Pričanje priča je nauka. Ako nekog zanima, zove se naratologija. Nauka o priči. Iz događaja koji su se nesumnjivo desili priča može da ode u svim smerovima. Različito ću je ispričati ja i različito će je ispričati neko drugi. Naravno to nije samo zato što smo mi svi različiti kao pahulje. Već zato što priču oblikuje volja, stavovi i kontekst u kome nastaje.
Drugim rečima, istu priču ispričaću drugačije preko telefona, u novinama i u romanu. Da ne davim sa uvodom. Danas razmišljam o jednom od onih nezaboravnih događaja koje pamtimo i prepričavamo ceo život. Pokušala sam o tome da pričam prošle nedelje… Tad sam samo započela temu o razgovorima sa starijima, ali nisam mogla da je oblikujem i ispričam. Olimpijske igre su mi u tome pomogle.
Rekla sam već, pisala sam o tome kako ljudi pričaju ali nema ko da ih čuje. Ponekad samo želim da budem ona koja sluša, sluša a potom prepričava. Nešto kao lokalna tračara, samo malo umetničkije.
Olimpijske igre su isto jedna priča
Dan kada su počele Olimpijske igre bila sam nervozna kao i ponekad kada sam bila sasvim mala i otvaranje Olimpijade je bio veliki događaj za nas. Kada bih malo bolje razmislila bile su to samo nekoliko Olimpijskih igara. Za OI u Sarajevu sam naučila da kažem slovo R. Gledajući beskonačne ski spustvove činilo mi se da staza govori rio, rio, rio, rio…
Olimpijske igre u Seulu 1988. godine su poslednje sećanje koje imam sa dedom. Gledali smo gimnastiku a svetom sporta je ubedljivo vladao Istočni blok. Sovjetski savez, Rumunija, Istočna Nemačka, Bugarska pa Kina i onda Mađarska. Čak tri države iz našeg okruženja bile su u svetskom vrhu.
Sećam se otvaranja Olimpijskih igara u Barseloni – zajedno su pevali Monserat Caballe i Fredi Mercuri. Heroj mog detinjstva koji će odmah potom preminuti od AIDS-a a brat i ja ćemo se svađati da li je istina da je bio gej i zarazio se HIV-om ili je umro od raka. Vreme će nas naučiti da smo nažalost oboje bili u pravu. Oni koji imaju HIV najčešće dobiju i razne vrste raka…
Olimpijskih igara u Los Anđelesu, Kalgariju, Albertvilu, Lilehameru se i ne sećam. U Atlanti se sećam jer je Srbija odnosno SRJ odnosno Srbija i Crna Gora ponovo učestvovala nakon zabrane koja je usledila zbog ratova u Hrvatskoj i u Bosni. Sećanje je varljivo, sećam se srebrne medalje muškog košarkaškog tima, bronze odbojkaša, ne sećam se jedine zlatne medelje – Aleksandre Ivošev iz streljaštva.
Sećanje je zaista čudno, a opet smo vezani za svoja sećanja, svoje priče.
Pre dve nedelje kad sam došla u Englesku, nisam zaista mislila da ću pratiti Olimpijske igre. Već godinama me ništa od sporta ne zanima – sporadično se setim da sam nekad volela da gledam gimnastiku ili klizanje. Ne povezujem to sa nekim važnim trenucima.
Sa prijateljima i njihovom decom otišli smo u obližnji park gde se održava godišnja zabava komšijskog udruženja u Severnom Londonu. Na toj priredbi svira Milošev bend, vlasnici pasa se takmiče u sličnosti sa psima i prodaju se jeftina pića, igra tombola a sve je u svrhe skupljanja sredstava za udruženje koje se bavi očuvanjem parkića Crouch End. Ležali smo na ćebićima, jeli sendvičiće, pili roze, razgovarali i slušali muziku. Komšinica Ros je došla, ljubazno se predstavila i posedela pomalo sa nama.
Small talk je mala priča koja to nije
Ne volim small talk i veliko mi je opterećenje da ćaskam u engleskom stilu, ali načinila sam izuzetak jer je Ros stvarno pitoreskna figura. Sigurno je nekad bila viša, ali sada sa devedeset a možda i sto godina Ros predstavlja shrinkovanu verziju sebe. Slična je likovima koje sam nekada ranije napisala – nosi najlon čarape na sandale, kakve imaju sve babe ovog sveta. U šarenoj haljini i džemperku za slabu cirkulaciju – šetala se okolo sa plastičnom čašom na nogicu i rozeom u njoj.
