Nisam baš volela sladoled kao dete. Sladoled je uvek značio ljubav od odraslih i istovremeno je bio povezan sa zabranom. Toga sam se setila tek pre nekoliko godina. Sin moje drugarice je učtivo rekao jednom prolazniku na šetalištu pored mora kako ne može sladoled jer je već pojeo jedan. Pohvalila sam kako je umeren i pristojan. Podsetila me je da žive tu i svi ih prolaznici znaju. Deca bi mogla jesti i preko deset sladoleda dnevno da nisu naučili da ljubazno odbiju. I verovatno je to istina – koje bi dete odbilo sladoled, koje bi dete znalo da će povraćati ili imati temperaturu.
Bez puno sladoleda
I mi smo u našem gradu imali puno poslastičarnica u detinjstvu. Ne sećam ih se kao svakodnevnog izazova – sećam se da smo išli na sladoled krajem juna kad se završi školska godina. Uvek smo išli u istu poslastičarnicu – kod maminog školskog druga Joška i jedino što se menjalo su kugle sladoleda. Mi smo uvek menjali ukuse, tata je uvek jeo limun. Prvi put kad sam jela sladoled bez roditelja – odmah sam naručila pet kugli. Nažalost one su se sve otopile i ne sećam se tog događaja kao nekog lepog ni srećnog. I danas kad jedem sladoled uzmem jednu ili dve kugle – ne više.
Ipak postoji nešto što me kopka. U gradu su postojale poslastičarnice u koje nikad nisam išla. Tamo se služio takozvani “sladoled na točenje” za koji je moj tata lakonski govorio “voda”. Neki roditelji su bili kreativniji i izmišljali su priče kako se neko u tim poslastičarnicama otrovao. U mojoj porodici svaki je sladoled potencijalno bio opasan – jer sladoled sadrži mleko. Ako se jede voće onda se ne jede sladoled, a kako smo stalno jeli voće – sladoled nismo jeli skoro nikad. Ne baš lepo ali tako je.
Četrdeset godina
Nedavno sam u lokalnom listu iz mog rodnog grada pročitala zanimljiv članak. Lokal-patriotski tekst o poslastičarnici koja već četrdeset godina postoji preko puta moje zgrade. I u koju ja nikada nisam ušla iako iz viđenja znam sve vlasnike, kao komšije. U tom tekstu se priča istorija poslastičarstva braće iz jedne porodice. Put ih je vodio kroz učenje poslastičarskog zanata u čuvenom Pelivanu koji postoji u više gradova.
Kasnije su iz Subotice preko Zrenjanina došli i ovde gde su sredinom prošlog veka otvorili prvu poslastičarnicu “Složna braća” a zatim i druge. Danas su sve te poslastičarnice zatvorene, radi samo jedna – ta preko puta. U tekstu saznajem da je otvorena 1984. godine ali je se tek kroz maglu sećam. Nalazi se na putu do osnovne škole.
Danas su tuda iscrtane male bele stope kako bi deca koja danas idu u moju osnovnu školu znala kojim putem da idu. Sećam se poslastičara koji je gotovo uvek stajao pored vrata odeven u beli mantil kao lekar. Sećam se i njihove dece, koja su polako odrastala a sada i oni rade u poslastičarnici. Sladoleda se ne sećam budući da ga nikad nisam jela.
Odakle tu?
Subotički Pelivan postoji od 1923. godine kada je Himet Nezirović došao na poziv Ištvana Budaija, prijatelja koji je kasnije postao i gradonačelnik ovog grada. Još je starija priča beogradskog Pelivana koji je u februaru ove godine zatvoren posle čak 172 godine neprekidnog rada. Njega je još 1851. godine osnovao Mustafa Pelivanović, rvač koji je od dukata dobijenih u borbi započeo poslastičarski posao otvaranjem prve radnje kod Stambol kapije.
Zanimljivo je da reč “pelivan” potiče iz persijske peči pahlevan što znači junak. U našim krajevima se odnosi na sport najbliži rvanju. Pelivanstvo je sport čiji se početak vezuje za dolazak islama u Anadoliju. Tragovi različitih oblika rvanja mogu se pratiti i od Persije (današnjeg Irana) i 1065 godine pre nove ere. Po nekim izvorima i od vremena Huna u Trakiji. Smatra se jednim od najduže prisutnih sportova budući da se kontinuirano praktikuje od 14. veka.
