Švedska, tojest nekoliko dana u Švedskoj i to pre deset godina, promenili su moj život. Pre tačno deset godina počela sam da verujem u duhove. U to vreme sam prvi put rekla naglas da želim decu. Provela sam nekoliko sati u šetnji kraj Nobelovog komiteta i izgubila se na Aerodromu Arlanda. Ali polako.
Puno me tema vraća na Švedsku u kojoj sam bila svega nekoliko dana. Švedska je ujedno i jedina skandinavska zemlja u kojoj sam bila. Kako nisam bila ni u jednoj drugoj zemlji severa često izmešam detalje koji su vezani za ove zemlje.
Hygge – švedska umetnost življenja
Možda drugi, oni koji je bolje poznaju, vide švedsku kulturu kao skup prelepo dekorisanih ugodnih soba. Moja prva asocijacija kad neko kaže Švedska je Dan mrtvih. Zato što sam tad bila tamo. U subotu na Dan mrtvih, bio je sastanak pisanja feminističkog manifesta koji pamtim kao veoma hektičan. Sećam se da smo se svi posvađali jer su strani studenti neprekidno govorili o Balkanu kako im je uzbudljiv i kako žele da ga prouče. Odzvanja mi u glavi rečenica: – Dosta mi je vaših doktorata o Bosni. A bila je i neka psovka. Rečenica svakako nije tako zvučala jer je bila na engleskom, ali sada kada je se sećam mogla bih da se zakunem da je ipak bila na bosanskom. Na nekom starom telefonu imam i ceo snimak ovog razgovora. Možda bih mogla da izdvojim vreme da istražim.
Da se nismo posvađali, sigurna sam da ne bismo ušle ni na peformans švedskog trija Mycket koji mi se od samog starta činio kao low effort mambo jambo. Prizivanje duhova mrtvih feministkinja možeš misliti. Nisam se ni trudila da pomislim, ali bilo mi je potrebno da se iskuliram u mraku. Ovaj performans je zauzimao celu veliku salu za ples. Unutra su bile popaljene sveće i okićeno je bilo u stilu Meksika. Prvo što mi je palo na pamet je naravno kulturna aproprijacija – Meksiko i Švedska kakav miks. Posle karipskog života sve u beloj Evropi bilo mi je fejk kao razglednica sa letovanja, magnet ili ukras od izdubljenog kokosa sa nalepljenim perlicama.
¡To call forth! iako nisam znala šta to znači
Danas kada pokušavam da nađem taj rad na internetu saznajem da se zove ¡To call forth! i da je deo serije The Club Scene koji istražuje klabing. I sve odbačene u njemu, to mi tada naravno nije bilo jasno – svuda sam videla samo lažne meksičke ukrase i mislila kako garant ove Šveđanke sad poturaju šarene mašnice a ko zna koje su pare uzele za produkciju rada. Kakva propast, ali bar je unutra toplo, mislila sam. A tako misle i mnogi posetioci izložbi inače, dođu da vide ima li nešto da se jede i malo da se ogreju. Ipak početak novembra nije najtoplija noć u godini, naročito u Stokholmu.
Na ulazu su mi prišle dve ili sve tri Miketice i prvo tražile da zažmurim i opustim telo i time upropastile ideju da odem u neki ćošak i žmurim praveći se da učestvujem u performansu. Žmurila sam ali i da nisam ionako se malo videlo. Nelagodno mi je bilo da me pipka po rukama dok govori da osetim težinu zemlje pod nogama i dišem duboko.
U to vreme ni na jogu nisam htela da idem. Nas je bilo četri i uvele su nas jednu po jednu u to malo parče Meksika u Švedskoj, objasnile da treba da mislimo o duhovima Odri Lord, Virdžinije Vulf ili naše babe svejedno, neke preminule žene feministkinje ali i ne mora. Dale su nam šarene papiriće da posle uz svetlost sveća zapišemo šta smo želeli da poručimo. Njima valjda, tim preminulim feministkinjama. Bilo je gotovo smešno. Možda smo se i smejale pokušavajući da prenesemo neprijatnost i frustraciju iz sebe na druge. Primetila sam da to ljudi često rade.
Ljudi se smeju kada im je neprijatno i kad ne mogu da budu iskreni
Naravno došle su da nam kažu da ćutimo. Pa smo morale da ćutimo. Postalo je neizdrživo dosadno. Onda se desilo. Od dosade i muke, a opet lepog i udobnog prostora na mekom gumiranom podu sale za ples (sve imaju u Švedskoj), poverovala sam. Ne baš u duhove, ali drugi svet. Baš kako meksička tradicija kaže – portal između svetova se otvorio. Zamišljala sam ga kao fiksni telefon. Poziv koji će se ostvariti samo kada je prethodno najavljen. Biću sa jedne strane a baka sa druge. Osećala sam kao da ona drugim danima ne može da zna da mislim, mogu da zovem i zovem, ko zna gde je ona. Nekim drugim danima isto može ona zvati, očajna da me čuje bar jednom, a ja nisam kraj telefona. Veza radi samo ovaj jedan dan.
