Situationship. Neko je dao naziv nečemu što nema naziv. Situaciona veza. Manje od veze više od kombinacije. Jedan od hibridnih odnosa.
Nema ni mesec dana otkako sam otpratila sve savetnike za veze koje sam pratila dok mi nije bilo baš dobro. Tako to uvek ide. Raskineš vezu, pa plačeš. Onda nastupa period kada bih volela i horoskop i tarot i svaku drugu vrstu proricanja budućnosti da mi odgovori na pitanje. Hoćemo li se pomiriti? Ne znam da li je neko sprovodio istraživanje ali mislim da 90% svih pitanja svim vračevima na svetu čine varijante ovog pitanja.
Pomoć, ali kakva?
Kada sam se malo opasuljila, bila mi je potrebna psihološka pomoć – ali je nisam potražila. Odnosno jesam – ali na internetu. Na digitalnu preporuku, zapratila sam nekoliko samozvanih terapeuta za veze koji su imali prilično oštre stavove. Ono što sam čitala kao oštro zapravo su bile zdravorazumske opaske i odgovori na pitanja koja se ljudima često vrzmaju po glavi. Da li da ga pozovem? Šta ako me pozove? Da li da ostanemo prijatelji na mrežama? Šta je normalno?
Sa ove distance čini mi se ekstremno naivno slušati razne likove koji govore u kameru neke naučene NLP strategije. Nešto poput reći tri ili pet stavki – neka to bude jezgrovito uz dobro izdizajnirani cover. Negujte zajednicu vaših folovera, neka dobiju prostor jednim danom, najbolje nedeljom – da postave pitanja. Onda vi nasnimite te odgovore! Voila! Uskoro kreće monetizacija.
Kursevi, woohoo
To su različiti kampovi gde se ljudi drže za ruke i povezuju međusobno. Oni leče dete u sebi i uče ponovo da veruju ljudima. Vežbaju telesne vežbe. Probaju poverenje. Jedan stoji a drugi se pušta unazad da slobodno pada. Prvi ga uhvati. Onda svi aplaudiraju. Osećaju se sigurno. Svi se nadaju da će bar na kampu upoznati nekog. Neće upoznati nikoga jer su na kampovima uglavnom samo žene. I sve traže muškarca. Najčešće je gost predavač jedini muškarac u kampu. Sve smo potajno zaljubljene u njega. Mislimo kako bi bilo dobro da u stvarnom životu upoznamo nekog muškarca koji je tako svestan svojih emocija, otvoren, stabilan. Ume da vokalizuje svoje emocije, takve stvari. Tako smo naučene da verujemo – to je ono što tražimo.
U stvarnosti Oregona, Kragujevca, Vankuvera, Kamborna ili Kelna, izlazi se ponekad skoro nikad. Ide se u dobro poznate kafane dobro poznatim redom. Tu nastupaju dejting aplikacije. Svajpuje se levo ili desno, mečuje se. Desi se da posle neuspešne veze odeš na apilikaciju i vidiš iste ljude od pre. Da li su i dalje slobodni? Da li su bili zauzeti u međuvremenu?
Gde ste našli te što ste ih našli?
Vreme je hobija. Svako mora da ima neki hobi. Ljudi u vezama bave se hobijima zajedno, sa drugim parovima. Stabilni ljudi imaju različita interesovanja. Šta se dešava kada se radi dugo – pa jedan par stabilnih ljudi bira da ide na hajking kako bi ipak malo vremena proveli zajedno? Singl ljudi na aktivnosti, očekivano idu singl. Prvo što uradiš u teretani, pogledaš ima li neko interesantan. Neko ko će te motivisati da dižeš tegove i zapinješ, neko za koga ćeš se nadati da gleda, ili ćeš ti gledati. Možete nekad, posle mesec dva otići na jedno piće. To nije toliko bizarno, ipak se pomalo i znate.
Kako se upoznaju ljudi?
Kako se upoznaju ljudi? Kako sam se ikad s bilo kim upoznala? Dobro, ja nisam parametar. Mogla bih da živim sama u rupi vekovima, kao Diogen. Zanima me šta misli coach za veze – kako izlaze i upoznaju zdravi stabilni ljudi jedni druge? Da li startuju jedni druge na kasi u supermarketu, da li se to dešava na trčanju ili pri nekoj zdravoj aktivnosti?
