Prvi put sam sama putovala u Italiju. Ne mogu tačno da se setim putovanja. Ne zato što je bilo davno jer nije. Imala sam 21 godinu. (Danas internetom kruži izazov u kome smo sve pozvane da postavimo svoje slike iz doba kada smo imale dvadeset jednu.) I danas mogu da se setim tačno kako sam se osećala pred put. Osećala sam se kao i pred polazak u školu. Kao da umirem.
Kao da je jedan deo mog života zauvek gotov. Nešto što je bilo završava se i počinje novo nešto. Ne nužno “novo bolje”, samo novo. I da više nema povratka.
Stendalov sindrom
Stendalov sindrom ili sindrom Firence je psihosomatsko stanje koje uključuje ubrzan rad srca, zanesvešćivanje, zbunjenost pa čak i halucinacije, koje se dese kada je osoba izložena umetničkim delima. Zovu ga i fenomen izuzetne lepote.
Imala sam osećaj kao da sam uradila nešto strašno. Nešto što nikad niko nije uradio pre mene. Uštedela sam novac od poklona, skromne studentske apanaže i nekoliko poslova na divlje. Zajedno sa drugaricom, uplatila sam novac za ekskurziju na Bijenale u Veneciji u Udruženju primenjenih i likovnih umetnika, nekoliko meseci ranije. U međuvremenu, drugarica je odustala. Odustanak nisam mogla da priuštim pa sam istrajala u tome da odem.
Sama? Sama.
Iz udruženja znala sam samo jednu ženu crvene kose, kojoj sam mesecima unazad uplaćivala rate. Sad ne mogu da se setim koliko je ta ekskurzija iznosila ali rekla bih negde oko dvesta evra. Nekoliko noćenja sa doručkom u mestu koje se zove Lido di Jesolo, autobuska karta i karta za bijenalnu izložbu likovne umetnosti u Veneciji.
Uz to odlazak na bijenale keramike u Faenci, odlazak u Rimini i kratka poseta gradiću državi San Marino. Put do Venecije trajao je devet -deset sati, ne računajući zaustavljanja na granicama sa Hrvatskom, Sovenijom i Italijom. Da bismo ušli u Italiju bila je potrebna viza. Srbija nije bila deo Šengenskog sporazuma.
Za vizu se čekalo u redovima ispred ambasade.
Spremno smo odgovarale na pitanja službenika. Lagala sam kako imam više novca nego što imam. Pričalo se kako je za jedan dan u Italiji potrebno oko sto evra. Za pet dana petsto najmanje. Petsto evra na gomili, do tada sam videla samo jednom, ranije te godine kada smo kupovali stan. U stvarnosti imala sam dvesta evra, ali neko mi je rekao da oni ionako neće proveravati. Još uvek nisam imala otvoren račun u banci.
Nedavno, kada sam ulazila u Nemačku, posle više od dvadeset godina, službenik me je pitao koliko planiram da ostanem. Dva dana rekla sam. Pitao me je koliko imam novca. Nemam takva ograničenja, rekla sam. Imam koliko god da je potrebno a presabirala sam koliko li je Nemačka država predvidela da se mora imati novca po danu, važe li još pravila sto ili čak petsto evra. Koja je svrha vašeg putovanja?
Idem na književno veče.
Na promociju svoje knjige koja je objavljena na nemačkom, ispravila sam se. Odgovorila sam poslušno ali škrto i nezainteresovano. Goran je jednom mislio da ne znam dobro engleski. Nisam bila zainteresovana za ono što se zove small talk. Da birokratske odgovore ulepšavam kitnjastim floskulama. Govorila sam kao da sam na detektoru laži, najčešće sa prosto da ili ne. Kao da zaokružujem od ponuđenog.
Posao, zdravlje, ljubav.
Ljubav naravno nije postojala u birokratskim upitnicima. U viznom odelu postoji samo brak iz koristi. U viznom smislu uvek sam bila singl. Razmišljala sam o tome kako mi službenik ionako neće proveravati ali kako ga se danas ne plašim. Staloženo sam pokazivala svoje karte za izlazak iz zemlje. Posle Berlina putovala sam u Brisel a potom u Mokrin.
