Sve za ljubav bila je svojevremeno neka emisija na televiziji. Ne sećam se tačno ali znam da su ljudi radili prilično otkačene stvari koje bi po današnjim standardima bile nedopustive. Produkcija emisije Sve za ljubav pomagala je muškarcima da zaprose devojke na uvrnute načine ili je pronalazila način da pronađe one koji su izgubili kontakt. Imam talas neprijatnosti pred takvim poduhvatima. Nekim romantičnim velom se prekriva svaka postojeća neprijatnost, nesklad, konflikt. Da li biste vi voleli da vas pronađe davno izgubljena drugarica? Da vas zaprosi momak bez najave pred milionskim auditorijumom… Ne znam da li su svi ti ljudi znali u šta se upuštaju pa je sve bio šou za nas, ili je produkcija išla toliko daleko da zaista šokira. Tek, ne volim iznenađenja.
Ne volim ta iznenađenja iz Sve za ljubav
U stvari, kao i većina ljudi na svetu, volim iznenađenja ali kad bi ona nekako bila iznenadna ispunjenja mojih želja. Želja koje znam da imam. Na primer, učim francuski, a G. mi pošalje neki tekst na francuskom. Ne prava iznenađenja, kao pojavi se na vratima a ja nisam kod kuće. Ili rezerviše odmor a da me ne pita kada… Serije i filmovi su nas učili da treba da volimo potpuno drugi tip iznenađenja – koja su sličnija kidnapovanju ili obijanju zgrade. Zaveže mi oči i odvede me na pusto ostrvo. Sa povezom na očima me vodi na večeru (izgleda da povez za oči igra baš važnu ulogu u iznenađenju). U kući me dočeka milion crvenih ruža. Primetićete, iznenađenja su u popularnoj kulturi često stvari. Iznenađenje je vezano za bogate – iznenađuju samo oni koji mogu dan za dan da prelete okean. Ostali smrtnici ne mogu tako lako da iznenade.
Dobro, nisam prava osoba za iznenađenja, ali nisam ni želela da pišem o iznenađenjima nego o ljubavi. O tome šta smo spremni da učinimo zbog ljubavi. Juče sam pogledala jednu lepu ljubavnu seriju, ali me je već danas ona užasno uznemirila. Bazično, u seriji se govori o procesu konverzije u judaizam, upakovano u ljubavnu priču zasnovanu na iskustvu Erin Foster. Nije da nismo imali slučaj ljubavne konverzije u seriji Seks i grad, kada se Šarlot udavala za Harija ali to je tada bila nekakva epizoda ili dve. Ne znam zašto, ali ovu sam seriju shvatila mnogo ozbiljnije.
Svako svoje
Možda je i moja situacija specifična, pa se zato više investiram. Naime, ja sam odrasla u porodici u kojoj postoji više religija i ateizam i odgajena sam sekularno. Isto tako, u mojoj srećnoj jugoslovenskoj porodici svako je živeo mirno svoj verski ili sekularni život. Niko se nije konvertovao. Naravno, onda je došao rat i retradicionalizacija društva u kojoj je religija ponovo imala važno mesto. Nekako smo odolevali. U hrišćanstvo sam ušla zbog ljubavi prema najboljoj drugarici, vodeći se time da je lepo izabrati religiju u odraslom dobu. Naravno, to što je ova religija većinska, nije odmagalo. Dakle, nisam izabrala da budem proganjana kao verska manjina, izabrala sam da se bolje uklopim. Mali korak za mene, veliki za naš odnos.
Danas kada imam važan, rekla bih presudan odnos sa čovekom koji je druge veroispovesti, mislila sam da mislim potpuno isto kao i junakinja ove serije. Da li bih zbog ljubavi ušla u konverziju? Da, naravno… A onda sam se odjednom zagrcnula. I više mi ništa nije bilo tako lepo i opušteno.
