Kakve veze imaju šestar i budućnost? Sada kada mislim o tome, skoro nikakve. Zato bi bilo bolje da razmislim ponovo, mora da ima veze. Šestar uživo nisam videla od 2006. godine ili možda ranije. Isto tako šestari su u moj život ušli 2001. godine, ne pre. Svega pet, šest godina za šestar, dobro zvuči.
Ljudi mojih godina imaju hobije. A. je nedavno počeo da kupuje naliv pera i mastila, N. već neko vreme istražuje Hi-Fi uređaje i kupuje polako delove za svoju stanicu u dnevnoj sobi. Lagano zalazeći u krizu srednjih godina oni će svoje strasti intenzivirati u narednim godinama. Iako se tako čini, prateći medije, većina ljudi nema krizu značenja koja uključuje ljubavnicu, Ferrari ili podkast. Ljudi žive mirno, gledaju svoja posla, pišu penkalom, sviraju instrumente. Slušajući sve bolju muziku na sve boljim uređajima.
Strast u slobodno vreme
Šestar, pomislila sam. To bi mogla da bude moja strast. Ima jedan nastavak šestara, pero, koje sam veoma slabo koristila. Pero izgleda kao pinceta – u suštini to i jeste isto što i pinceta – dva metalna pera sljubljena jedno za drugo. Za razliku od pincete koja se približi stiskom ruke, metalna pera ovog crtačkog instrumenta se pričvrste šrafom na određeni promer. Tehničko pero, ne umače se u mastilo kao što to vidimo u serijama iz epohe. U precizno čelično pero se nanese tačna količina mastila a zatim se po papiru proba trag. Papir mora imati određenu moć upijanja.
Zaboravila sam da počnem ispočetka. Ne govorim o običnom šestaru. Plastičnom kakav imaju deca u drugom i trećem razredu osnovne škole. Kakav sam imala i ja. Govorim o šestaru koji je došao kao znak raspoznavanja, onih koji počinju da uče tehničke nauke. Na prvi pogled, tek jedan deo šestara je jasno šta je – svi ostali delovi velike kutije sa plišanom postavom sugerišu da je to znanje nedostupno svima. To znanje sada, pohranjeno je u meni, iako ne postoji nijedno mesto gde bih ga mogla izraziti. Osim možda u književnosti, kroz neki stereotipni glavni lik – arhitektu. Takvih ima puno, ne fali im moj čovek koji zna šestar. Ostajem zato pri hobiju.
Mirno se živi i bez znanja o tome kako se na engleskom kaže recimo šestar…
Dan pre kupovine skupog šestara odvratno sam se napila. U toku te godine desilo se puno važnih događaja u mom malom i nebitnom provincijskom životu. Većina drugarica je već vozila kola i mogle smo da izlazimo gde god poželimo. Rani esperimenti tog tipa su nešto što majke danas zaboravljaju kada pričaju sa ćerkama o zaljubljivanju. Tajni klabing izlasci, nesrećna zaljubljivanja i gledanje u izlazeće sunce bili su deo naše rutine te godine, a mamurna jutra vodila su me na časove crtanja, testove inteligencije, profesionalne orijentacije i sportska takmičenja. Tako je bilo i za prijemni ispit i sve druge formalnosti pre upisa na fakultet.
Kada se prisetim dana pred prvi dan na fakultetu skoro mogu da osetim užas loše sreće koji sam osećala tada. Užas zbog koga ne mogu ni da mislim o fakultetu. Užas svih užasa ikad. Dečko u koga sam bila zaljubljena poslednjih meseci smuvao se sa drugom. U stvari, možda se i nije baš smuvao ali čula sam preko drugarice da se raspitivao za nju. On za mene više ne postoji. A ja… Smrtno sam ranjena i zar baš to da mi se desi poslednjeg dana pred odlazak. Naravno, da sve bude gore mi moramo da idemo i na jednu žurku pre. Sigurno ćemo se sresti. Bolje da sam umrla.