Pretpostavljam da niko ne savetuje upoznavanje u barovima pod dejstvom alkohola, kako se ljudi najčešće upoznaju u stvarnosti.
Važno je biti zdrav i normalan, najbolja verzija sebe, fizički aktivan i samopouzdan. Ne treba misliti na godine koje idu, metabolizam koji se usporava ili nove bore – sve je to normalno. A ako te neko stvarno voli – neće mu biti problem. Ako te neko stvarno voli, biće mu stalo do tvog orgazma. Ako te neko stvarno voli otvoreno ćete pričati o kontracepciji i seksualno prenosivim bolestima. Ako te stvarno voli. Ako te voli.
Kao da je odgovorno ponašanje poklon koji se dobija za godišnjicu? Kao da je ljubav poklon za odabrane, vredne?
Ako si dovoljno dobra bićeš voljena.
Ako si dovoljno dobra bićeš voljena. Istovremeno neko treba da te voli takvu kakva jesi. Ako držiš do sebe, nećeš pristati na manje. Drži do sebe. Voli sebe!
Svi mi koji prema sebi imamo neki običan, neutralan odnos izgleda da nismo kvalifikovani za takvu ljubav. Zato smo kvalifikovani za radionice. Tamo ćemo prvo da postajemo najbolja verzija sebe i da se učimo poverenju.
Ljudi su đubre. Rekla bih reč na „g“, ali to ne bi bilo tačno. Tačnija reč je đubre. Otpaci koji ostanu nakon što posao, porodični problemi i prošle veze isisaju sve iz njih. Dok sam bila nesrećna jer sam raskinula vezu dok istovremeno imam rak, mislila sam da mi je najgore na svetu. A onda je došla jedna žena, poznanica, tačnije poslovna partnerka i rekla: Srećnice! Mislila sam da me ne razume baš najbolje. Ženo, upravo me je ostavio partner dok se lečim od raka. I da sam takav lik napisala niko ne bi poverovao da je stvaran.
– Srećnice, ponovila je. Bar te je ostavio. Moj je čekao da umrem, da bi me nasledio.
Naravno da sam ostala bez teksta.
Pouke u ovoj priči nema.
I taj koji je ostavio mene, i taj koji nije ostavio nju vaše su prilike na dejting sceni. Doduše, svi se mi menjamo, sazrevamo, idemo na terapije, da ne kažem – radionice.
Svi osim onih ljudi koji misle su skroz ok, a njih je ipak najviše. Njih srećemo u klubovima, u teretanama, na moru u izlasku ili na book club-u. Različiti otpadi.
Naravno, kad kažem otpadi, i sebe ubrajam u to. Zato sedim ispred kompa i ne izlazim. Ne upoznajem ljude koje ne poznajem. Povremeno gledam neke emisije na Youtube, a u jednoj od njih psihološkinja je objašnjavala situationship.
Čini mi se, ujedinjene sve žene ovog sveta povikale su sutradan i u danima koji su usledili.
Nemojte birati situationship, nekome nije dovoljno stalo do vas, he is not that into you.
Zaprepastila sam se količinom pameti na mrežama.
Da sam u poziciji da nekog savetujem ipak bih rekla – ne žurite u vezu.
Ne žurite u brak. Ne žurite da rodite dete. Ne žurite, ako može.
Neko je skoro rekao da je polako reč koja opisuje Beograd. I ne slažem se. Volela bih da je tako ali nije. Mi postajemo otpadi zato što smo žurili. Sve one koje su požurile tad, jure nekog za alimentaciju, hodaju ponosno gradom dok iza njihovih leđa srećnice šapuću, svima nama koje smo žurile danas su potrebne radionice gde padamo a neko nas uhvati. Jer smo u stvarnosti pale a niko nas nije uhvatio.
Mi, second hand žene
Nismo srećne kad nam neko kaže da bi želeo da bude u vezi. Ne kreće nam suza kada ponavlja ista imena dece koja želi da da svojoj a u stvari našoj deci. Ne radujemo se novom potpisu kojim jemčimo da ćemo pola svoje imovine deliti.
