. To su neudate devojke koje su sahranjivane u venčanicama, vampiri u vodenicama i različita predskazanja o koja ako se oglušiš – nešto strašno se desi.

U sledećem trenutku večeri, kada bi nestalo priča za koje smo čuli, počeli bi da se prepričavaju horor filmovi ili ako za to ima vremena – da se puštaju nasnimljene epizode Twin Peaksa ili delovi Predskazanja. Telekineza, snovi koji se stvaruju, čudne kuće, preteće situacije i muzika koja duboko u korteks urezuje strah i strepnju od onoga što će biti. Od onoga što ne može biti ali će biti. Na javi držala sam se čvrsto, ali u snu, akumulirani strahovi od naivnih dečijih okupljanja rukovodili su mojom svešću. Prvi put, potražila sam pomoć psihologa sa deset godina, jer sam imala stalne noćne more. Naravno, ni moji roditelji ni niko drugi nije znao čime sam ja toliko istraumirana.

Noćne i dnevne more

Predskazanja sam shvatala prilično ozbiljno, iako ih je u životu bilo zaista malo. Tog dana, dok mi čita natalnu kartu, čovek koga nisam videla nikad pre i nikad kasnije. Ubedio me je da ne treba da putujem u određene zemlje, ne treba da vozim i treba da se plašim svake konjukcije Urana i Marsa – jer možda se desi požar. Sada karikiram, ali jednostavno reči znače, i nije jednostavno – koliko god da ne verujemo u onostrano – slušati rečenične konstrukcije koje kažu stradala si u požaru ili utopila si se ili nemoj ići na ostrva…

Razmišljam koliko je neetično tako govoriti – a onda se prekinem – pa ceo koncept horoskopa nema ništa sa etikom. Ljudi koji primaju novac u kešu za horoskop, nisu registrovani. Nemaju nikakvo stručno udruženje, niti neku vrstu suda časti, etički kodeks. Nikog od nas ništa ne sprečava da idemo okolo i govorimo ljudima da će povrediti nekog u saobraćajnoj nesreći za Novu godinu. Šta nas košta da kažemo da će se teško razboleti za dvadeset pet godina ili da će imati troje dece od kojih će jedno zaraditi baš puno novca? Da ih čeka utapanje u vodi ili u Dominikanskoj Republici?

Plaže i opasnost?

Svime što sam čula, tog dana pre skoro dvadest godina, na isti način kao i horor pričama u detinjstvu, moja je svest oblikovana na jedan način. Svaki put kada sam zapalila šerpu ili pala sa broda – činilo mi se kao da se osim sa stvarnim, borim i sa nestvarnim svetom. Svetom u kome su predskazanja moguća a ljudi imaju više života i prelaze između različitih dimenzija. Istovremeno, bilo mi je važno da se izborim sa nedaćom ali i negdašnjim zapisom o tome da to treba da se desi tad i da ja ništa protiv toga ne mogu da uradim.

U knjižari Waterstones u gradu Truro, uglavnom gledam koje su knjige sa moje liste za kupovinu dostupne. Preračunavam se oko popusta i razgledam klasična izdanja kojih ima toliko da ih nikad neću kompletirati. Povremeno odem gore na sprat i očarana sam ilustrovanim knjigama iz dizajna enterijera i mode. Maštam da ih imam sve, ali istovremeno znam da ne znam šta ću ni sa ovima što ih posedujem trenutno. Klasične knjige za pokazivanje, stalno čujem glas roditelja.

Knjiga u knjižari Waterstones u gradu Truro

Prvi put kad sam bila u toj knjižari, videla sam je. Knjiga koja mi je privukla pažnju bila je postavljena tako da privuče pažnju. Stajala je otvorena na vrhu gomile knjiga na niskom stolu. Tačno u ravni ruke kojom sam nezainteresovano prelazila preko izloženih izdanja. Na otvorenoj knjizi bila je prikazana brodska olupina na stenovitoj obali Cornwala.

Već sam odranije znala tu obalu, na ostrva Scile može se otići i iz grada Portelevena, ali i iz Newlina i Penzancea. Knjiga se zove Shipwreck i sadrži fotografije i priče porodice Gibson, rodom iz ostrva Scile (Isles of Scilly). Ove se fotografije čuvaju u National Maritime Museum, u Greenwichu u Londonu kao deo kolekcije olupina porodice Gibson (Gibson’s of Scilly Shipwreck Collection). Na otvorenoj stranici je bila slika plaže na kojoj smo upravo bili. S desna fotografija olupine brod Cviet a s leva priča.