Ljubazno sam je zamolila da dospem i poslužila je gvakamole čipsom. Ros je otprilike godište mojih dede i babe i ekstremno sam slaba na činjenicu da sa njima neću moći da razgovaram i pijem vino, želela sam da ostane što duže iako mi je već prvo pitanje bilo komplikovano. Prvo nas je pitala odakle smo – a kada smo G. i ja, oboje u glas rekli Camborne/Belgrade, Ros je naravno tražila objašnjenje. Kada smo se upetljali da objasnimo kako živimo odvojeno ali smo zajedno – Ros se nasmejala i rekla da nam zavidi – jer nam je verovatno stalno honeymoon. To mi se zaista svidelo i ubrzo smo Ros i ja pričali o svemu drugom.
Priča o filmu
Ne znam kako smo došli do filma, pričala sam o tome kako je bahata tranzicija uništila zemlju u kojoj živim – a u kojoj je zdravstveno osiguranje i obrazovanje bilo priuštivo. Odlučna da ne povlađujem starijoj gospođi, rekla sam joj kako mi iz Jugoslavije, uopšte ne mrzimo komunizam kao na Zapadu. Mi nismo imali ni Staljina ni gulage, naša zemlja je bila lepa i ponosna. Imate li puno izbeglica? Kažem imamo, i sa Bliskog Istoka i iz najnovijih ratova, vlade finansiraju oružje a narod protestuje protiv rata, kako je bilo oduvek. Razmišljala sam šta ako je rasistkinja, nekako uvek uspem da pričam o miru sa nekim s kim ne bi trebalo.
Isto kao što ne treba pričati o politici po bon-tonu
Kako se zvao onaj predsednik? Milošević, pitala sam, pomalo odsutna, ubeđena da za Srbiju zna isključivo putem ratova. Ne, ne taj, onaj pre, važan onaj… Tito? pitala sam, ona je uskliknula. Da, uopšte ne mogu da se setim šta je bio problem sa njim… Smejala sam se… Ništa verovatno. Razgovor je zatim skočio sasvim neobično da me pita koji mi je omiljeni film.
Počela sam da se izvlačim kao mače iz kučine, nevešto. Nikad ne želim da razočaram sagovornike, ali budući da se bavim filmom ne mogu tek tako da odcepim i kažem jedan. Plus, ako bih rekla neki od filmova koje stvarno volim, a nisu dovoljno poznati ili nisu zanimljivi publici delovalo bi kao da se foliram ili tražim dlaku u jajetu. Umesto odgovora, pitala sam uzvratno pitanje – koji je vama?
Mislim da bi svako trebalo da pogleda Dr Strangelove
Kao iz puške odgovorila je Dr Strangelove, odličan film i zacerekala se, zabacivši se skroz unazad na tamnozelenoj plastičnoj stolici koju ima svako. Kasnije ću shvatiti da Ros ima dosta zanimljivih stavova. Bavite se filmom, moj sin se bavi filmom, on piše knjige o Kjubriku. Mislim, znate ga sigurno, ima još možda jedan koji piše, ali on je najbolji. Ok, bilo mi je lakše jer sam pretpostavila da je pogledala Kjubrikove filmove.
Isijavanje, rekla sam, ne znam da vam kažem koji mi je omiljeni film, čak i omiljeni Kjubrikov film bi mi bilo teško da kažem ali eto.
– Zašto? pitala je Rose tako da ne ostavi ni jedan promil mogućnosti da ne odgovorim brzo i prvo što mi padne na pamet. Kritikuje porodicu, zato mi se sviđa. Ros se zamislila malo a zamislila sam se i ja, da li sam morala baš tako olako da kažem tako nešto pred ženom koja je život posvetila porodici.
Mišljenja sam da je vrlo važno govoriti istinu čak i ako je ona potpuno nepromišljena. Lakše je kasnije promeniti mišljenje nego izvući se iz glupe laži. Istina, sa druge strane otključava neke čudne prostore razumevanja.
Ros je onda počela da priča sasvim neku drugu priču. Odjednom, ona nije bila londonska bakica koja ispituje goste iz Istočne Evrope, već jedan potpuno drugi karakter. U neprekinutom monologu za koji mi je trebalo dve nedelje da ga složim, ispričala je kako doživljava svoj život, sada – retroaktivno.