Ranije sam već učila o važnosti konvencija i rituala. Isto tako, gledala sam i film Interstellar – kada su glavni likovi u drugim dimenzijama i nikako ne mogu da se sretnu. Sve dok ne otkriju jedan zajednički ritual, nešto što su nekad, kada su bili na istom mestu znali. Iako sam tvitovala kako mi je Interstellar uzeo ukupno 80 godina života, u toj sali opravdao mi je postojanje praznika koji sam smatrala irelevantnim – Dan mrtvih. Mislite na umrle svakog dana, a ne samo na Dan mrtvih, zaustila bih da kažem svakog 31. oktobra. A te godine, samo sam odćutala. Možda se ide na Zadušnice zato što mrtvi čekaju cele godine taj dan, dan kada dolaze gosti.
Švedska za Noć veštica je dobra ideja za skandi horor, nordic noir i tako to
Gušila me je pomisao da poput nekog horor filma, umrli žive u nekoj drugoj dimenziji i dalje pomalo čeznući za nama, živima. Nedostajanje je udarilo baš jako. Mislila sam na sve dane kada sam baku držala za ruku kroz krevetac. Nedavno mi je G. rekao da je baš grozno sećati se tako davnog perioda, dok sam spavala u krevecu. Da, rekla sam, to je kao prokletstvo, ništa nisam mogla ljudi su samo dolazili i odlazili iz moje blizine. Jednom sam tako, dok su roditelji bili na nekakvoj priredbi (tačnije izlasku), baku držala za ruku do svitanja, do četiri ili pet sati. Setila sam se toga u Stokholmu, pred svim tim nepoznatim ljudima u mraku, baš za Dan veštica, odnosno mrtvih, dan mrtvih veštica.
Volela bih da mogu da se setim šta sam baki napisala na jednom žutom papiriću. Mislila sam posle, što li sam samo njoj pisala – pa bilo je i drugih preminulih koje znam. Svetovi su ipak kao fiksni telefon, veze vrlo stare i spore, sami počeci tehnologije. Nolan: ljudi razgovaraju preko sata, Švedska: govorimo kroz umetnost.
Umetnost menja sve, ali ne onako kako mislimo
Kajanje bi bilo prva reč koja mi padne na pamet, ali zapravo sam osetila olakšanje kada sam izašla iz sale. Imala sam svoj siguran prostor da plačem i da mislim na preminulu babu koja mi je nedostajala kako sam odrastala i približavala joj se po godinama. I danas mi ponekad nedostaje, ali danas znam tu foru sa telefonom za Zadušnice. Znam da je potrebno odvojiti vreme i mesto i sećati se intenzivno. Švedska sećanja isto zahtevaju posebno vreme i mesto, ove dane, kao sada, toplu sobu.
Zaborav je ipak neumitan. U filmu Youth Michael Cane, koji je isto sad u drugoj dimenziji kaže: Zaboravio sam svoje roditelje. Zaborav u filmu Coco jede duhove iz njihove dimenzije. Kada na svetu nestane poslednja osoba koja te se seća nestaješ. Možda zato imamo kao civilizacija, histeričnu želju da tim da nas se drugi sećaju, imamo spomenike i biste, velika dela. Nisam želela da pišem o tome. Pisalo mi se o malim stvarima – kao što je boja glasa.
– Mama, kakvu je baba imala boju glasa? Ona nije imala akcenat? Koje je reči govorila? Sem nekoliko anegdota, ne mogu da se setim specifičnih reči, uzrečica, pitam ljude šta su govorile njihove bake, pokušavam da je nađem u njima. Sećam se njenih ožiljaka na stomaku i njene meke kože. Zamišljala sam iz tog stomaka je došla moja mama a iz mame ja i tako dalje, kao babine babuške. Matrjoške. Sećam se do detalja njenih nogu i delova tela, sećanje je tako telesno, a manje zvučno. Znam kad sam prvi put pomislila da ona možda i nije lepa ni dobra, ali je meni čarobna. To ljubav radi, pravi ljude čarobnim, umekšava njihov glas i kožu, bore čini karakternim a suvu kosu velom od tila.
Čarobna Švedska
Kada pomislim na Švedsku pomislim na duhove. One koji ne govore i ne izgledaju. U umetničkom radu, ne naročito simpatičnih ni virtuoznih umetnica, otelotvore se osećanja koja su bila potisnuta uobičajenim sećanjima. Šta je ko rekao, gde je ko bio, kakve je boje bio džemper, kako je mirisao parfem… Materijalno, suviše materijalnog imam u sećanjima. Stokholm mi je zašao u neizrecivo, u osećanje ispunjenosti i zaštićenosti kao kada je tu a ja sam mala i spavam u krevecu. U trenutak kad sam napisala prvo slovo i strepnju pre nego što ona vidi, u prvo razočarenje ili prvo nedostajanje – osećanja koja smo podelile i ona u kojima smo se razišle. To je valjda duhovno, sve ono između sreće i tuge, ponosa i stida što često čak i nema ime ili traje veoma kratko i ne pojavi se više.
