Spisak postoji. Davnih dana sam pomislila: Moram da napravim spisak. Jedan potpuno nesveobuhvatni i dopunjavajući spisak koji će imati samo jednu svrhu. Ta svrha je da povlašćene ljude, u koje svakako ubrajam i sebe neprekidno podseća na naše povlašćenosti. Ili ono što se u popularnoj psihologiji, čiji nisam fan, zove zahvalnost.
Inspiracija za to naravno dolazi iz privatnog života. Ili semi privatnog. Pre nekoliko dana beli su roditelji u Ripnju tražili da se petoro romske dece rasporedi po odeljenjima. Jer je petoro dece u jednom odeljenju previše. Nisu rekli kako ili zašto previše ali su – ispravno – konstatovali da druga odeljenja nemaju romske dece uopšte.
Automatizam smo nasledili još od pre drugog svetskog rata i posegnuli smo za rešenjem da se drugi i drugačiji rasporede. Nešto slično radi i koncept inkluzije – koji stoji na putu integraciji – kada decu koja su na bilo koji način drugačija – raspoređuje. Kao da “drugačijima” soli svet “istih” kako bi onda – u interesu istih – bilo da se svako pomalo i u regulisanim uslovima susretne sa drugačijošću. Uvek tako da je drugačijost manjina, bezopasna po većinu, i nemoćna kod donošenja bilo kakvih odluka.
Koliko je previše? Postoji li spisak?
Opet ja ono moje. Pre nekoliko godina, nakon konferencije na kojoj su pripadnici romske nacionalne manjine jasno rekli kako bi želeli više Roma u javnim poslovima. Jer za privatne mogu i sami da se snađu, bila sam pod ogromnim utiskom. To niko neće otvoreno reći – ali Romi nisu dobrodošli da budu farmaceutkinje, učiteljice, službenice u opštini ili banci. Dobrodošli su da budu sve vrste uslužnih delatnosti (sem onih koje se neposredno tiču higijene kao frizerske i kozmetičke struke, mada i onih koji se tiču hrane).
Onda se beli ljudi, da ne kažem gadže – hvale kako imaju “jednog prijatelja romske nacionalnosti” iako se pažljivim istraživanjem ispostavi da je taj prijatelj ili čistačica ili harmonikaš. Ili neko zanimanje koje u potpunosti obnavlja svaki stereotip. Kada sam postavila pitanje: Imaš li među najboljim drugaricama, koje pozivaš na slave ili rođendane neku Romkinju? Jedna žena mi je odgovorila – Ne, zato što su mi sve drugarice, drugarice iz detinjstva. Želela sam da pitam – a šta misli zašto u detinjstvu nije stvorila prijateljstvo sa nekom Romkinjom, ali nisam.
Jednostavno nisam želela da slušam o tome kako nisu imale iste poglede na svet, kako se Romkinja brzo udala. Ili sve ono što kažu i istraživanja Ujedinjenih Nacija o teškom životu Roma u našoj, ali i bilo kojoj zemlji Evrope i sveta. Paternalistički je i odvratno, reći da su dečiji brakovi deo Romske kulture. Isti brakovi bili su deo kulture svih do pre samo 50 ili 100 godina. Licemerno je da oni čije su babe udavane sa 12 ili 16 za dede koje ranije nisu poznavale – proglašavaju to nekakvim običajem. Ili kulturnim obeležjem celog naroda ili tradicijom. Romi nisu izuzetak od ljudi, ako je to uopšte potrebno reći.
Spisak ionako pišu beli ljudi
Nisam uopšte želela da pišem o Romima, nego o samima sebi. Belim ljudima, gadžama – koji će na pomen reči privilegija – izvući spisak kad im je kada i kako bilo teško. Mi ćemo bez problema priznati kada je nad nama vršeno nasilje… Ili se država ponela nepravedno, setićemo se svih trenutaka kada smo bili diskriminisani. Zatim ćemo, potpuno opušteno ta iskustva podeliti a onda i zaključiti – nama je u stvari isto. Ili možda čak i gore.
Čula sam i previše puta kako su Srbi diskriminisani u Srbiji i tako to… Nikad nisam čula, čak ni one najuspešnije i najbogatije da kažu ja sam privilegovan. Češće kažu – sve sam to sa svojih 10 prstiju stvorio, niko mi nije pomogao. Iako to baš nije uvek istina. Ljudi vole da veruju kako je njihov uspeh posledica njihovog rada i zalaganja. Nevolja je što oni pak, veruju i u obrnuto – da je nečiji neuspeh posledica nečije lenjosti, nerada i nezalaganja. Neambicioznosti, nezainteresovanosti i drugih mana.