Od rođenja pa do groba, najgore je…
Danas kada mi devojčice i sasvim mlade devojke pričaju svoje tužne romanse, slušam sa uživljavanjem. Osećam i ono što su rekli da ću osećati kad budem stara i duhovno mrtva kao svi odrasli ljudi – da je sve to tako prelepo. Samo što im to ne kažem. Samo bezdušni starci mogu govoriti mladim paćenicama kako je najbitnije da jasno komuniciraju svoja osećanja, da priznaju sve otvoreno ili nedaj bože kako je mladost lepa. Zašto im ne kažemo – mladost to je zatvor, užas i teskoba.
U maloj kafani koja je i perionica za kola ali i pečenjara, koja se u svakom malom mestu od Austrije do Kavkaza zove Blajzna, Deki ili tako nešto neki drugi tinejdžeri nešto slave. Roditelji koji plaćaju takve zabave, budući da tinejdžeri nemaju novca i sami ponekad žele da se provesele i napiju. Oni zato biraju jeftina mesta, u gradu ili blizu da niko ne mora da vozi pijan. U tim mestima odvoji se jedan deo koji je za njih, iznajmi uživo muzika i iskusniji redom jedu i piju a manje iskusni samo piju.
Ko će biti?
Devojčice koje imaju ljubavne probleme dugo se prethodno čuju telefonom da saznaju ko će sve biti. Potom biraju koje će haljine obući i šta će staviti od nakita. Čule su da je vulgarno da stave i lančić i minđuše i narukvice i nekoliko puta isprobavaju kako najbolje da uklope sve. Na kraju se, naravno, lakiraju nokti, za one koje nemaju budžet da prave gel nokte u salonu, pa imaju jednu brigu manje za to – važno veče. Sve imaju i štikle i ravne patike, jer kola još uvek ne znaju da voze u štiklama, za to je potrebno da prođe bar nekoliko godina. Ne postoji patrola koja to proverava, ali to, mi žene, znamo.
Neću više nositi brus, mislila sam. U stvari, brushalter koji obično nosim a koji ima za cilj da podigne i poveća moje grudi tako da se one spoje ne može da stane ispod haljine koju sam pozajmila od drugarice specijalno za to veče. Drugarica nosi manji broj ali to me neće zaustaviti. Haljina se skroz zategla preko grudi koje i nemam, a dole je prekratka i skoro uopšte ne leprša, iako bi trebalo. Probam da li mogu da sednem, ali teško ide, zato odlučujem da ću stajati. Obuvam sandale koje sam obula samo jednom pre, za maturu. Sandale imaju visoku štiklu i osećam se nesigurno ne samo psihički, nego i fizički.
Savršeno ravna površina za šestar
Kada se crta šestarom, veoma je važno prethodno veoma dobro pripremiti površinu. To će potvrditi svi oni studenti koji su slabo radili kućne poslove pa bi rapidograf ili pero zapeli na mrvicu maka ili još gore susama. Kada zrno susama pukne, na papiru se stvori mala uljana fleka koja razmaže boju. Ulje ne vredi sušiti, taj crtež je jednostavno upropašćen zauvek. Ne pomažu različite tehnike upijanja.
Isto tako, kada se crta šestarom, mogu da se prave i probne linije običnom olovkom, ali olovka mora da bude veoma tvrda, sa oznakom nekoliko H. Jedino tako, olovka neće ostaviti širok mastan trag kakav ostavljaju crne B olovke. Govorili su nam da je moguće obrisati te tragove, jednom kada crtež tušem bude završen, ali na to je najbolje misliti ranije. Ili uopšte ništa ne isprobavati olovkom. Probe jednostavno nisu to što im ime kaže – probe. Tragovi ostaju.
Odrastajući, mislili smo da je sve to kao život, samo taj, pravi život nije još počeo. On se dešava drugima, odraslima. Mi smo uvek jedni isti, naše simpatije se zakomplikuju na iste načine, imamo iste brige kakve ćemo imati i kasnije samo imamo malo ili nikoliko znanja da se snađemo i puno, čak previše sujete da ikom priznamo.