Na dvadeset šestoj strani slika plaže na kojoj je nasukan brod i piše:

U ranim časovima 26 januara 1884, brod dugačak 130 fita, odnosno 40 metara, pod nazivom Cviet posle skoro dva meseca plovidbe iz Santo Dominga, gotovo da je stigao do Falmoutha. Vremenski uslovi su se pogoršali a vetar je prerastao u oluju. Tog jutra, talasi su prekrili palubu i naslagani teret odneli u more.

Do podneva, posada je uočila kopno. Kapetan je shvato da je brodom nemoguće upravljati i da neće uspeti da se bezbedno drži kursa. Odlučio je da pristane, da sačuva posadu i robu. Iako je obala uglavnom stenovita, pronašli su peščanu plažu Porthleven. Stanovnici Porthlevena i obalska straža su se okupili i gledali sa plaže da vide Cviet.

Kada je brod primakao obali, posada je počela da se iskrcava, ali nije išlo. Jedan mornar je skočio sa pramca kako bi otplivao do obale. Ribari su pokušali da ga dosegnu, kako je ko smeo – ali nisu mogli. Mornar je plivao svom snagom, ali samo je bivao sve slabiji, voda oko broda ga je povukla i nestao je.

U isto vreme, kapetan i njegov pomoćnik pali su sa palube kada je naišao ogroman talas – i utopili su se. Ostatak posade od osam mornara, popeli su se na pramac, držeći se za šta je ko stigao.

Rizikujući život, lokalni ribar Joseph Gilbert, odlučio je da pokuša da ih spase. Oko struka bio je vezan jakim konopcem, čiji su drugi kraj držali njegova dva sina.

Talasi su ga odbacivali, u jednom trenutku je bio toliko dugo pod vodom da su okupljeni meštani mislili da se sigurno utopio. Odbio je da se preda i došao je do palube Cvieta. Uskoro je ostatak posade bio spašen.

Kada se more povuklo Gibson je zabeležio stanje broda, pre nego što je uklonjeno korito. Tela poginulog kapetana i mornara sahranjena su na groblju crkve St Bartholomew u Porthlevenu. Kapetan je imao ženu i dvoje dece.

Istraživanje novog, i starog sveta

Cornwall je, ubrzo ću saznati, jedna od glavnih pomorskih regija na svetu, u vreme istraživanja novog sveta. Nije ni čudo što mi je delovalo poznato i uporedivo sa tropskim zemljama jer su upravo ovi predeli inspirisali kulturu i običaje u Cornwallu.

Brodski drveni delovi, volute na palubi, vitraži… Skulpture i slike u profanoj ali i u sakralnoj arhitekturi sadrže motive ananasa, palmi i drugih tropskih biljaka, voća i cveća. Tropsko voće je nekakva relikvija, simbol moći i bogatstva, odlazaka u daleki i neizvesni novi svet. Grofovija Cornwall tradicionalno pripada prvorođenom sinu engleskog kralja, danas je to princ William.

Juče, gledala sam u krajolik sastavljen iz tropskog rastinja, kupina i palmi, praistorijskih ogromnih biljaka i divljih ljiljana u cvetu. Šumski pejzaž prelazio u ogromne morem zaobljene stene. Razmišljala sam kako možda nikad ne bih otkrila skrivene plaže da sam sledila predskazanja. Kraj me možda vreba dok plivam na nemirnom moru. Ili dok se spuštam niz stene kako bih na vreme došla do plaže. Između oseke i plima provela na jednoj od najlepših uvala koje sam ikad videla.

Plaža sa peskom od purpurnih školjki

Porthchapel Beach je uvala sa najsitnijim peskom u bojama od bele do ljubičaste. Pesak plaže sastoji se od ljuspica školjki i kamenja isitnjenim do nekoliko milimetara. More je nemirno.  Najjužniji deo najzapadnijeg engleskog kopna. Još malo južnije i zabačenije i skrivenije od nečega što se simbolično zove kraj sveta (Lands‘ End). Tu, baš iza kraja sveta, postoje plaže samo nekoliko sati u danu, dok ih more svom silinom talasa ne prekrije.

Talasi su visoki penušavi i beli. More je savršeno tirkizno, nalik na skupe plaže tropskih krajeva na kojima se bele ležaljke. Voda je hladna i šušti pod nogama, dok gazim preko krhkih sedimenata školjki, korala i delića stena starijih od čovečanstva. Da li bi išta od toga ugledala? Da li bi išta od toga postojalo za mene da nisam baš posebno osetljiva na ostrva? Da li bih više uživala da se ne plašim visokih talasa? Možda zbog horoskopa, tropskih mora, Cvieta, možda i ne. Tek, tako je.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije. 

Fotografija: Sebastian Schuckelt on Unsplash