Nesrećni situationship u kome se nađu dvoje ljudi koji nisu baš into it jer jedno ima dete a drugo ne zna da li bi dete. Jedno voli da spava u istom krevetu a drugo hrče. Situationship održavaju i one žene koje nisu spremne da budu domaćice jer imaju već puno obaveza i muškarci koji ne mogu da se opuste u vezi sa ženom sličnih godina. Oni koji se politički ne slažu isto tako su u situationshipu. Svi oni zajedno misle eto ovo sad – to je samo privremeno. Dok se ne snađem. Dok ne dođe nešto bolje. Dok ne stanem na noge. Dok se ne preselim. Dok ne odlučim.
Situationship nije gori od loše veze.
Situationship nije gori od loše veze.
Situationship nije gori od loše veze.
Ponavljajte to sa mnom. Loša veza ili brak mogu da imaju posledice koje je jako teško sagledati. Materijalne, psihičke, fizičke, na nas i na ljude koje volimo. Život nije jedno lepo letovanje na kome se sreću prelepi, stabilni i dobro situirani ljudi čiji je jedini problem to što su pomalo usamljeni i žele nežne trenutke u dvoje.
Uostalom čitate li vesti? Koliko žena je od početka ove godine ubijeno u partnerskim i bračnim odnosima? Koliko porodica se izvlači iz dugova od kocke, koliko je onih koji se zajedno ili sami bore protiv bolesti zavisnosti. Ili ako zvuči romantičnije – koliko je ljudi sa nedijagnostifikovanim narcisoidnim poremećajem ličnosti oko nas? Većina njih su veoma prijatnog izgleda i neoborive harizme. Setim se toga često.
Otpraćanje
U međuvremenu, otpratila sam lajfkoučeve svih vrsta. Trenutak u kome sam shvatila sav apsurd svoje situacije je trenutak u kome je lajfkouč napravio web stranu, otvorio patreon i počeo da prodaje seanse. U kvalifikacijama piše da je do sada radio u hostelu, kao eskort i bartender. Danas sanja o tome da napiše knjigu. Kaže iako daje super savete za veze i sam se bori da ostvari zdravu vezu. Kaže veze donose mnogo često više bola i zbunjenosti nego ljubavi i radosti. Kaže bio je zavisnik od alkohola. Počeo je podkast (da li će sada svi imati podkast) i postoje različiti načini da podržimo njegov full-time posao davanja saveta nama.
Nije mi bilo bolje dok mi nije bilo bolje.
Nije mi bilo bolje dok mi nije bilo bolje. Ne postoji horoskop, tarot, ni theta isceljenje koje može da zameni staro dobro psihijatrijsko lečenje. I psihoterapiju, da se održi mentalna stabilnost. U svetu bez ikakvih garancija.
Svidelo mi se što je jednom jedna pesnikinja pričala o vezama. Kaže da je veoma glupo da se srećne veze posmatraju kao uspeh, više je to uporedivo sa srećom. Dakle ti što su uspešni, bili su naravno dovoljno pametni, osećajni i iskreni – ali uz sve to, susret sa osobom s kojom možeš da budeš u dobroj, zdravoj i lepoj vezi je sreća. Nije kao da su svi svuda uspešni i super im je – a ti ostavljeni – ti si jadan. Nikakav, neuspešan i potrebno ti je doškolovavanje. A posebno ne horoskop i tarot. Terapija, uvek da.
Umreti sama, pa šta
Čak i da smo najzdraviji i najstabilniji ljudi na svetu – to i dalje ne znači da nećemo umreti sami. Zdravi i stabilni ljudi isto tako imaju strahove – od pauka i od toga da će nas pojesti mačke. Umreti sam je nažalost realan strah. Jedino što prava ljubav ne može da izleči taj strah. Može samo da ga produbi, jer šta ako on umre prvi iako smo se jako voleli.
Distancu da posmatram sa osmehom sve lajfkoučeve ovog sveta, sve horoskope i druge vrste pomoći za kojom posežemo onda kada ne želimo da se bavimo svojim psihičkim zdravljem – dobila sam baveći se svojim zdravljem. Onog trenutka kad sam bila dobro, postalo mi je dobro. Za one koji bi voleli srećan kraj priče – da, pomirila sam se. Nije tačno baš to tako reći, pre bih rekla – ušla sam u novu vezu sa nekim s kim sam već bila u vezi. Otvoreno i hrabro.