Sve za ljubav Vs. Nobody Wants This
U seriji Nobody wants this, na vrlo nežan i prelep način, obrađuje se po milioniti put mislim tema o uklapanju žene u modlu koju od nje zahteva ne samo partner nego i okolina. Pred našim očima se odvija čitava transformacija podkast voditeljke u usponu pri mogućnosti srećne veze sa mladim verskim službenikom.
Slično kao što smo u domaćoj seriji Popadija, imali imućnu blogerku koja se udaje za sveštenika i odlazi da živi u malo izolovano selo. Samo što je u američkoj seriji, centralni motiv konverzije koju očekujemo u narednoj sezoni, za junakinju poput Pepeljuginog društvenog uspinjanja. Neškolovana žena iz niže srednje klase aspirira ka dobrostojećoj porodici evropskih doseljenika. Reklo bi se, kao što i kažu njene drugarice, pa i nema bogzna šta da izgubi, čemu predomišljanje.
U dosadašnjim epizodama, već se samocenzurisala, i od otvorene podkasterke bez dlake na jeziku postala smerna, već je doživela nebrojeno transformacija, muškarca koga zna tek nekoliko nedelja – a koji je perspektivan – postavila u centar svog sveta… Već se sve desilo… Ali tu ne staje. Fiktivna junakinja ipak na kraju sezone povuče ručnu i uvidi da malo srlja, ali iz autobiografske note znamo već šta sledi.
Možda od drveta ne vidim šumu
Volela bih da na trenutak izmaknem malo tu lupu, i da sagledam širi kontekst. Razumljivo je da za jednu sekularno odgajenu ženu, sama religija ne predstavlja big deal, ali šta bi se desilo da su dvoje ljudi jednako strastveni oko svoje religije, svoje tradicije, svog nasleđa. Da li uopšte možemo da zamislimo kako izgleda prihvatanje drugačijeg? U seriji, čini se da ne. Ono što mi je posebno zasmetalo jeste prikazivanje drugih i drugačijih – u ovom slučaju praktikujućih Jevreja, kao nekakvih verskih fanatika, koji u životu nemaju ni jednu drugu dimenziju sem svog verskog identiteta. Istina je, ja ne živim u Americi, ali većina ljudi koje znam, iz bilo koje religije uopšte nisu ekspanzivni, isključivi niti je obavezna konverzija bila tema ikad u mom okruženju.
Sa druge strane, romantizovanje konverzije, odnosno promene religije kao teme u romantičnoj komediji čini mi se toliko uvredljivo da sam ostala nema. Najgore od svega je što budući da sam odrasla sekularno mogu sasvim da se poistovetim sa junakinjom, mogu da se poistovetim sa stavom njemu je bitno a meni i ne toliko ali nešto – još uvek ne znam šta – me buni. Pišem, pišem da bih eventualno razumela.
Šta možemo a šta nikad ne naučimo
Možda od partnera koji poštuje svoje poreklo i religiju, treba da naučimo da poštujemo svoje poreklo i religiju ili možda baš njeno odsustvo. A ne obrnuto… Razmišljam o tome kako su me roditelji odgajali i kakav je moj odnos prema tome. Ne mogu da zamislim da se svađam sa partnerom oko religije ili bilo kog bitnog stava ali isto tako ne mogu da zamislim da menjam religiju ili bilo koji bitan stav uz svakog partnera. Mislim da polako dolazim do onoga što me je toliko žulja u celoj priči.
Negde sam pročitala izjavu jedne rabinke o pitanjima konverzije. Ona je inače u braku sa laikom, koji se nije konvertovao zbog toga što je ona verska službenica. Ona kaže kako joj je mnogo važnije da se sa nekim razume dobro i slaže oko bitnih tema – i kako bi joj bilo mnogo teže da se uklopi sa nekim ko praktikuje ortodoksni judaizam nego sa nekim ko uopšte nije u veri. Odjednom mi se ukazalo kako svaka religija ima toliko frakcija, svi nisu isti. Jednostavno nisu, a zabavne serije će uvek simplifikovati sve. Sve za ljubav.
