Prvi dan škole. Budilnik je zvonio a napolju je bio još mrak ili mi se tako učinilo. Kiša pljušti i svanulo je ali se sunce ne vidi od oblaka. Odložila sam alarm na 8:03h ali nisam mogla da nastavim da spavam. Uzbuđena sam jer je danas prvi dan škole. Lažem, prestrašena sam. Želim da se sve ovo ne dešava.
Prvi dan škole
Prvog dana škole se sećam. U stvari i u pravu školu sam došla tek drugi dan. Posle nedolaska prvog septembra, ili koji dan već je padao u ponedeljak te godine, došla sam drugog dana, u utorak. Moja nova školska torba bila je netipična za dete – od sjajna boje čokolade sa krokodil printom i belom sedefastom kožom za preklop, sa kopčama na kojima je mačije oko.
Posebnu sam pažnju poklanjala školskom priboru. Kao i moja mama. Posle nam je kad su bile devedesete krišom kupovala lepe kolekcije svezaka. Krišom, jer nikad nikom nije htela da prizna koliko su zaista koštale. Znala sam koliko su koštale. Svakoj svesci sam prilazila brižno, pokušavajući da što bolje iskoristim prostor, da bude preglednije, dostojno te vrednosti. Mislim da i danas čuvam skoro sve sveske. I mama čuva svoje, i deda i baba i prababa. Možda je istorija moje porodice, istorija ispisanih svezaka.
Sveske i ostali pribor o kome brinem
Juče sam otišla u prodavnicu i dugo gledala sveske. Za časove francuskog već sam izabrala i donela iz Engleske nekoliko svezaka. Zbog ograničenog mesta u koferu, ponela sam jednu, belu i tek tri olovke, jedan flomaster, patent olovku, gumicu i naliv pero.
– Nikad nisam video da neko kupuje olovke – , rekao mi je Goran, dok sam zaneseno birala olovke bez mogućnosti da ih probam. To mi je pričinjavalo posebnu nelagodu.
Znam tačno kakav trag želim da ostavi olovka. Mora lako da se kreće po papiru, a da se ne razliva. Mislim o svim penkalama ovog sveta koje su mi nedostupne i porodicama koje poklone penkalu ogromne vrednosti pre nego sat. Moja porodica nije jedna od njih.
Moja mama i dalje piše običnom olovkom, ima jako puno običnih olovaka. I dalje koristi zarezač. Mislim o tome koliko sam olovaka kupila i o tome kako većina ljudi koje znam ni ne znaju šta znače oznake na olovkama. Mi, koji smo nekad crtali olovkama itekako znamo da je HB tek početak, not great not terrible među olovkama.
Kiša na prozoru, dan u krevetu
Kiša ne staje i razmišljam šta bi se desilo kad bih samo ostala u krevetu. Umesto toga sam ustala, upalila svetlo i sklonila zastore. Napravila sam kafu i ovsenu kašu. Jedem stojeći nad stolom i prekorevam se jer će mi sigurno biti muka. Razmišljam kada ću ogladneti i ima li nešto da se jede s one strane ulice, gde je škola. Ne znam kada ću stići da napišem kolumnu, da li je dovoljno vremena od 13 do 15 časova.
Preko puta ulice ispred velike i svetle prodavnice high street brenda koja još nije otvorena, prodavačica cupka pod kišobranom jer nije ponela ključ. Deca koja idu u školu, trče noseći rančiće na leđima, kao da je ova kiša nešto što će brzo stati.
Cela oblast Alpes-Maritimes, obeležena je žutom bojom na prognozi a preko imena grada je veliki crni uzvičnik u trouglu. Prošle godine probudio me je jak metereološki alarm koji se simultano uključio i na mom i Goranovom telefonu. Na obali jedno policijsko vozilo kretalo se tamo amo kako ljudi ne bi prišli blizu keja, i kako ih talasi valjda ne bi odneli. Ali to je bilo u oktobru.