Naravno ni jedno ni drugo nije potpuno tačno
Ne želim da umanjujem ničiji uspeh, ni neuspeh. Zato je potreban onaj spisak s početka. Spisak koji će nam, poput statistika UN, povremeno razbistriti i oči i um. Spisak o tome koje su sve naše privilegije – o kojima ne razmišljamo. Jer kad neko pomene privilegije svi misle samo i isključivo na kraljevske porodice i princezu na zrnu graška, pa u poređenju s njima – nemaju privilegije. Ni to nije tačno, zato evo spiska.
Neću se baviti statistikama da danas u svetu 663 miliona ljudi nema pristup čistoj i pitkoj vodi. Većina njih, 522 miliona, živi u ruralnim područjima, prema izveštajima humanitarne organizacije WaterAid. Dakle, ne govorimo o tome da deca u Africi gladuju a mi nismo zahvalni, situacija je čak mnogo gora. Mi, povlašćeni beli ljudi, ne vidimo da 90% stvari koje radimo svakodnevno i koje nam se podrazumevaju, nisu ništa drugo do privilegija. Koju nismo zaradili niti stekli u životu, već je imamo isključivo rođenjem u određenoj porodici. Koja možda nije kraljevska ali je svakako privilegovana.
Kako ste naučili da plivate?
Plivanje je jedan od sigurnih pokazatelja da ste odrasili ili u srednjoj klasi ili u Jugoslaviji. Kažem Jugoslaviji ne zato što sam posebno romantično nostalgična, već zato što su postojali programi organizovanog učenja plivanja. Nećete verovati ali srela sam ogroman broj ljudi u Engleskoj, koji ne plivaju.
Engleska je ostrvo okruženo sa svih strana morem – ali to ništa ne znači za ljude koji pripadaju radničkoj klasi. Oni jednostavno – ne idu nikada u duboku vodu. Nije potrebno da pominjem i posebne rasne zakone koji su maltene do 20. veka svim nebelim ljudima zabranjivali pristup javnim kupalištima i plažama. Navodno jer su ili (a) prljavi ili su (b) telesno i slični životinjama pa će njihovi neobuzdani seksualni nagoni nalik životinjskim biti opasnost za obnažena tela žena.
Kako ste naučili prvi, drugi ili treći strani jezik?
Ako ne potičete iz bilingvalnog okruženja, znanje stranog jezika ili više njih privilegija je. U mojoj porodici svaka osoba znala je drugi strani jezik, dok je jedino nana bila istinski bilingvalna. Moj netalenat za jezike i činjenica da pored srpsko-hrvatskog sve druge jezike, njih pet šest natucam posledica je isključivo mog nerada i nesposobnosti. Ipak, za razliku od onih koji nisu imali šansu, strane jezike sam počela da učim u osnovnoj školi i na privatnim časovima. Bez obzira što su bile devedesete. Kao i mnogi drugi, ja sam povlašćena.
Koja je vaša omiljena knjiga?
Ako imate omiljenu knjigu – povlašćeni ste. Nora Verde je juče duhovito zaključila: Puno je i previše mitova o književnosti, ali onaj koji me nervira najviše je da ljudi koji puno čitaju bolje razumiju svijet i druge ljude. Ta nadmoć načitanih je mega shit. Prestanimo to ponavljati i stavljati u opticaj. Nije njihovo carstvo nebesko a bome ni zemaljsko. Amen.
I ne mogu se više složiti sa tim da me nervira ova mantra koja se ponavlja. Sa druge strane, veoma se dobro sećam Norinog teksta u kojima ona mnogo bolje nego ja sumira prezir prema neukim i nepismenim ljudima. Ali i knjige kao privilegiju koje nismo svesni.
Ne samo da sam odrasla sa višejezičnom bibliotekom koja se nadograđivala generacijama, već je i moja baka svake godine donirala knjige mojoj osnovnoj školi. Razlog ove donacije je bilo jer je ta osnovna škola, “Janko Veselinović” u Šapcu, zaposlila moju prabaku Mariju onda kada su kao izbeglice došli iz Hrvatske i nisu imali ni da jedu.