Svi (ni)su isti
I u tom sve za ljubav serija će spakovati sve Jevreje u jedan kalup. Sve će jevrejske majke biti posesivne a svi će sinovi biti vezani za majke, sve će žene želeti da se dobro udaju i svi će samo govoriti o ugovorenim brakovima, svi će se družiti samo između sebe i svi će neprekidno, zauvek reprodukovati jednu sliku. Sliku koju imaju drugi, izvana. Sliku svi su isti. Drugačiji. Čudni.
Premalo se priča da su sve žene u konzervativnim društvima izuzetno vezane za svoje sinove. Iste su crnogorske majke, italijanske majke, mađarske majke i grčke majke koje su rodile sebi odbranu od strašnog sveta. Iste su zabrinute sve majke svih ćerki da li će se dobro udati, hoće li imati ko da ih izdržava i hoće li biti zbrinute posle njihove smrti. U svim siromašnim krajevima sve majke kažu samo da je udam pa mogu da umrem, a siromaštvo se nosi dugo, dugo kroz generacije. U Jugoslaviji se ljudi valjda nisu toliko plašili da će umreti od gladi i da će ih sinovi zauvek napustiti a ćerke ostati na doživotnom izdržavanju pa su se mogli venčavati u drugim gradovima, zemljama, sa vernicima i nevernicima. Možda sam tako nastala, bez straha.
O bubregu i Lakanu
Razumem da se ljudi u ljubavi menjaju i ja se menjam. Često i moji prijatelji misle da je to za nijansu previše. Idem po planinama, volim prirodu – šta je sledeće? Da se odselim u šumu?
Moja porodica je moje čvrsto i nežno uporište. Setim se često koliko je moja mama strpljiva i koliko je imala razumevanja za to što ne volim da budem u selu ili ne izlazim iz sobe po ceo dan. Zar je moguće ostvariti srećnu zajednicu sa nekim kome je potrebno da remodeluje veći deo onoga što jesam. Zar nisam dovoljna?
Moj brat, kada je opisivao ljubav rekao je nešto vrlo zanimljivo. Rekao je da je toliko voli da bi joj dao bubreg, to naravno ne znači da bi ona trebalo da bude sa njim zbog toga što joj treba bubreg. Lakan je to rekao bez bubrega, puno komplikovanije – ljubav je davati ono što nemamo nekom kome to nije potrebno. Ne bih volela da me iko drži za reč kada govorim o religijama, o tome ne znam ništa.
Šta je to sve u Sve za ljubav
U mom laičkom viđenju, vera i nada su jako bliske ljubavi i one nikako, nikako ne mogu biti valuta koju ćemo poklanjati, davati čak, niti je to nešto što neko može od nas trebovati. U jednu ruku, konverzija nacije i religije mi je laka kao pero, potpuno neznatna, a u drugu, onda kad je tražena, kada je moneta, postaje tako teška skoro nemoguća. Kao ljubav.
Sve za ljubav je možda najlepši koncept koji sam ikad mogla da zamislim. Ljubav koja prevazilazi sve. Nažalost u toj TV emisiji saznala sam koliko može biti obezvređeno kad se ljubav pretvori u to sve. Serija nekih trikova, grandioznih produkcijiskih zahteva a u suštini ništa – duplo golo. Sve što treba da damo a trenutno nemamo u ljubavi nikad nije ono što se može u jednoj emisiji nabaviti, nikad nije soba puna nepotrebnog cveća ili tako nešto. Od kakvog je značaja nekom pružiti svoje neobavezno shvatanje religije, ljubavi ili čega god. Možemo li u sebi da nađemo poverenje, strpljenje, nadu da će biti bolje, možemo li da damo nešto zaista neprocenjivo? U tome nam neće pomoći ni TV ekipa ni crkva.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: S O C I A L . C U T on Unsplash