Danas znam
Da sam sada ja ta devojčica nikada ne bih sela za sto sa dečacima i nekim odraslim mutnim tipom iz kraja koji sedi sa klincima i loži ih da piju rakiju. Sedela bih sa drugaricama, okrenuta leđima i svetu i muzici.
Nisam naravno verovala u to. U svojim mislima, bila sam heroina neke tragične pesme ili knjige, na putu samouništenja iz razloga tragično nemoguće ljubavi. Želela sam jako samo nisam znala kako da se izdvojim od drugih devojaka. Želela sam da ne patim zbog ljubavi, da budem visoko iznad toga ali nije mi na pamet padala nijedna ideja koju roditelji imaju. Da ostanem kod kuće ako se ne osećam veselo, da razgovaram o svojim osećanjima ili da im budem odana. Za mene su, kao i za većinu mladih, samo operski obrti bili mogući. Ako bih ja umirala, da li bi on bio tu za mene? Da li me voli i voleće me do kraja života neko ko nije mogao ni na koji način da pretpostavi da mi se sviđa već cela dva a možda i tri meseca? Da priznam osećanja, slabost – nikad.
Za svoju tužnu sudbinu u mladosti i potpuni razlaz sa savremenim svetom krivim lektiru. Ne znam kako su voleli i patili mladi mojih godina, znala sam kako su izgledale grčke tragedije, vizije pesnika na opijumu i u bunilu tuberkuloze i likovi žena iz visokog društva koje su životom i čašću plaćale svaku svoju ljubav.
Danas je vreme za hobi, nepotrebne stvari kao što je šestar
Danas, razmišljam o hobi crtačicama koje imaju svoj kutak u porodičnoj kući. Retka privilegija i luksuz – posvetiti se crtanju (i bojenju) krugova i drugih figura koje iz njih proizilaze. Konačno iskoristiti vreme koje neće uključivati tretmane lepote, podizanja grudi, ujednačavanja nijanse tena niti izlaganja bilo kakvim pogledima. Krugovi, nekada sam bila baš dobra u tome. U porodičnoj kući imam čak tri velika projektantska stola, kraj kojih se stoji crtajući. Za povlačenje linija perom, potrebno je sto dovesti u savršeno horizontalni položaj kako boja ne bi curila ni na jednu stranu. Potrebno je umiriti ruku i crtati savršene linije.
Ujutru na fakultetu, bila sam u potpuno drugom svetu, kome mi se isprva činilo da ne pripadam. Na uvodnim vežbama suočili su nas sa tim koliko je ova sad zgrada u kojoj se nalazimo elitna. Na nekakvom improvizovanom tekstu zaokružila sam da kod pitanja da li posedujem sopstveni računar i ne kod pitanja koliko arhitekata imate u porodici. Pored je stajala jedna linija. Da se upiše, prijavi, notira svaki arhitekta. Predala sam prazan papir i izašla da povraćam.
Kada mladi danas pričaju o imposter sindromu, obično prećute sve načine na koje institucije, želeći da se prikažu boljim nego što jesu proglašavaju većinu onih koji nemaju nešto od pribora za rad – uljezima. Pišući ovaj tekst pokušala sam da se setim imena tog čoveka koji nam je postavio taj test i ne sećam ga se isto kao ni onog čoveka u pečenjari koji sedeo i pio rakiju.
Kome još treba…
U narednih dvadeset godina, saznaću da su oni isti. Profesor ili asistent možda i demonstrator koji oholo kaže da ćeš biti niko i ništa ako nemaš fakultet i čovek koji rakijom rešava sveprožimajući osećaj ništavila.
Zarozani nesigurni lik koji uznemirava studentinje i govori im lascivne komentare da bi se osetio bolje i onaj koji ne sedi sa roditeljima već ćerkama dosipa u čašu prolivajući po kariranom stoljnjaku dok niko ne gleda u tom pravcu. Samo sam želela da se završi, i veče u kafani i fakultet i sve. Barem u mom slučaju, destruktivni impulsi nisu nastali nikad iz nekakve unutarnje praznine koja zjapi. Tek nedavno u dve knjige – ponovilo se to, ne sloboda već izlaz.