Prvi dan jeseni
Razmislila sam kratko i potom spakovala presvlaku jer ne znam kakvo je stanje na ulicama. Spakovala sam se kao za vrtić. U glavi sam vežbala kako na prvom času ću reći: U Engleskoj je ovakvo vreme normalno, pripremljena sam. Presabirala sam se da li da kažem da sam književnica ili da sam novinarka, svi se predstavljaju prvi čas.
Da li da ponesem računar ili da ga ostavim kod kuće? Da li da vežem kosu ili da je pustim. Primetila sam da imam iste misli kao u prvom razredu. Neko je skoro rekao da prvi put u septembru nema tremu. Septembar, zauvek će biti mesec škole, naravno da imam tremu, sve počinje u septembru.
Sve ne počinje u septembru
U prvom razredu znala sam da čitam i da pišem. Znala sam to već od treće godine, i ako se može tako reći, aktivno sam koristila ta svoja znanja. Čitala sam i pisala sam. Trema od polaska u školu nema nikakve veze sa znanjem. Ima veze sa ljudima.
Ko će oni biti? Da li će mi se svideti? Da li ću ja njima? Ne mogu da zamislim koliko sam tačno bila mala. Imala sam dvadeset pet kilograma. Znam to jer sam se danima pre merila kod tetke, imala sam na sebi teksas suknju sa šarenim aplikacijama koju mi je ona donela iz Nemačke. Znam šta sam imala na sebi kada mi je rekla Sad je gotovo misleći na to da se detinjstvo završava kad pođeš u školu.
– Neću u školu, neću molim vas da ne idem… plakala sam samo koji sat kasnije kod kuće klečeći pred krevetom u suzama moljakajući roditelje kao što se moli stvarno u filmovima, sklopljenih šaka. Molim vas…
– Sada ću u osnovnu, i onda u srednju i onda na fakultet, i onda posao i onda ću se udati i roditi decu i onda penzija i onda ću umreti, neću da umrem, molim vas… ridala sam uplašena od te određenosti života, koja počinje ne rođenjem – već, kako sam tada mislila, školom.
Škole su tu oduvek pa i danas
Ne znam da li se slažem s tim danas. Postoji ipak nešto posebno u polasku u školu jer je to prvi važan susret sa sistemom koji inače opcrtava ceo naš život. Naravno, i bolnice su takvi sistemi, ali kod većine zdrave dece ni izbliza tako prisutni, i redovni kao škola.
Užas koji je pred polazak u prvi razred, u meni proizvodila misao o određenosti, istovremeno je bio izvor sigurnosti koju su zamišljali moji roditelji. Ići će u školu, onda na fakultet, onda posao, udaja i mirni smo.
Tata ponekad kaže kako bi trebalo da se zaposlim na fakultetu, ili bar nekoj školi, i da ne mislim… Nemam srca da ulazim u raspravu o projektnom finansiranju skoro svakog predmeta na fakultetima, nikad ostvarenoj autonomiji univerziteta ni o političkim implikacijama za kritički nastrojene intelektualke. Goran uvek voli da se šali s tim, mi, intelektualci.
Možda sam znala da će mi ceo život biti učenje i tad, možda sam zato plakala, dobro zvuči, napisaću to u biografiji.
Goran mi je pričao koliko ga je kao radničko dete uplašilo kada mu se profesor obratio s visine – pitajući se kako je moguće da ne čita nemačku filozofiju u originalu, a francusku na francuskom. Ponekad se pravda kako čita latinski i starogrčki, ali ne zna druge jezike sem engleskog, kako je nemoguće studirati tako.
Nikad to nisam smatrala preterano važnim, iako sam istina čitala skoro svaki tekst u originalu. Pitanje je naravno šta sam razumela, ali kod stručnih tekstova – nije toliko teško. Verovatno lupetam, kao kad sam se pravila da znam da čitam slikovnice.