Da se razumemo, njen život ni objektivno ni subjektivno nije loš – ali nešto je u toj priči o Kjubriku, Džeku u planini sa ženom i detetom trigerovalo da rekapitulira potpuno obrnuto od mojih očekivanja. Počelo je od toga što je rekla – priča, pričam time se ja bavim. Muž je bio lekar, ja sam domaćica, nemam nešto tako kao profesija. Mogu da vam ispričam šta sam radila pre – studirala sam umetnost.
Ros je studirala umetnost a onda se udala za lekara, što uopšte nije neka neobična priča iz pedesetih. Četvoro dece, znaš li koliko je to obroka dnevno, koliko svega. Nikad nisam završila fakultet. Nisam želela da mi se pravda, ali nisam je ni prekidala – nisam imala blagog pojma kuda ta konverzacija ide. Nemam nikakav talenat za prodaju. Pišem dnevnik, ali nisam sigurna da bi mogao da bude knjiga. I da li bi to neko izdao. Moj sin piše o Kjubriku, to je drugo.
Talenat za prodaju je nešto sasvim drugo nego priča
Kazala sam kako i ja nemam talenta za prodaju, ali pretpostavljam da to nije važno, danas ionako ne prodajemo sami svoje knjige. Videlo se da je boli to što ona piše doživljaje a mogla je da piše stručne knjige, naravno – da je kojim slučajem imala struku. Nisam imala srca da joj kažem da to nije isto fer prema ženama, imam puno drugarica koje pišu stručne knjige – one se ne prodaju, ne znam kako ide to sa Kjubrikom, kudikamo bolje sigurno. Umesto toga rekla sam: Žene kroz istoriju najčešće pišu dnevnike – to je žanr, dnevnik, čitala bih.
U sledećem delu razgovora koji ne mogu da prepričam tačno jer se ne sećam Ros me je bolno uveravala kako je i njena porodica bila imućna i kako se ona nije udala za lekara da bi uživala a na posletku nije ni uživala. Sad kad je sve nasledila sad može da uživa, ali to sve nije neko uživanje budući da je sama i da je stara. Bilo mi je neobično kako je žena od devedeset i kusur godina izabrala da priča o sebi i o svom obrazovanju u formi monologa. Na mestu nikad održanog small talka. Postoji verovatno taj trenutak kad odrasli pogledaju svoj život bez srama koji nameće društvo. Tad svoju decu gledaju prosto kao ljude, kao one koji su imali više prilika i imaju ih i troše ih, što bi rekla Gorica.
Ljudi vole mladost, šta god da se u njoj desilo
– Mrzim muziku 80tih ta muzika je bila baš odvratna, sviđa mi se muzika 40tih i 50tih rekla je Ros, ponovo pomalo nevezano. Razmišljala sam koja li je muzika bila četrdesetih kad je tad bio II svetski rat ali te misli su nestale na letnjem povetarcu.
Tako su i sve moje Olimpijske igre detinjstva zaboravljene. Odnosno zapamćene u nekom skučenom okviru nekoj tek ključaonici, špijunki znanja koju sam imala kao dete. Kao što sam mislila da mama živi samo da bi nama servirala ručak i veoma se nervira ako ne jedemo, isto tako sam mislila da voli Olimpijske igre. Nesvesna da smo gledale smučanje zato što je ona noću peglala. Svi svetski događaji, od ujedinjenja Nemačke do ubistva Čaušeskua, raspada SSSR-a ili Jugoslavije prelomili su se jednako kroz spektakle pop kulture. Među kojima su i Olimpijske igre (stalno hoću da kažem Olimpijada kako mi to i kažemo, ali mi iskaču ljudi koji govore: Olimpijada je period od četiri godine između dvoje olimpijskih igara).
Ne znam koliko sam imala godina kad sam saznala da nismo pobedili u svakom ratu.
Sve moje priče su strašne. Znam gde sam bila kada je čovek iz publike ranio nožem Moniku Seleš. Znam koliko sam godina imala kada su američke gimnastičke reprezentativke progovorile o seksualnom zlostavljanju koje su trpele na pripremama unutar najtrofejnijeg olimpijskog stručnog tima. Znam gde sam bila kada sam pročitala da Simon Bajls ima Tarnerov sindrom a ne znam ni da li je to tačno. Odjednom, za mene Olimpijske igre nisu lepa muzika iz četrdesetih, lepo sećanje iz vremena kada sam bila dete. Olimpijske igre su kad Kruni čitam priču o Yusri Mardini i zaplačem se kad ona u priči (i u životu) kaže: Pa ne možemo mi da se udavimo, mi smo plivačice. Plakala sam ponovo danas.