Mi kao mladi, mi kao žene, mi kao bilo koji mi zarobljeni u situacijama koje se odvijaju napeto, bez jasne mogućnosti da ih promenimo posegnemo za nečim što isprva izgleda kao izlaz.
Na izlazu me je čekao tata i verovatno sam delovala potpuno izbezumljeno. Povraćala sam već nekoliko puta ali mislila konačno sam tu, ovo sam želela. Sada ću studirati, biću pametna i neću više patiti u ritmu tužnih narodnjaka. Učiću i pobeći ću iz svih perionica-pečenjara ovog sveta kao iz ružnog sna. U budućnosti u kojoj ću živeti neće biti lošeg alkohola, siromaštva ili skrajnutosti.
Biti preduzimljiv
Nedavno sam upoznala čoveka koji je nekako dobio dozvolu da u auli tehničkih fakulteta ima malu firmu u kojoj prodaje knjige i crtački pribor. U prvo vreme činilo mi se veoma spasilački, nije mi ni palo na pamet da se upitam zašto postoji neka privatna radnja koja naplaćuje svaki list papira i svaku fotokopiju?
Nije se to pitao ni studentski savez a ni uprava fakulteta, verovatno. Oni bi samo rekli isfotokopirajte ovo, ili donesite to i to, a mi bismo potrčali. U kombinaciji skrušenosti što se nalazimo u staroj zgradi punoj istorije i što nemamo više od dve arhitekte u porodici davali smo novac naših roditelja na papir, olovke i šestare.
Prvi šestar kupila sam tamo. Čoveku koji je imao radnju na fakultetu od devedesetih, i napustio je faks kada je posao dobro krenuo zaradila sam deo početnog kapitala za biznis sa gradnjom kojim se sada bavi. Ponekad zove na piće.
Ko nema za šestar…
Šestar je koštao sto evra i tata je posle rekao kako sam svaki put kad sam izašla sa vežbi, potrošila po još sto evra na različite potrepštine koje bi danas neko zvao – skriveni troškovi. Šestar je bio nov i lep ali kasnije ću naučiti da moram da kupujem polovnu opremu jer neću imati od čega da živim.
Čujem komšinice kako kažu da su to elitni fakulteti, misleći kako ni ja ni moji roditelji koji nemaju hiljadu evra dnevno nemamo tu šta da tražimo. Proći će još sigurno pet godina dok se studenti nisu organizovali i prvi put tražili bolje uslove, prostor za maketarnicu i obezbeđenu opremu i pribor. I još pet pre nego što interesovanje za te studije opadne a profesori i asistenti koji su donosili viski na vežbe zapitaju kakav je to pad vrednosti nastao u društvu (danas nikom više ne treba šestar.) I pet pre nego što gradnju preuzmu oni koji nisu imali vremena da se bave studiranjem i pet pre nego što se i u očima društva vidi ona istost ponašanja u pečenjari i na fakultetu i svuda.
U budućnosti biće sasvim drugačije…
Mogla bih da se posvetim usavršavanju crtanja geometrijskih figura raznobojnim mastilom. Zamišljam pero kako klizi po papiru i to me smiruje. Sigurna sam u sebe i svoju ruku. Linije prave, linije nacrtane šestarom i krivuljarima koje sam kupovala tako da traju zauvek. Ono što znam, znam. Crtam dok se ne umorim, onda stanem. Odložim.
Zvuk zaklapanja kutije je mek od plišane postave koja me podseća da ju je tata za mene kupio prvi dan na fakultetu. Od podsmeha za moje teturanje nikad nije pravio nauku. Sigurno je video i znao sve mnogo pre mene, samo je verovao da će tu gde sam sad biti mnogo mnogo bolje. Tata me često zove i pita da li sam srećna. Srećna sam. Šestar ipak nije bio tako promašena investicija kao što se čini na prvi pogled.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: josh A. D. on Unsplash