Znanje je valuta koju je manje-više lako unovčiti…
Onda kada je posedujete. Neuporedivo je bilo teže onima koji su kao nekvalifikovana radna snaga išli u nadnicu, nego kulturnim radnicima. I to je tako. Koliko god da je teško bilo mom pradedi koji je bio dirigent, jer kome treba dirigent dok traje rat, mi ne živimo u svetu filma Pijanista.
Virtuoznost nije nešto po čemu su jedni ljudi važniji od drugih. Život pijaniste, dirigenta, prevoditeljke, učiteljice i učitelja nisu važniji od života nepismenih radnika. Svaki život je jednako vredan. Sem u kapitalizmu gde je na svakog od nas udarena cena, koliko na tržištu vredi naš rad. Ili drugo što možemo da ponudimo kao robu i uslugu?
Svirate li neki instrument?
Ne bih ovo dalje obrazlagala. To što ja igrom slučaja ne sviram ni jedan instrument to je zato što je moja mama imala traume iz osnovne škole kada je vukla sa sobom harmoniku. Jedna violina i jedna harmonika prodate su za vreme ratova jer je njihova vrednost godinama rasla. Kako sam išla u školu, ipak nisam baš potpuno neuka pa na raznim instrumentima ipak mogu nešto da nabodem. Moj brat se muzikom aktivno bavi. To naravno ne bi moglo da se desi da nismo odrasli u atmosferi gde je to bilo pitanje opšte kulture, hor, orkestar takve stvari…
O muzici kao privilegiji posebno sam naučila u Engleskoj, gde ne postoje osnovne muzičke škole u smislu koji je poznat kod nas – postoje samo škole specijalizovane za muziku i internati. Ukoliko neko želi da njegovo dete zna više od sviranja melodike ili bilo čega u školskom orkestru, ili mora da je muzički pedagog ili mora da plati privatne časove. Nije što bi Englezi rekli convenient. Ekstremni talenti dobijaju i stipendije i idu u internate ali kako da neko zna da je talentovan za klavir ako do druge godine nikad nije video klavir? Obrni okreni, važno je gde ste rođeni.
Vaš prvi pasoš?
Prenerazila sam se kad sam saznala da u Americi većina ljudi ne poseduje pasoš. State Department izdaje pasoše od oko 1700. godine, dakle od osamnaestog veka. New Jersey prednjači po broju pasoša – oko 8.3 pasoša na 100 stanovnika, Massachusetts (7.7), Hawaii (7.6), and New York (7.5). Nije potrebno da kažem da su ovo mesta sa najviše emigranata iz Evrope i drugih delova sveta, a to su ljudi koji redovno putuju pa im trebaju pasoši.
Kaže se da samo 10% Amerikanaca ima pasoše, ali to nije istina već dvadesetak godina, ima ih 42% što je i dalje katastrofalno. U UK, 76% ljudi Engleske i Velsa ima UK pasoš, a pasoš nema uopšte (ni UK ni bilo koji drugi) 17% ljudi.
Kad ste prvi put leteli?
Amerikanci možda nemaju pasoše, ali svakako mogu da lete hiljadama kilometara i bez pasoša. Mi u Evropi, i ne baš. Sećam se naravno svog prvog leta. To znači da nisam letela kao beba. Prilična deprivilegovanost u odnosu na današnju decu koja vade pasoše i koriste činjenicu da se avionske karte ne naplaćuju po punoj ceni do druge godine. Leteti među oblacima, zar to ne zvuči kao privilegija?
Spisak uključuje i ova pitanja:
Gde živite, da li imate stan u vlasnišvu?
Kako stojite s vikendicama?
Vozite li kola, imate li položeno, imate li kola?
Kako se grejete?
Kada ste prvi put probali egzotično voće?
Posedujete li, vi ili vaša porodica, umetnička dela?
Idete li na letovanja?
Znate li da skijate?
Kako stojite sa radom na računaru? Osnove kodiranja?
Imate li crypto novčanik? Znate li šta je crypto novčanik?
Da li radite sa decom domaći?
Ko je prva osoba iz vaše familije koja je upisala fakultet? A završila?
Mi ne volimo da mislimo o sebi kao povlašćenima, ali mi to najčešće jesmo, jer je privilegija razmišljati. O bilo čemu sem o preživljavanju od danas do sutra. Rad na obezbeđivanju najjednostavnije reprodukcije života iz dana u dan, toliko troši čoveka i fizički i psihički, da ne ostane ništa.