Znam da dok ovo pišem postoji najmanje deset fenomenalnih žena koje se nalaze u nečemu što sada narod zove situationship. Možda bismo to mogli da prevedemo – situacija. Razlozi za to su, pretpostavljam brojni. Svakako ne bi pomoglo da im kažem ono što se tako bezdušno kaže svuda oko nas:
Budi hrabra! Budi jaka! Budi svoja! Budi samopouzdana! Ti si vredna ljubavi!
Oduzimanjem prava ljudima da procene šta je za njih najbolje danas, zalazi se na nesigurnu teritoriju omalovažavanja. Da, naravno da je najbolje biti u srećnoj zajednici – kao što je bolje biti zdrav nego bolestan. Neki ljudi sada prosto nisu tu. Sećam se da me je kada sam bila tužna, posebno nervirao teror sreće.
Ozdravi, neka ti bude bolje, odmah, zašto me ne slušaš, bezobrazna si !
Uvek isti sled. Kao da je svima dobro i svi su dobri i super su srećni i to im daje pravo da dele savete. Previše je onih koji se snimaju dok govore tri ili pet osnovnih stvari koje treba da znate ako ste zaljubljeni u nekog ko nije u vas. Samo tri ili pet rečenica i promenićete svoje destruktivne obrasce u koje su ugrađeni svi vaši roditelji, emisije koje ste gledali, prošle veze i snovi. Hej – instant ozdravljenje postoji samo na internetu.
Ozdravljenje ide teško i ako se lečiš
U svetu običnih smrtnika, ozdravljenje ide teško i ako se lečiš. Ako ne – onda nikako. Bez stručne pomoći, samo se dublje tone. (Opšte je poznato da verujem samo u lekove. I to ne narodne.) Dok pišem – više ljudi tone, nego što cveta. Osvrnimo se samo malo oko sebe. Oni ne čekaju naš poziv da progledaju. Ljudi se bore kako znaju i umeju. Opet kažem, ljudi su smeće, smeće koje je od nas napravio život, ne savršene lutke iz Barbielanda. Možda je vrhunski stupanj odgovornosti ne ulaziti u obavezu, brak i kredit dok nisi sav svoj. Ne znam, pitam se.
Svi smo mi nekako vredni ljubavi i u isto vreme – nismo. Zaista ne mogu da se sa distance, sa pukom srećom što se poklopilo da sam zdrava i stabilna i u vezi – pojavljujem kao autoritet. Ljudi pate. Ljudi nisu dobro. Oni u koje su zaljubljeni nisu dobro. Život je komplikovan, život nas deli. Nije sve u tome biti srećan u ljubavi ili pronaći svoju srodnu dušu. Naši životi su opterećeni vizama, školarinama, ratama za stan i poslovima koji zahtevaju sve više i više. Ne poznajem nikog ko živi u vakumu, stabilan, srećan (nije otpad) i samo čeka vezu koju će krunisati brakom.
Ateriranje
Pišem tekst na aerodromu, u avionu, otežem li otežem – na netu se sve više množi mišljenja o situaciji. Ljudi situationship porede sa drogom koja uništava život i bacaju drugo drvlje i kamenje. U tom moru komentara, pročitala sam jedan zaista važan – situationship je kao i svaki ship dogovor.
Situationship, isto kao i svaki drugi ship je OK kada ima obostrane saglasnosti oko prava i „obaveza“.
I tu je (zamislite) važno biti iskren i otvoren, a to je ipak najteže – rezervisano za one koji su dobri i one koji su dobro. Bez toga – svi smo mi ona žena čiji muž ostaje u braku nadajući se nasledstvu. Naleteti na lošeg čoveka, ništa lakše, svuda su oko nas. I ne – ne možemo da ih sprečimo da nas povrede tako što ćemo lečiti sebe, otići na radionicu i pročitati još tri knjige. Zaboravlja se da postoje ljudi koji namerno povređuju druge, namerno ih lažu i namerno drže u zabludama koje je teško razotkriti. Nema te veze ili braka koja će sprečiti nekog da nas povredi isto i još mnogo gore nego u nečemu novog naziva kao što je to situationship.
Polako slećem u Beograd, grad za koga kažu da ima moto polako. I to je jedino čime mogu da završim: Polako, ljudi. Svi smo iskusili mnogo lošeg, zato smo i takvi. Situationship zaista nije nešto najgore na svetu. I nije izgovor za džukele.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Ivan Liu Hu on Unsplash