Kad sam gledala otvaranje nisam plakala.
Gledala sam otvaranje Olimpijade kao zabavu, potpuno neopterećena time da se pred mojim očima dešava nešto važno. Trans osobama je zabranjeno da se takmilče, ali dreg kraljice su tu da pokažu raznolikost ljudi. Sport je ostao najnazadniji u pogledu ljudskih prava. Tužna priča.
U Normandiji kao i u celom svetu i dalje vlada homofobija, a reditelj koji je režirao otvaranje ispunjava svoje dečačke snove. Svi ih imamo, ne znači da će se i ostvariti. Rusija već drugu Olimpijadu ne učestvuje zbog rata u Ukrajini. Sportisti iz Rusije i Belorusije se takmiče kao individualni neutralni sportisti (ako individualni neutralni sportista nađe na pobedničkom postolju, na ceremoniji dodele medalja biće podignuta tirkizno-bela zastava sa logom Individual Neutral Athlete/Athlete Individuel Neutre (AIN) i neće se svirati ništa).
Lekari u Francuskoj ne uzimaju odmore u toku OI
Ekipa Alžira bacala je cveće u spomen na žrtve atentata 1961. čija su tela bačena u Senu. Ekipa Izraela je u strahu od terorističkog napada, (previše je priče o Minhenu 1972.) ulazak na otvaranje snimila odvojeno i sportisti su pod 24-časovnim nadzorom. Palestinski sportisti se neće rukovati sa izraelskim do priznanja Palestine, a beloj košulji na otvaranju motiv je bombardovanje palestinskih civila. Avganistan koji je trenutno pod talibanskom vlašću, zastupa i tri sportiste i tri sportistkinje među kojima su Fariba i Julduz Hašimi. One su naučile da voze bicikl za jedno popodne, krišom od roditelja koji ne dozvoljavaju devojčicama da se bave sportom. Od 2016. do danas nastupa Izbeglički tim. Takmičenje u triatlonu neće se održati plivanjem u Seni jer voda ipak nije bezbedna.
Olimpijske igre nastale su kao pauza u ratovanju.
Ove godine te pauze nije bilo. Pored najbolje volje nije mi jasno zašto i dalje, nakon četiri dana ljudi razgovaraju o tome kakvo je bilo otvaranje. Bilo je užasno ali šou je bio prelep iako je padala kiša i sve se raspadalo. Sve se raspada u svetu, ne znam da li je uputno da na otvaranju sve bude maestralno.
Isto kao i kad sam bila mala volela bih da je mir. Isto kao i tada, zadivljena sam lepim slikama i isto uvek svakog dana u svakoj situaciji plačem kada gledam ženski sport. G. je ušao u sobu a ja sam sedela u suzama. Simon Bajls je izvela dvostruki Jurčenko na preskoku, Rebeka Andrade je na treningu predstavila trostruki Jurčenko. I onda sam naišla na predivan tekst, objavljen pre pet minuta.
Andrade želi da pobedi. Ali najviše, kaže, želi da nastavi da se takmiči sa Bajls. Neformalno se priča da je ovo poslednje takmičenje Simon Bajls. Ako se Bajls povuče, Andrade ostaje bez glavne motivacije.
Znam da želi da pobedi, ali će nastaviti da me podržava, kaže. I ona zna da ja želim da pobedim, ali ću nastaviti da navijam za nju.
Neka deca su verovala u Deda Mraza, to nisam nikad.
Kad sam bila mala verovala sam u UNICEF-ove čestitke za novu godinu i – Olimpijadu. Danas mi je tako teško da verujem u bilo šta. Pre neki dan sam krenula u virtuelnu biblioteku da vidim ko je Rosin sin, i u maniru moje mame kažem Goranu: Vidi molim te, pa Rosin sin je Nathan Abrams, radi kao profesor je u Velsu. Razmišljam kakve bi radove pisala Ros, i istovremeno kakav bi bio svet da su se samo muškarci takmičili na Olimpijadi, između ratova. Kakva bi bila ova priča, da je priča neko drugi a ne ja. Možda je ovo ipak najbolji od svih svetova, pa ću nastaviti da navijam. Za Olimpijadu, za snove, za bajke, za buntovne devojčice celog sveta.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Laura Vinck on Unsplash