Mi često kažemo, sve je do roditelja ili sve polazi iz kuće, a zaboravljamo da su neke kuće izvor zabrana i nasilja, a ne topli idilični domovi. Fereshteh Hosseini je pomenula devojčicu koja u izbegličkom kampu sama uči strani jezik preko Youtube, ne ide u školu jer joj je zabranjeno. Koliko je devojčica koje uspevaju, same, bez podrške? Malo, vrlo malo…
Spisak se bliži kraju, da li vam se svideo današnji ručak?
Pre nekoliko meseci dok je Goran počeo svoje smem li da pitam a da se ne naljutiš? pomislila sam kako su molitve pre ručka bile vrlo smislen običaj. Dok mi je a da se ne naljutim govorio kako je bamija sa kokosovim mlekom prošli put bila bolja nego ova nova ja sam ga otvoreno pitala da li zaista moram da slušam to sada, u pola jela. U neku ruku to sumira stanje privilegovanosti koje čitave porodice imaju. Hotelska usluga od tri obroka i dve užine na koju se mogu i požaliti u slučaju da im se ne sviđa. Sporno jelo biće odneto i zamenjeno nekim odgovarajućim.
Pre nekoliko godina, muž moje prijateljice se požalio kako ne može da nađe radnike za fabriku koja se nalazi van Beograda. Ni u Beogradu ni u Srbijii iako su plate šezdeset do osamdeset hiljada, a plaćen je smeštaj u blizini. Ta plata u to vreme – pre 7-8 godina nije bila niska. Jednom odraslom čoveku nije bila jasna matematika.
Meni i drugarici, kao feministkinjama jeste.
Nikada ni jedan muškarac ne bi trampio ugodnost porodičnog doma, za platu koja nije barem duplo ali češće troduplo i višestruko veća. Samostalni život, ili život sa drugim radnicima izuzima privilegiju doma tri obroka, dve užine i čisto rublje. Razlika postojeće i nove plate treba da iznosi najmanje duplo više nego što košta inače neplaćeni rad žene.
Kako bi se bećari odlučili na korak – da žive sami i taj rad obavljaju ili plate da ga obavlja neko treći. Silvija Federiči je davno rekla da je osnovna funkcija žene – ne samo reproduktivni rad u smislu rađanja – već rad koji omogućava reprodukciju radničke klase. Rad koji omogućava neometan rad muškaraca i odgajanje dece i brige o starima. Rad od koga direktnu novčanu korist imaju poslodavac i država – inače bi oni nekako morali da se pobrinu za to.
Molitva se priključuje na spisak
Ali dosta o teoriji. Goranu sam rekla da pre svakog jela uvedemo molitvu. Kratak trenutak kotemplacije o tome kako se taj konkretni ručak našao ispred nas. Aktivno promišljanje o svim satima koje smo i on i ja radili da kupimo sastojke u doba inflacije, struji koju plaćamo nakon što kuvamo, vodi koju trošimo i drugim dažbinama svakog meseca. Pomalo da pomislimo i na smeće koje pravimo. Potrebno je da razmišljamo o ceni koju ćemo platiti ako jedemo u restoranu i na kraju – zahvalnost onome ko je kuvao, postavio i onome ko će oprati sudove – umesto da radi nešto drugo. Spisak je dug ali nije beskonačan.
Isto je tako i sa spiskom privilegija. Možemo ga dopunjavati ali potrebno je s vremena na vreme da se setimo da je naš život u mnogome oblikovan time gde smo se rodili i kako smo odrasli. Pre nego što počnemo da se bacamo kamenjem na Boga što nismo princeza i princ iz bajke, lepo je podsetiti se svega onoga što mi imamo a drugi ne. I smanjiti malo gas o tome kako bi i oni bili kao mi samo kad bi hteli. Samo da su talentovaniji, uporniji i vredniji. Jer ne bi. Postoji spisak svega što čini beskonačno teškim uspehe ili kako teorija kaže klasnu mobilnost. Ljudi su spremni na svakojake vratolomije kako bi njihova deca, ako ne oni – živeli za mrvu bolje i lakše. Manje osude i manje pametovanja. Manje rasizma i ksenofobije. Više mišljenja (makar i na silu). I više zahvalnosti.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Maksym Ostrozhynskyy on Unsplash
