Luksuz je prevara, umetnost uglavnom nije. Može se tako ali i obrnuto posmatrati svet oko sebe. Nekome je luksuz stvaran a umetnost prevara. Prošlost je u svakom slučaju prevara iako je često naše jedino uporište. Dok ovo pišem u glavi mi se mota napamet naučeni citat iz knjige koju sam čitala kao devojčica. “…da je prošlost samo laž, da sećanju nema povratka i da je svaka, pa čak i najupornija ljubav u svakom slučaju samo prolazna istina”. I ne mogu da se setim ako je to iz Kamijeve Kuge, u kom je delu i zašto ne mogu da nađem. Verovatno zato što nije iz te knjige.
U to vreme sam čitala i lektiru i bestselere Balaševića, Justejn Gordera i Paula Koelja pa je možda i iz njih. U kuriranom sećanju retko će se koji pisac prisetiti konvencionalno rečeno “jeftine” literature. A i iz nje smo izvlačile citate koji bi se slagali sa našom trenutnom ljubavnom situacijom. U višim razredima OŠ. Dečaci su čitali slabije, zato uvek kao pisci mogu da imaju uređenija i finija sećanja. U Brazilu, sećanje na Paula Koelja je sasvim prigodno iz više razloga.
Baba i McDonalds
S obzirom na to da sam se u Florianopolisu osetila kao baba kada je unuk povede na hamburger u McDonaldsu, a da sam se isto tako osetila obilazeći prelepe hotele u Meksiku, želim da pišem o izokrenutom poimanju luksuza. Kada se sve to izokrenulo i ko diktira luksuz za mene ili moju “kreativnu” klasu nisam više sigurna. Juče sam posetila jednu kafanu Bip Bip, koju možete videti na instagramu Sam Youkilisa.
Youkilis je talijanski fotograf koji je instagramu postao poznat fotografijama juga Italije, na način da isprtiskaju sve dirke “autentičnog” ili stereotipnog, zavisi ko gleda. Tetovirane dede, paradajz koji se suši na suncu, našminkane starije žene koje puše, takvi prizori. Danas je Sam pozvan da u svakom gradu na svetu pronađe isto to, plaćen da spava u skupim hotelima dok istovremeno traži po gradu mesta na kojima obični ljudi žive svoj jedini život. Namerno nisam rekla najbolji. Ne znam šta je najbolji život ali to svakako nije život sirotinje.
Mi smo kao izgubljeni stranci u ovom svetu.
I mi sad pred očima sveta tražimo prošlost koja nije više tu. A i kad je bila nije izgledala kao to čega se sećamo.
Prošlu nedelju obeležilo je nekoliko događaja iz oblasti mode – nekoliko njih se desilo u Parizu. Vetements je predstavio novu kolekciju na kojoj je učestvovala i JK. Neko je prokomentarisao kako se Vetements i dalje bori da eksploatiše nasleđe Demne sada kada on više nije tamo kao da eksploatacija i reaproprijacija nisu drugo ime celog pravca kome pripadaju gotovo svi dizajneri moje generacije. Na kraju – zar nije to obeležje sve umetnosti od postmoderne, ili se i dalje pretvaramo da stvaramo nešto herojsko, prvo, novo? Predimenzionirane puf jakne svim ljudima oko mene bude nedvosmislene asocijacije na fejk diadora i mont jakne sa subotičke pijace u devedesetim – koje su nam kupovane veće jer rastemo. Ne znam šta su Demna i Guram Gvasalia nosili u Gruziji. Uz mnoge dizajnere iz bivšeg SSSR koji su već ranije osvojili svetsku scenu, shvatili smo da su naša detinjstva bila slična.
Još vesti iz Pariza.
Simon Porte Jacquemus je u kafani proslavio Chevalier de l’Ordre des Arts et des Lettres, najviše odličje Francuskog ministarstva kulture. Les Sculptures je prikazana koji mesec ranije, naravno da su svi vrištali koliko tu ima „starog“ ili „viđenog“, kako je prevara, i sve drugo što se kaže uz to.
Bojana Nikitović, u drugom videu govori kako je konjak Hermes birkinka više dosadila i bogu i narodu ali je „kod nas“ u Srbiji taj klasik mnogo prisutniji nego žuta ili plava naprimer. Razumljivo, nema se puno para za eksperimente „savremenosti“. Izgleda „bolje stari Hermes nego novi Jacquemus“, bar još neko vreme.
