Razgovarajte sa svojim roditeljima, često sam čula tu frazu. Posle će biti kasno, kažu oni pasivno agresivniji. Ne želim da pominjem da sam odrastala uz ideju kako su društva progresivna onoliko koliko slušaju starije. Kada to kažem najčešće mislim na posebnu vezu Crne Gore i Japana. Sa jedne strane skroz patrijarhalne sredine, sa druge okrenute starcima, slušanju i prenosu mudrosti od njih ka nama.
Razgovarajte i kad je dosadno
Ne mogu reći, uprkos svim nastojanjima mog tate da se u našoj kući stariji poštuju vanserijiski – moja sećanja na babe i dede prilično su egalitaristička. Dedi smo stavljali šnalice, i na njemu smo probali prve kozmetičke eksperimente – kao što je krema od ruža. Nani smo rasplitali kosu i učestvovala je u našim igrama kao majka-Indijanka. Nismo ih saslušavali posebno o njihovim dogodovštinama o kojima su rado pričali u svako doba. Ipak, sve što su rekli, mi smo – kao dobra deca – zapamtili. Danas rekla bih, to je sajam opštih mesta sa nekoliko zanimljivih i posebnih događaja. Dakako, više je zanimljivo ono što je došlo kasnije. Zato, razgovarajte sa seniorima sada, kao odrasli…
I u tom što je došlo kasnije – moja porodica se razlikuje od većine drugih o kojima znam išta. Gotovo inkvizitorski, pitala sam seniore sve o njihovim životima. Mi smo razgovarali. Razgovarali smo o tome kako su se osećali dok se nešto što već iz priče znamo, dešavalo. Pre sedam-osam godina rođaka ispričala kako su moja nana Dragica i njena sestra Marija pokušale da likvidiraju svog brata. U praznom cilindru za vodu. Nije mi bilo neobično, ne zato jer ih smatram zločincima. Već zato što sam znala ceo kontekst. Iako je pokušaj ubistva odličan uvod, ova priča počinje tamo gde se završava priča o odlasku oca ovih devojčica u Argentinu, pre njenog rođenja.
Kako ne počinje priča
Već sam bila upoznata sa većinom nestašluka, a posebno sa onim koji su bili motivisani niskim nagonima. Ljubomora, zavist ili prezir osećanja su o kojima smo razgovarale. Kako pišem, ne mogu da se zadržim na jednostavnim i plošnim prikazima detinjstva u kojima se deca prosto – igraju. Deca, kao i odrasli imaju svoje svetove u kojima su neprijatelji često najbliži – braća i sestre. Smrt, siromaštvo i glad su česti motivi. Nemoguće je ne zaći iza. Potrebno je bilo potražiti te događaje, koji su motivisani parališućim osećajem straha od smrti.
Surovo takmičenje za roditeljsku ljubav – ne čini nas monstrumima ali može da se razvije u užasna, gotovo monstruozna dela. Postoji puno razloga iz kojih su dve devojčice mogle mrzeti svog malog brata. Došao je posle njih, bio je dečak, nisu imale istog oca, one nisu imale oca uopšte. Bio je zahtevan, bio je obaveza, živa igračka kao u svetu životinja. Najelegantnije rešenje je bilo da ga se jednostavno otarase. Niko ne bi znao, to se dešava. Deca su ionako umirala svakodnevno.
Deca su ionako umirala svakodnevno
Kada mi je tetka pričala taj događaj, već sam ga znala iz nanine perspektive. Za nju je to bila igra – hajde da vidimo šta bi bilo… Za Viktora, to naravno nije bila igra nego jedan od najtraumatičnijih doživljaja koji je još više doprineo njegovom osećaju neadekvatnosti. Život je počeo kao nepriznato dete, koje je otac odbacio a država i crkva tokom rata prigrlile. U dokumentima sam našla da je fašistička Italija imala politiku oduzimanja dece samohranim majkama. (Budući da je biti samohrana majka sramota u tom sistemu vrednosti).
Poređenja radi, u Srbiji 1936. godine, prema Građanskom zakoniku koji je važio od 1844. godine, roditeljsku vlast nad vanbračnim detetom imala je samo majka. To je bio jedini slučaj kada je majka imala “roditeljsku vlast” odnosno starateljstvo. U svim ostalim slučajevima ovu vrstu vlasti vršio otac, ili njegova porodica. Tek u izuzetnim slučajevima je to majka – koja je formalno morala biti postavljena za vršiteljku.
Srpski građanski zakonik je predviđao proceduru “istraživanja vanbračnog očinstva” do 1868. kada su ove odredbe ukinute uz obrazloženje da se radi o postupku koji je “protivan javnom moralu”. (Istoričarka Sanja Petrović Todosijević me je podstakla da pročitam Pravni položaj žena prema srpskom građanskom zakoniku (1844-1946), koji su napisale Marija Draškić i Olga Popović. Objavljen je u zborniku radova Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka koga je uredila Latinka Perović 1998. godine.)
A u fašizmu u to vreme…
Da se vratim na fašizam. U fašističkoj Italiji, država je najbukvalnije oduzimala decu samohranim majkama. Bez prava glasa, žena nije bila političko biće – nije mogla da potpiše nikakav vrednosni papir niti pravni dokument bez saglasnosti muža. Ukoliko muža nema – jednostavno nije postojala u pravnom smislu.