Od 2011. godine, pelivanstvo je na listi je Unesco svetske nematerijalne kulturne baštine. Kirkpinar u turskom gradu Jedrenu (Edirne ili Odrin) je najveće takmičenje u ovoj vrsti rvanja. Ove godine će se održati 663. put, toliko je duga tradicija pelivana. U Jugoslaviji „pelivan“ je bio poznat tradicionalni sport u mestima Šar Planine pa do Prizrena. Tamo je živelo a i danas živi većinsko albansko, goransko i bošnjačko stanovništvo.
Domaći običaji
Poslastičarnice i pekare su najveće obeležje svakog grada u Srbiji. Stranci to prvo primete. Svaki grad ima omiljena mesta i s ponosom ih pokazuju gostima koje dovode. “Ovde je najbolji sladoled” ili “ovo je najbolji burek” najčešće su hvale koje onda obavezno prerastu u svađe jer se domaćini teško usaglase oko ukusa. Zato se valjda i kaže da o ukusima ne treba raspravljati.
Obavezno ima lokal patriota ali i “velikih putnika” koji će uvek govoriti o italijanskom “gelatu”, sicilijanskom sladoledu u kroasanu, razlikama gelata i sladoleda ali i egzotičnim ukusima kao što su japanski sladoled i slatkiši. Poslastičarnice, pekare i buregdžinice kriju i jednu veliku tajnu, koja se neće čuti gotovo nikad. Svaki put kada su bile demonstracije ili krize na Kosovu – poslastičarnice i pekare su uništavane ma koliko inače bile omiljene.
U narodu već ima status legende priča kako je 1981. godine za vreme studenstkih demonstracija u Prištini, kasnije nazvanih Kosovsko proleće Zoran Radmilović svake večeri išao od jedne do druge poslastičarnice i jeo slatkiše u znak solidarnosti sa kosovskim Albancima. U novinama se nikada ne napiše reč “kosovski Albanci” jer se te reči ne spominju ali se napiše neki zamenski eufemizam poput “oni(ma) koji su bili na meti, koji su bili ugroženi”.
Manje legendarna priča je o nacionalističkim incidentima iz 2019. godine u borčanskoj pekari Roma koja je od početka izbegličke krize pripremala besplatne obroke za decu migranata i izbeglica. U mom rodnom gradu, huligani su prvog dana bombardovanja 1999. godine uz jedan butik i McDonalds izrazbijali neke od poslastičarnica, iako njihovi vlasnici desetinama godina žive tu. Odakle su došli, ni u novom dirljivom članku ne piše jer bi bilo kakvo spominjanje južnih delova Balkana u očima inače mirnih građana bilo provokacija. Zato se ćuti.
Zašto nisam jela sladoled?
Nikad nisam mislila da to što sladoled nisam jela ni u jednoj od poslastičarnica Pelivan, kao ni u poslastičarnicama “Složna braća”, “Lipa”, “Kod Dejana” i “Selena” što nisam jela ćevape kod Fejzule ima veze sa nacionalizmom. U stvari ne bih čak mogla ni da to nazovem jednostavno nacionalizmom, ni rasizmom, možda pre ksenofobijom. Kada sam juče želela da popijem kafu u italijanskoj kafeteriji koju -očekivano- drže italijani, shvatila sam da je zatvorena. Potrebno je puno truda da se gosti, došljaci ili pridošli osete dobrodošlim, nekad čak decenije.
Razglednica iz inostranstva
Sa druge strane – praznici su doneli pregršt fotografija iz Italije, na svim mrežama ljudi se čak i žale kako su eto “svi u Italliji”. Toskana, Venecija, Rim, Sardinija – putuje se često, neko bi rekao “nikad češće”. Kad se vrate, porodični ljudi često pričaju kakav je sladoled, koliko košta kafa a koliko benzin. Na fejzbuk stranici Svi Srbi u Parizu videla sam anonimni oglas. “Jedna mala pomoć,trebala bih neki posao,jezik ne znam” napisano baš tako, sa svim pravopisnim greškama. Za trenutak nisam razumela o kom se jeziku uopšte i govori.