…još vesti iz sveta mode
Na trećem sajtu izašlo je koliko koštaju dela naših dizajnera i onih koji se tako osećaju a nisu dizajneri. Tržište i potražnja diktiraju cene. Isto vidim i u Brazilu – novi konzervativni brendovi, nisu baš modni ali na tom su mestu – u skupim radnjama Jurere kvarta. Da li su vredni novca – onima koji ih kupuju sigurno da. Da li su moda? Pitam neironično, ali ostavimo to pitanje po strani zasad.
…i dizajna
U Jardin de Tulliers je otvoren novi salon Matter and Shape, a svoj brend Teget je predstavila Ana Kraš i možda će estetika koju poštujemo, poznajemo i volimo doći pod reflektore. Možda će ostati ekscentrična. Kada je 2009. Ana Kraš napravila prvu Bonbon lampu, osećala sam se emotivno (p)okradeno. (Glasom Ene Begović Barunica Kasteli kaže „Okradena sam“).
Lampe od metalne konstrukcije i konca, sredinom osamdesetih su pravili moji mama i tata i izdašno poklanjali svim svojim prijateljima. Njihove lampe bile su “uradi sam” zasnovane na estetici nekog od popularnih časopisa uređenja doma u to vreme, možda baš “Uradi sam”. Sigurno je postojala neka dizajnerka koja je prva oblikovala metalne kaveze u formi naslaganih geometrijskih tela. Valjkovi, zarubljene kupe i prizme bili su enterijer mog detinjstva, nešto tako blisko i poznato da sam čvrsto verovala da polažem neotuđivo pravo sećanja.
Uz Anu sam prvi put shvatila da sećanje nije samo moje. I ne samo da je i njeno koliko i moje, već da ga deli sigurno mnogo ljudi – svih onih koji su prepoznali komunikacione poruke koje dizajn snažno zasnovan na vrednostima i estetici osamdesetih u Jugoslaviji nosi. Prekrivači na kaučevima evociraju toplinu doma, danas kada dom evocira sliku salona nameštaja.
Il Campanario u Florianopolisu
Isti je kao i million drugih rizorta širom sveta. Villagio najviše liči na Zlatibor – utočište nove više srednje klase u tranziciono opustošenoj zemlji. Kao Budva u devedesetim. Novogradnja. Napušteni veliki kompleksi socijalizma i mali butik graditeljski poduhvati, bez dobrog statičara sa malim timom autora od kojih je bar jedan završio bar višu građevinsku ili ATŠ ako ništa.
Do Villlagia još jedno gradilište. Zlatibor u kome nekadašnju Titovu vilu okruže zgrade. Palisad koji je nekad bio hotel A kategorije deluje kao neugledna stara svilena lulica na raskošno okićenoj jelci punoj modernih ukrasa iz savremenih dizajnerskih home dekoraterskih radnji. Vreme sve menja.
Eksterijer, dan
Gost stoji ispred ulaza u kompleks čekajući da portir dovozi prtljag a vozač kola. “Markiza” je neprirodno visoka. Gotovo dva metra platforme čiji je jedini smisao rampa za prilaz kolima do ulaza. Hotelska kolica za prtljag i garderobu klasičnog stila, od mesinga se prevrću uz prasak na deo dvorišta ispred groteskne markize i svi koferi su u travi. Gost stoji nepromenjenog izraza lica a garçon sa trave donosi jedan po jedan kofer. Stvara se gužva na ulazu jer su drugi vozači dovezli druga kola. Neki od njih stoje na ekstremno strmoj rampi koja vodi do ulaza. Scena je mnogo više smešna nego tragična, a tragično je jedino što će bell boy verovatno izgubiti posao. Tešim se da možda i neće jer se na ovako loše projektovanom ulazu ovi incidenti dešavaju sigurno i po više puta dnevno.
Jugoslavija je bila super, ali…
Jugoslavija je bila super ali Brazil je bio centar arhitekture herojskog modernizma u svetu. Ne postoji puno gradova u svetu koji su projektovani od nule kao što je to Brazilija. Ne postoji puno gradova sa bezbroj solitera koji imaju imaju gotovo apstraktne obrise. Mislim na nevidljive terase zgrade Copan sa 115 metrara visine, Oscara Niemeyera. Beskompromisna primena životnih načela IV Međunarodnog Kongresa Moderne arhitekture – CIAM koji je održan na brodu Patris II koji je plovio Sredozemnim morem od Marseja do Atine. Grad sastavljen od mreže normiranih objekata i prostor podeljen na jasno izdvojene zone.