Najvažnije – kako tvrdi Viktorija de Gracija “nije mogla da dobije starateljstvo nad decom i bila je isključena čak i iz .porodičnih saveta koji su do 1942. godine bili zakonski opunomoćeni da raspolažu kolektivnim porodičnim dobrima, nasleđem i mirazom u slučaju očeve smrti ili onesposobljenosti. Sadejstvo katoličke crkve i fašističke države posle ugovora s Vatikanom 1919. godine bilo je potpuno – i crkva i država su radile protiv feminizma – i naravno protiv žena.
Osnova Musolinijeve populacione politike bilo je da stanovništvo podigne sa 40 na 60 miliona – jer stanovništvo je osnova ekonomske moći. Poseban pritisak trpele su žene koje su pripadale radničkoj klasi i seljaštvu. Mere koje su bile donete su pomoći i poreske olakšice očevima velikih porodica. Neke od fašističkih mera za povećanje nataliteta bile su “proglašenje abortusa za zločin protiv države, zabrana kontrole rađanja, cenzura seksualnog obrazovanja i uvođenje posebnih poreza za neženje”.
Opera Nazionale Balilla, pitajte nekog šta je to
Fašistička organizacija Opera Nazionale Balilla je preuzimala brigu o deci. Na početku njeno delovanje je bilo na dobrovoljnoj bazi roditelja – ali je kasnije bilo obavezno. Organizacija je bila jednostavna – od muške dece od 6 godina pa na dalje stvarana je ideološka paramilitarna grupa koja služi jačanju fašizma u narodu. Drugim rečima deca su pored škole išla u ideološka vaspitališta koja su decu pripremala za kasnije društvene uloge – u crkvi, državi i vojsci.
Zanimljiva je bila politika prema samohranim majkama nezakonite dece. Deca su se ozakonjivala jednostavnim doniranjem simboličkih italijanskih crkveno-katoličkih prezimena po abecednom redu – prvo dete na A, drugo B i tako dalje. Nanin brat, dobio je prezime na D – Dionisi, što znači da je bio četvrto nezakonito dete te godine. Ostatak njegovog života bio je jasno predviđen, do prve odnosno pete godine o detetu je brinula majka.
Tačan broj godina, zavisio je od materijalnog statusa države – pa je briga o deci ukidana odnosno prepuštana majkama prema tome da li je država bila bogatija ili siromašnija. Od pete godine, dečaci su postajali Sinovi vučice (Figli della Lupa) odnosno moderna verzija Romula i Rema, da bi od osme godine bili deo Balilla a u adolescenciji Avanguardisti i potom Fasci Giovanili di Combattimento.
Razgovarajte o deci pre
Sad nije potrebno posebno naglašavati kakav su osećaj Viktorove pripadnosti porodici imale starije sestre, koje nisu bile uključene u fašističke dečije svečanosti. Viktor je od rođenja bio državno dete, drugog oca i drugog prezimena, prisutan samo privremeno. Nemam podatke, ali volela bih proveriti koliko se on sam osećao drugačije uz stalno prisutan strah od trenutka kada će država doći i uzeti ga u Sinove? Nažalost, njegova jedina ćerka Silva, više nije među živima i neće mi moći reći ono što je možda dodatno znala.
Naravno svi oni nisu živeli izolovano već u zajednici. U istoj zajednici živeo je i otac koji Viktora nije želeo da prizna, kao i njegova zakonita porodica. Ista zajednica pričala je iza leđa i stvarala razlike i netrpeljivost između sela i Viktora, naposletku i netrpeljivost njegovih sestara, koja se mogla završiti tragično.
Razgovarajte o istoriji, pitajte za Pad Italije
Kako bilo, pad Italije desio se 3. septembra 1943. godine. u Italiji je nazvan Armistizio di Cassibile odnosno Primirje. To je važno jer je sledio početak nove školske godine koji se nije desio prema ranijem planu, bar ne za Viktora. On je te godine napunio sedam godina i nikad nije otišao u fašističku Balillu, umesto toga je završio četri razreda na ostrvu i nastavio školovanje u gimnaziji u Rijeci.
Umesto fašističkog šrafa u vojnoj mašineriji postao je slobodan čovek koji će kasnije postati gradonačelnik Cresa i Lošinja. Ostaće zapamćen kao čovek koji je inicirao izgradnju puteva. Započeo prva speleološka istraživanja, kao i rad na zaštiti endemskih biljnih i životinjskih vrsta.
Nisam sigurna kako da završim priču
Nisam sigurna kako da završim priču jer nisam sigurna da se priča tu završava. Postoje mnoge rupe koje je potrebno popuniti razgovorima. Mene je jedna mala i beznačajna priča o opasnoj dečijoj igri dovela do istraživanja prezimena i populacione politike Italije tog doba, a ko zna kuda je razgovor još mogao da skrene. Razgovarajte sa svojim roditeljima, sa tetkama i poznanicima, razgovarajte sa istoričarkama i sa komšinicama, razgovarajte… Tako priče tek počinju…
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: anunay rai on Unsplash