Kada planirate da izađete iz Evropske unije, rekla sam brzo i pokazivala nespretno te nove karte. Gde ćete odsesti, bio je uporan mladi službenik. Pitala sam se ima li vremena da ide na promocije knjiga kao što je moja.
Ne znam, rekla sam.
Postoji neki rezervisan smeštaj. U centru rekla sam i pretraživala mailove. Mislila sam šta bi bilo da nemam interneta, da nemam novca ili da zaista nemam gde da budem. Iza mene se polako stvarao red. Imala sam svo strpljenje sveta. Zašto je bitno gde sam smeštena, da li američke književnice pitaju gde će odsesti?
Rojila su se pitanja a u istoriji pretraga na google mapi sam našla adresu stana i pročitala je na iskrivljeno ružnom nemačkom. Evo ovo je ulica. Hvala rekao je službenik, dobrodošli u Nemačku. Hvala rekla sam. Iako sam mislila kako bih volela da kažem svašta, samo sam se nasmejala i produžila.
Svaki put pre nego što treba da putujem osećam intenzivnu muku.
Fizički mi je loše i prevrće mi se stomak pa najčešće pred put pijem lekove za smirenje. Po potrebi. Možda sam zato i previše relaksirana i nezainteresovana za pitanja službenika. Tako nije bilo prvi put u Italiji.
Do Venecije sam putovala deset sati sa slušalicama na ušima. Slušala sam dve kasete na smenu. Neki HC bend iz Bugarske koji sam greškom kupila i jednu nasnimljenu kasetu grupe Hole. Nisam progovorila ni reč. To je zato što nikog nisam poznavala i nisam znala šta bih rekla. Svi oko mene su bili članovi i članice udruženja primenjenih i likovnih umetnika, kao što je bila i moja drugarica Aleksandra koja sada nije bila tu.
U to vreme tek sam bila završila drugu godinu arhitekture.
Imala sam utisak da su svi sa arhitekture ono što se danas u poslovnim rezimeima zove “well traveled”. Dok smo cevčili hladan mućeni nes u jedinom kafiću na spratu, ljudi su govorili kako Berlin više nije ono što je bio i kako je od najvećeg značaja da se ode u Singapur. Jedan kolega je sećam se rekao da ima velikih problema sa tim da pogleda sve filmove koji se moraju pogledati. Koje pitala sam? Pa kako koje, Tarkovskog i Antonionija naprimer. “Ako hoćeš da budeš najbolji arhitekta, moraš puno toga da znaš”, rekao je. Najbolji arhitekta, za nijansu predugo sam zapamtila tu floskulu.
Ranije te godine položila sam Razvoj arhitekture i graditeljskog nasleđa.
Na samom kraju ispita shvatila sam da sam pomešala Luvr i Versaj. Ispod sam napisala “izvinite, pogrešno sam pročitala pitanje, nadam se da ćete uvažiti moj odgovor”. Nisam napisala da sam pomešala Luvr i Versaj jer nisam bila ni u jednom ni u drugom, ili zato što sam učila istovremeno to i još deset drugih predmeta i jednostavno više ništa mi ne znači ni Luvr ni Versaj, samo hoću da se ispitni rok završi. Ispit sam položila.
Na neki način to je umanjilo moju grižu savesti što planiram da pobegnem u Veneciju, bez da ikom polažem račune. “Koji će ti kurac” zamišljala sam da će mi reći tata, kao što je mami govorio svaki put kad kupi nešto nefunkcionalno ili ukrasno.
Zato što im nisam rekla gde idem, osećala sam ogromnu krivicu.