Herojsko je pojedeno ostalo je samo đubre na ulicama, čatrlje i karton naselja. Još od Maču Piču povelje, novi arhitekti pokušavaju da smisle nove gradove koji će biti manje herojski ali više ljudski. Gradovi ispadoše skroz neljudski. Na ulicama Sao Paola su kavezi za smeće pre nego što ih odnese komunalno. Na visini da pacovi ne mogu da dohvate, u čeličnoj mreži – da siromašni ne bi preturali po smeću tražeći hranu i odeću. Paralelno sa njima mali i srednji preduzetnici grade male i srednje zgrade koje brzo vraćaju uloženo. U florianopoliškom rizort selu Il Campanario ljudi koji su kupili stanove još u sivoj gradnji danas ih izdaju i preko airbnb i bookinga. Dobro je da se pare vrte. Ako stanu propašće.
I pesma za evroviziju
Izbor pesme za Evroviziju doneo je na sto ponovo pitanje o tome šta je patriotizam. U Brazilu koji izjeda kriminal i korupcija isto kao i Srbiju ali sigurno isto kao i Gruziji, ali i Francusku (pitam se?) isto. Prošlost je kao švedski sto, svako bira šta voli. Glasovi idu u humanitarne svrhe jer je zdravstveni sistem na kolenima.
Za to vreme u Bip Bipu je isto kao u pojedinim lokalima u Beogradu, Šapcu, svakom gradu iz koga ste. Nepromenjeno. S izuzetkom što je Bip Bip mala kafana, praktično kiosk od osamnaest kvadrata zavučen iza ulice Nostra Senhora u Kopakabani, negde između prefektura pet i šest. Osnovan 1968, danas je kulturna baština Rija. Četvrtkom je Bossa Nova, nekim danima Samba. Nekad ima mesta samo za orkestar i jeftino piće. Svi su pijani a ispred je najmanje pedeset ljudi. Sedi se u toku dana ili predveče, uveče se stoji s pivom ispred.
Osnivač ove kafane je bio Alfredo Jacinto Melo poznatiji kao Alfredinho, lokalni socijalista sa izraženom naklonošću prema mladim umetnicima kojima je davao prostor da se izražavaju. Dobro, može se to i bolje reći, daju prostor samo bogate mecene. Alfredinho ništa nije davao – usred grada koji nezadrživo srlja u luksuz i privatizaciju, separee i kible skupog uvoznog penušavca, stvorio je prostor u kome će se ljudi osećati dobrodošlo da rade potpuno neglamurozne stvari. Kao što je jeftino piće i propast. I sama sam radila u jednoj takvoj kafani.
Zanimljivo mi je kako ljudi poimaju šta je prevara šta nije.
Nema ko mi nije poslao snimak u kome vidno pripita spisateljica drži banku o tome šta je njoj umetnost a šta nije. U toj podeli “prevara” je svaka savremena umetnost koja ukazuje na užase kapitalizma ili nas prosto vraća sebi i onima koje smo zaboravili. Vrednost je ono staro dobro, verovatno neka logika bajke u kojoj smo svi mi princeze i prinčevi kojima bell boy potpuno zasluženo dogura kofere a vozač doveze kola.
Daljinski u celofanu i prekrivač preko kreveta, predimenzionirana jakna sa buvljaka, naslagane cipele iz babinog ormara, pijani deda u lokalnoj kafani, sakupljanje malih plastičnih cuclica i ostali dokazi siromaštva su ono što o sebi želimo zaboravimo. Hrlimo ka progresu u kome će sve stvari biti ispeglane i uštirkane, original, neraspareni setovi kofera složenih boja i dezena. Izgledaće starije, ručno rađeno, nesintetičko.
Prošlost će biti redigovana, sve slike na kojima smo debeli, krezavi, razroki ili krivonogi biće obrisane, pocepane i zameniće ih slike nas koji smo lepši i bolji nego ikad ranije. Ne samo najbolje verzije sebe, već najbolji izmišljeni svet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koji traje zauvek. Torbama raste vrednost, cipelama opada i druge logike savremenog sveta.