Kada odu da žive u inostranstvo, ljudi se ili žale da nema dovoljno Srba u mestu u kome su, ili kako im je muka od Srba i neće sa njima da se sreću. Sredine nema. Praznici su i intenzivno mislim o svima koji su došli “kućama” odnosno kod rođaka u Srbiju. I o onima koji nisu došli jer praznici nisu isti u svim zemljama i ne mogu da uzmu slobodne dane – jer ih čuvaju za letovanje ili možda porodičnu proslavu – svadbu, krštenje i slično. Mislim o vezama koje se kidaju, sve ređim dolascima i deci koja i ne govore jezike svojih predaka.
U pola glasa
Jedan od trenera trkačkog tima u Parizu izgledao je nedovoljno evropski pa je izmamio komentar jedne pretpostavljam rođene parižanke – “odakle je došao”. – Nije ni odakle došao, rođen je ovde, odgovor je kojim je rasprava trebalo da se završi. Ipak nastavila se vrlo neprijatnim, uvijenim pitanjima koji bi radoznaloj parižanki otkrili više.
Više, skoro sve o nekoj udaljenoj tački u svetu iz koje je jedan čovek ili cela porodica sticajem okolnosti došla nekad, pre dvesta godina ili pre devedeset. Na Balkanu, mi nemamo tih problema. Svi izgledamo vrlo slično i o poreklu se ne pita. A ako se i pita, čini se to u pola glasa, između sebe šapućući.
Dečije igre
– Ksenofobija nije postojala u Jugoslaviji, spremno je rekao jedan prijatelj bez da je razmislio. A onda je vrlo polako, u veoma sigurnom okruženju ispričao veoma bizarnu priču iz svog jugoslovenskog detinjstva. O uvreženom verovanju među decom kako se kraj korneta nikada ne sme jesti. I sam, kako je priznao, “kraj korneta bi uvek odlomio i bacio, čak i kod industrijskih sladoleda u kornetu”. Nije se godinama zapitao o ispravnosti dečje priče da poslastičari čije se poreklo nikada nije izgovaralo “čačkaju uši kornetima od sladoleda”. Sramota me je da to izgovorim a i napišem, pa stavljam pod navodnike. Sramota me je danas, ali se sećam da se u detinjstvu to prepričavalo na odmorima.
Semenke iz gradskih semenkara nismo jeli jer u njima navodno postoje ostaci mišjeg izmeta. Za svaki proizvod pekare, semenkare ili sladoledžinice postojalo je slično prokletstvo koje se prenosilo s dečjeg kolena na koleno. Odrasla sam a nikad nisam jela ni jedan sladoled ni kolač, u poslastičarnici koja mi je preko puta kuće. Razloga je sigurno pregršt, ali pretpostavljam da su svi jednako iracionalni kao i razbijanje izloga.
Igre bez granica
Danas sam mislila na onu ženu koja živi u Parizu i ne zna jezik ali traži posao. Mislim sam na sve one koji su došli a o kojima se ne kaže odakle. Jedna frizerka iz mog grada je postala viralni hit na TikToku. Otišla je na letovanje o kome je sanjala jer je na kineskom napisala reklamu za svoj salon.
Za praznike jedan tviteraš piše kako je ovde pored Kineza primetio i Bangladešane ili neke druge strance iz države koju ne zna da imenuje. Kaže “ovo nije ni Brisel ni Berlin” ali to bih znala i da nije napisao. Jedino što ne mislim ni da su Brisel ni Berlin danas mirna i slobodna mesta za one koji dolaze, a posebno ne za one koji bi voleli da ostanu.
Sladoled u kornetu
Dok sam ručala u obližnjem restoranu, zamolila sam Gorana da nam kupi sladoled u poslastičarnici preko puta. Bilo me je sramota da odem sama. Kao što ih znam od detinjstva, i komšije mene znaju sigurno, i možda znaju da nikad nisam kupila sladoled ili bilo šta, iako za to nemam ni jedan razlog. Možda ipak nije kasno da se to ispravi. Ako bismo počeli otpočetka, drugačije.
Jedna kugla ili dve, ne više – da se ne otope, da ne “pokvarim stomak” ili nešto tako. Nikad se ne zna. U kornetu, koji ćemo ceo pojesti kao i uvek, bilo gde na svetu. Nisam baš volela sladoled kao dete, ali nikad nije kasno da ga zavolim. Osim ljubavi i prkosa zabranama, sladoled može značiti i solidarnost. Kod nas, odraslih.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