Aerodrom Arlanda
Na aerodromu Arlanda nisam se stvarno izgubila. Kada me je čovek iz skupog vozila pitao da li želim da me poveze glatko sam ga odbila. Nastavila sam pravo, praveći se da znam kuda idem i da je mapa nepogrešiva. Samo sam otišla predaleko i uplašila sam se da neću imati kako da se vratim.
Išla sam do policijske stanice da uzmem tax free formulare peške. Zalazila sam ka maloj šumi. Šveđani svuda imaju šumu pa i na aerodromu. Videla sam da sam se prevarila kad je oko mene bio mrak, baterija na izmaku a stanica negde u pretpostavljenoj daljini. Sunce je odavno bilo zašlo i naravno sam se predomislila. Nervozno sam se vraćala brzim korakom.
Da li sam bliže cilju ili početku, pitanje svih pitanja
Niodkuda pojavio se auto, a iz njega mi je čovek doviknuo – Jeste se predomislili?
– Jesam – rekla sam – evo vraćam se.
–Ne, jeste li se predomislili za vožnju, pitam. Stao je i otvorio vrata. Stajala sam pored vozila a na sebi sam preko jakne imala obučen kaput koji sam kupila kad sam dobila honorar za izložbu. Sve što sam želela je da skinem kaput. Čini mi se da su mi misli bile toliko glasne da me je i on čuo.
– Plašite me se ? – rekao je. Mislila sam, pogledaj, čoveče, na šta liči ova scena, jedini smo živi ovde a pored je šuma i crvena svetla u daljini, nebom lete avioni, apokalipsa.
– Nema potrebe, ja sam direktor aerodroma Arlanda.
Tu je trebalo da se desi aplauz ali nije ga bilo
Sedeći u kolima potencijalnog direktora aerodroma Arlanda gledala sam ispred sebe u najkraćoj vožnji na svetu i pitala se kako mogu biti toliko lakoverna. Dovoljno je da neko kaže da je direktor aerodroma i ja guska sednem u auto, kao da mi to nešto znači. Ionako idem u policiju.
– Idem u policiju – rekla sam više da ga uplašim ako je neki zlikovac. Tišina. Niko ništa.
– Nadam se da nije nešto ozbiljno – rekao je kao za sebe. Nisam ga ni čula. Nastavila se tišina.
– Idete u policiju, da li je sve u redu? – O bože, kakve ja razgovore vodim. Kako da mu kažem da sam prvi put u Švedskoj i dobila sam platu i kupila sam jedan džemper, jednu kapu, čarape i kaput. I pošto sam spucala sve što imam, hoću da se oslobodim poreza a to nikad nisam radila.
– Ne – odmahnula sam glavom i prekinula se u ispovedanju.
Ništa nikad nije bilo u redu i ništa nikad neće biti u redu
Previše volim da objasnim sve, obitavam u materijalnom, zasnovanom a sve povremeno izmiče. Kao tad na aerodromu. Ne znam koliko je lepo biti roditelj verovatno je teško a i nedostižno za nekog ko ne zna da nađe put do policije i to u Švedskoj (ej, Švedska). Ali verujem da je mnogo lepše biti baba. Blago svim babama na svetu. Zašto nisam baba, ne bi me bilo sram što ne znam da se snađem i plašim se direktora i svih ljudi u mraku. Treba da overim jedan papir a ja mislim o tome kako bih se razmnožavala unedogled. Prokrastinacija kao takva.
Sve posle što se desilo, odigralo se u trenutku i ne sećam se ni jednog detalja vezanog za profane materijalne stvari kao što je rastanak s direktorom i overa tax free formulara na šalteru policije u maloj zgradi posred ničega. Tek, na aerodromu Arlanda ima jedna stanica za prevoz a tamo sam bila u mrkli mrak, posle overe, negde nakon osam uveče. Na stanici je jedno crveno dugme i pored njega piše Pritisnite samo jednom! Slova su čitko napisana, uokvirena i prevedena na više jezika. Dugme sam pritisnula samo jednom i – ništa se nije desilo.
Švedska ili kako preživeti?
Kada sam posegla za tim da pritisnem i drugi put, shvatila sam zašto je natpis uokviren. Ništa se nije dešavalo. Stajala sam sama, na udaljenom delu aerodroma, okolo je bila šuma i mala stanica policije, jedna stanica i na njoj jedno dugme. Strpljen spašen i tako to. Moram da verujem da će doći. Ne vidim i ne čujem nikakvu potvrdu, nemam pojma o vremenu koje prolazi i ne znam u kom je pravcu terminal a u kom grad. Stanica je ipak samo jedna. Mora da je ta. Možda i nije. Ne znam. Autobus dolazi i znam da je to taj. Valjda je. I ako nije, kad dođe – ulazim. Tako otprilike sad gledam na život.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Brunno Tozzo on Unsplash