Haljina majica i drugi relikti
Moja najdraža haljina iz prethodne kolekcije Sanda Simona je jedna majica. Bez obzira što je rekreirana majica a u stvari prava haljina dizajnirane strukture, ta „majica“ je iz (našeg, zajedničkog, istočnoevropskog ili kako već) detinjstva.
U detinjstvu ona je muška majica veća nekoliko brojeva, ali je mi, drugarice, kačimo sa strane kako bi izgledalo da je to uska mini haljina. (Kada je jedna gruzijska modna kuća zakačila majicu tako kako smo je mi kačile, morao je da se doda rajsfešlus nazad jer je majicu haljinu nemoguće bilo obući. Stoga je u modi baš nemoguće doslovno preuzeti koncept dečje igre budući da se javljaju strukturalni problemi koje dete/roditelj/investitor ipak ne može da reši a školovane dizajnerke da.)
Madona i Ceca
U tom neodređenom trenutku u prošlosti mi smo dvanestogodišnje devojčice koje se međusobno hiperseksualizuju pod uticajem pop kulture, hormona koji se bude onim starijim a mi mlađe samo imitiramo. Mi smo nova Cecina ili Karleušina pesma i uvek nova Madona, u Budvi i Zlatiboru se tek grade prvi polulegalni objekti u kojima ćemo letovati koju godinu kasnije.
Novi pevač Bjelog dugmeta
Naša kuća koju gradimo od novca stana koji smo prodali je bez krova, jer je tata u poslednjem trenutku odlučio da doda još jednu „ploču“ jer – nikad se ne zna. Roditelji odavno ne prave lampe od konca jer je to bilo srećnije doba. Mi smo i ona jedna rođaka koja se tek udala i letuje u Budvi, zimuje na Kopaoniku. A neko u porodici vozi i Audi. I ono što nismo mi, možemo da maštamo i zato od majice pravimo haljinu u kojoj „najbolje izgledamo dok se najgore osećamo“.
Rum za kolače
Ima totalno pogrešan ukus, kao rum za kolače, kao jeftini viski koji je neko doneo dedi i niko ga od odraslih ne pije jer je loš ali deca pronađu pa popiju. Deca piju, da. Kad roditelji nisu tu slušaju sve one pesme koje se ne smeju jer u njima pevači i pevačice uzdišu i simuliraju seks koji mi ne treba da znamo šta je ali znamo. Čitamo romane Mir Jam i Danijele Stil jer se tu neko smuva i ima čak i seksa. O tome ne pričamo nikom. Niko ne zna zbog čega smo ovakvi. Nikakvi.
Brazilska Budva, Budvanski Brazil
Kad padnu hotelska kolica za prtljag i garderobu od mesinga, ako upitaš čoveka koji je zaposlen na poziciji koja se i dalje zove “garçon” da li mu je potrebna pomoć, matriks kao da se briše. Sve odjednom postaje onako kako jeste. Ekskluzivni florianopoliški rezort postaje mnogo bliži, skoro u komšiluku, kao Zlatibor ili Budva.
Kao hamburger za koji prvo baba kaže da je sranje, onda i ti shvatiš da je sranje ali ga opet ponekad jedeš. Nekad je potreban odmor od pravih vrednosti, malo čučanja u potpuno plastičnom, lažnom, pogrešnom. Nisam mogla da stojim ispred Bip Bipa sa hordama ljudi koji žele autentičan osećaj autentične “prave” kafane.
Na umu mi je neprekidno bila Mimi Mercedes u kafani Zale. Egzotično gostovanje u “pravom”, prvom, autentičnom. Isto kao i Sam Youkilis u Bip Bipu. Na umu mi je svađa šta je prava Srbija. Orao ili Ramonda? A šta je pravi Brazil? I na umu mi je kako sam u Somboru na šetalištu srela Avdulja iz borčanske kafane kako prosi jer se matriks raspao. Hype je prošao a život je nešto sasvim drugo. I odvija se nezadrživo sa ili bez ponavljanja. Možda je da se povremeno setimo neherojskih smrti, siromaštva, narodnjaka, popularne književnosti i jeftinih plastičnih papuča. Možda je važno da što pre zaboravimo. Ne znam, samo pitam.
Fotografija: Luise and Nic on Unsplash