Iako sam uplatila i putno osiguranje, verovala sam da će mi se nešto sigurno desiti i da će oni, moja porodica, na teži način saznati gde sam. U drugoj zemlji. Nisam mogla da izdržim. Nazvala sam mamu na fiksni telefon, ujutro pre nego što sam krenula i rekla gde idem. Čisto ako mi se nešto desi, da zna. Dok smo čekali skup putnika, u vedro ranojesenje jutro kod železničke stanice u Beogradu gde se sada nalazi žir i Stefan Nemanja, naravno da mi nije bilo ni do čega. Slušala sam taj bugarski hardkor i razmišljala kako je sve to velika greška ali je istovremeno i kasno da odustanem.
Mlada i gnevna
Peti ili sedmi dan, ne sećam se koliko je ta ekskurzija uopšte trajala Miodrag Tabački, kako sam saznala tad naš poznati scenograf, dok je savijao svoje Givenchy naočari rekao mi je kako sam “mlada i gnevna”. Na pomalo neprijatan način skretao je pažnju na to kako se ne smejem. “Zašto da se smejem?” odvratila sam. Ne želim da izgledam kao da mi je potrebno društvo, prvi put sam se nasmejala. Smejala sam se samoj sebi kako sam enormnu stidljivost pretvarala u zabrinutost, a zabrinutost u mrko lice.
Setila sam se kako sam mlada ali se osećam enormno prestaro za prvo samostalno putovanje i u toj sramoti se utapam. Kao i u činjenici da nisam bila u Berlinu nikad, a posebno ne u Singapuru. Tada nisam znala da ću 2006. godine upoznati arhitekte o kojima sam samo sanjala te godine, dok smo radili analizu njihovih dela. A posebno se nisam nadala da ću raditi za fakultet, odsek i smer doktorskih koji sam želela da upišem ali nisam imala deset hiljada funti ni Britansku vizu. Tada nisam znala da ću Britansku vizu dobiti tek 2022. godine, verovatno zato što sam zaokružila polja government i media na pitanja o prethodnom radnom iskustvu. Nisam znala da u Londonu ima toliko palmi, o palmama niko nije pričao.
Tad, prvi put u Italiji, ne sećam se ničega posebno italijanskog.
Sećam se da mi je bilo čudno što u hotelu nema pločica u kupatilu nego nekakav plastični linoleum. Ne znam zašto sam imala utisak da je sve u inostranstvu mnogo bolje nego kod nas. Valjda zato što u inostranstvo nisam često išla. I zato što sam mislila da su u inostranstvu svi bogati. Ljudi koji troše sto eura na dan, sigurno mogu da priušte i keramičke pločice. I ćebad na krevetima a ne neke tanke prekrivače kakvi se kod nas i ne koriste za pokrivanje ljudi, već kao prekrivači.
Izašla sam na plažu.
Plaža je bila peščana a sezona je bila na izmaku. Ravnomerno raspoređeni suncobrani bili su sklopljeni i svuda je bio mrak. Ipak nebo je bilo svetlo jer je zagađenje svetlošću bilo ogromno. Uopšte nisam imala utisak da sam u Italiji. Mislila sam kako mnogo više liči na Kaliforniju, ili neko mesto koje ima linoleum u kupatilu hotela od tri zvezdice.
Nigde nije bilo lepih cipela o kojima su svi pričali.
Bile su neke patikocipele u tržnom centru koji je bio pomalo ofucan. Šetala sam ulicama do kasno u noć, bilo je puno ljudi. Italijanski sam učila ranije te godine, bila sam ubeđena da je to jedini način da se sporazumem. Svi su pričali kako italijani ne govore engleski i to je bilo samo delimično tačno.
Sve u svemu super, mislila sam. Nisam sigurna da li sam doživela Stendalov sindrom ili ono drugo. Sindrom Pariza, razočarenje u susretu sa realnom slikom gradova kojima su svi oduševljeni. Trudila sam se da potisnem svaki sud o tome. Ipak, danas imam potpuno nerealnu sliku tog, prvog samostalnog putovanja. Snovi i konflikti, tako se zvalo bijenale te godine. Osećala sam intenzivno tu sintagmu.
Fotografija: Pawel Czerwinski on Unsplash