Traume iz škole
Posle tri meseca rada sa urednicom, i tri stručne recenzije, moj najnoviji naučni rad je otišao kod lektorke, koja je u podužem mailu iskazala svoju kritiku mog engleskog smatrajući da se mnogo toga može pojednostaviti. Da je to moj prvi naučni rad, verovatno bih se postidela. Da nisam već imala slučaj da lektorka preispiše ceo roman na mom, maternjem jeziku, verovatno bih se naljutila. Danas, rasprave o jeziku me ne potresaju ni najmanje.
Ljudi se dopisuju kroz reviews, nekom nešto nije jasno, neko napiše What does that even mean? opsujem u sebi, prespavam i ispravim ono što mislim da je odgovarajuće. Oko znanja jezika se ne potresam ni najmanje.
Svi lažu i oko škole i van nje
Verovatno sam ovo poslednje slagala. Kada sam pisala poruku stanodavki na francuskom u nekom momentu prekorila sam se što nisam stavila nastavak za ženski rod, govoreći o sebi (da sam stigla). Godinama, postala sam manje opterećena greškama.
U prvom razredu bilo mi je užasno. Celih pola godine rađena je priprema za pisanje, i moje predznanje bilo je potpuno neupotrebljivo. Plakala sam nad nejednako raspoređenim kosim i pravim linijama. Ono što tad nisam znala je da ću isto tako plakati deset godina kasnije kad upišem fakultet, kupim rapidograf i počnem da crtam tehničke crteže po paus papiru.
Mlada profesorka mi je tada rekla: – Nemojte da zavidite kolegama koji znaju, trebaće vam vremena da naučite ono što su oni učili u srednjoj školi. Njima će biti još teže da nauče sve ono što ste učili vi. – Tek tako, okrenula mi je polupraznu čašu u glavi. Nešto se nauči za pola godine, nešto za dve, nešto za pet… Ako učimo…
Ako učimo i završimo neke škole…
Za većinu svojih znanja nemam nikakav osećaj da ih imam. Predamnom je uvek prazna čaša grešaka, neznanja i ponora praznine koja me uvlači. Uvek kada nešto počinje, radujem se jer mislim kako je to nov način da budem potpuno nova i bolja osoba. Ovu svesku ću boje pisati.
Od ove sveske kreće moja najveća promena do sada. Učiću redovno i biću bolji đak. Istina je da sam veoma prosečna i potpuno dezorganizovana osoba. Pišem po papirima, koje onda cepam i nosim sa sobom dok se ne isprljaju u torbi pa ih posle bacim. Računar mi javlja da backup nisam radila od 8. juna 2022. godine. Kad prođe godina samo zgužvam sve iz foldera downloads, upakujem i podignem na cloud, ko zna šta tamo ima.
Jesenji kišni dan kao u sastavu
Izašla sam na kišu, predomišljajući se da li da kupim kišobran ili kačket, da imam jer će kiše izvesno biti i u narednim danima. Radnje još nisu bile otvorene osim dve pekare, ali već sam bila doručkovala. Vetrovku sam obukla preko ranca pa izgledam kao kamila, vidim svoj odraz u zamračenim radnjama dok napolju konačno stvarno sviće.
Svetlost je bledo siva skoro bela. Prolazim pored železničke na putu do podzemnog prolaza koji me deli od škole. Na mapi kaže da je to hod od 8 minuta. Nakratko sam razmatrala ideju da uzmem taksi (kome treba 4 min) ali je taksi više od 12 evra, što mislim da nije realno. Možda je zbog kiše, kažem sebi. Kiša pada ali posle dva bloka je ne registrujem uopšte ponavljam u glavi kako mi sve to uopšte nije čudno posle Engleske, pričam u sebi na francuskom, da smanjim neprijatnost.
Sto milimetara vode
Oko mene su mladi sa školskim torbama mislim da možda idemo i u istu školu. Podzemni prolaz je potopljen vodom koje ima bar deset santimetara. Prvi dan na arhitekturi sam naučila da se ni po koju cenu ne kaže santimetar nego centimetar, ali da je to svakako svejedno jer se sve meri u milimetrima. Sto milimetara vode je u podzemnom prolazu, kako god. Gledam na sat i vraćam se drugim putem zaobilazeći celu železničku stanicu i usput razgledajući ljude po ulici. Turista skoro da i nema, sem onih koji putuju danas. Gužva je neopisiva a iz stanice čistač vodu izbacuje napolje.
Antiklimaks
Kada sam došla do škole, osvrtala sam se da vidim postoji li neki otključan ulaz osim školskog. Kapija je velika i siva metalna, a škola je u stvari starinska vila na kojoj velikim slovima piše današnje ime. Pored mene je žena sa crvenim kišobranom i pita me da li sam ja Marija.
Predstavi se – ona je profesorka Paulina i menadžer joj je javio da dođe i dočeka sve koji dođu i kaže kako je nastava otkazana za danas. Zbog vremena mnogi đaci neće moći da dođu. Izgleda isto tako jadno kao i ja, kao i svi. Verujem da nije tako inače nego samo sad, zbog kiše.
Pitam je da odemo na kafu i da ne stoji na kiši, pomalo mrzim tog menadžera koji je sad spava u svom toplom krevetu. Kaže da mora da ostane zbog đaka pa će i ona kući. Kad priča sa mnom priča na engleskom, ja kao pričam na francuskom. Jednostavno tečno razgovaramo na različitim jezicima. Onda shvatim da je to glupo i da sigurno zvučim kao kreten.
Au što je škola zgodna leči lenjost i samoću
Mislim i kako je škola budalaština i sigurno je sve velika greška. Bolje je da sam sedela kod kuće i učila jezik, i tek se onda setim da će svi oko mene biti mladi kojima su roditelji platili da idu u stranu zemlju i uče jezik kako bi se upisali na neki od dobrih fakulteta.
Intenzivno preturam po glavi o tome kako sam stara i kako treba da imam dostojanstvo koje ide uz moje godine. Umesto toga stojim na kiši sa jaknom obučenom preko ranca i pričam nešto nepovezano na dva jezika koji mi ne trebaju ni za faks ni inače.
Nasuprot svemu tome, smejem se i kažem (lažem) da mi nije bilo teško da dođem, razmenjujemo telefone i kažem joj da mi se javi. Sigurno je i ona mlađa od mene, ja lažem i lažno se predstavljam kao da sam entuzijastična a u stvari me talas osećaja da je sve velika greška poklapa.
Kod kuće imam toliko toga da radim ali znam da ću ući, skinuti se i izvući iz ormara najveći jorgan, zamračiću sobu i leći u krevet. Žarko želim da se pravim da se ovo ništa nije desilo. Biće ovo dugih pet ili šest nedelja.
Domaći zadatak je najgori deo škole
Dok slušam kako se roletna mehanički spušta dok držim dugme pritisnutim, gledam prekoputa u radnju koja je sada otvorena. Na ulazu gde su staklena vrata koja se otvaraju na senzor stoji gomila kartona. Voda prolazi unutra i kvasi karton. Pored je nekakva kutija za odlaganje kišobrana. Sve u svemu vrlo ružan prizor. Nužda je.
Poplave su svuda i razmišljam gde li su pacovi, nisam ni jednog videla od kad sam došla ali uz ovako lošu kanalizaciju, mogu da očekujem neke. Pripremam se da se ne iznenadim. Prvo ću skuvati kafu, a onda ću leći u krevet, i čak ni to nije pravi redosled. Leći ću a onda će me gristi savest što ne revidiram naučni rad, ne pišem recenzije, ne radim na romanu i ne čitam literaturu za doktorski.
Iako sam planirala da pišem od jedan a ne odmah, tu kolumnu o prvom danu u školi, ona može biti samo ovaj kišni, nikakav utisak. Kišni utisak mi se čini kao odgovarajuća metafora celog školovanja. Poraz i još više poraza. Oni me u konačnici čine otpornom na nova razočarenja i poraze. Škola života. Možda je to to.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Laura Rivera on Unsplash
