Srećna porodica: Tela
Srećna porodica: Tela

Srećna porodica: Tela

Već neko vreme gledam tela oko sebe. Gledajući druge, pokušavam da u njima vidim delove onih koje sam volela a koji nisu više tu. Telom, duhom svakako ostaju zauvek. Ljudi koje najviše volim, oni čiji mi je zagrljaj najviše značio – zračili su raznolikošću. I ta me je ljubav oblikovala, i u fizičkom dakako ali i u poetskom smislu. Ta su tela mojih najbližih, članova porodice.

Deda je uvek bio previsok za svaku priliku.

Povijao je ceo trup unapred da se savije i smanji – nije se prsio. Tek u devedesetim uspelo mu je da se smanji i da bude tek malo viši od mene. Široke pantalone su bile njegov izbor. Košulja pa vuneni prsluk. Ako bih pomislila na jednu stvar koju je nosio stalno – to bi bila aktn-tašna, kožni komad veličine A4 formata, laka kao pero, kao da je bez težine.

Futrola za naočari, maramica u džepu sakoa i mali češalj od acetata. Kosa proređena napred, uredno začešljana unazad. Zimi beretka, leti slamnati ili laneni šešir, uvek. Mršave i koščate noge sa izraženim kolenima videle su se samo leti na plaži i u neformalnim druženjima. Ispred ventilatora bi sedeo u raskopčanoj košulji i kratkim gaćama, kako je zvao svaki, čak i lepo sašiveni šorts. Alternativa raskopčanoj košulji iz koje ispada čvrst okrugao stomak bila je bela atlet majica.

Takve oči niko od nas nije nasledio.

Zanimljivo je da je drugi deda isto nosio beretku. Ne sećam ga se puno ali znam da nije bio tako visok. Njegova građa je bila mišićavija i dodatno ojačana fizičkim radom. Nerealno plave oči natkriljene tamnim crnim obrvama. Takve oči niko od nas nije nasledio. Imalo ih je na sreću i nekoliko njegove braće, pa su njihova deca ponosni nosioci takvih dragulja na licu. Deda se kretao veoma specifično i na njega me podseća Ampelmann, čovek sa semafora i ponekih saobraćajnih znaka.

Užurban širokog koraka i ruku koje te korake prate. Široke grudi i kratak vrat, nazad mnogo tamniji nego napred. Uvek u pantalonama, mislim da nikad nisam videla kako izgledaju njegove noge. Čak i dok radi napolju, među cvećem ili zečevima, nosio je pantalone a gore atlet majicu. Zimi beretka leti šeširić ili kačket. Češće nego obično, deda je nosio crnogorsku kapu. Kao uniforma za svečane prilike. Ima jedna posebno lepa slika na kojoj je u letnjoj uniformi mornarice, beloj ali u dubokim čizmama koje su ga činile i malo višim.

Figura peščanog sata zrele žene sinonim je ženskog tela.

Pored njega nana, krupna ali zgodna u haljini koja je pomalo ustručena. Haljina je vidi se čvrsta ali ispod nje se vidi ono što će kasnije prestati da bude struk i postati pojas. U sedamdesetim je rađena jedna veća studija o građi žena na udaljenim otocima koja je trebalo da potvrdi ili opovrgne ideje o specifično postavljenom donjem stomaku. Smatralo se da imaju drugačiju građu, posebnu.

Studija nije potvrdila takve hipoteze. Nisu nađene nikakve anomalije a izgled koji su mnoge žene imale – posledica je njihovog načina života. Kao mlade, bile su vitke i visoke. U svom vremenu nakon udaje – noseći teške korpe na glavi i decu na kuku telo je poprimalo drugačiji oblik. Pelvično dno se nikad ne bi povratilo posle porođaja i umesto nekad ravnog stomaka tela žena su dobijala bačvasti oblik. Na jednoj slici deda i njegov prijatelj sede za stolom ispred kuće, mlada maslina raste, a nana služi piće naginjući se ka objektivu tako da se vide velike teške grudi, uzak struk i proporcionalno veoma široki donji stomak i kukovi.

Babice savetuju širok povoj ali nekada to nije dovoljno.

Isti takav raskošan struk imala je i druga baba. Njena svakodnevna odeća, takozvani “kostimi” ispod su krili čitavu skalameriju koja bi se danas kolokvijalno zvala “donji veš”. Taj donji veš se sastojao od specifičnih brus-haltera, držača za grudi sa jakim lastišima i velikim korpama koje stvaraju oklop preko grudi. Preko donjeg veša išlo je nešto što liči na mini suknju ali je u stvari mider steznik sa halterima za svilene odnosno najlon čarape.

Preko svega toga išao je svileni kombinezon, da se ispod košulje i suknje ne stvaraju suvišni nabori. Sećam se gotovo svih odevnih kombinacija, teškog nakita i lakih haljina, cipela, čizama, sandala i naravno – kupaćih kostima. Kupaći kostimi su bili duboki i kao da su telo držali na okupu a ono se prelivalo i težilo tome da izađe. Baka je imala butine izokrenute na unutra isto kao što imam ja. Imala je i veoma krivo gazište u svim cipelama kao što imam ja.

Moje telo se menja.

U ogledalu, kod fizioterapeutkinje gledala sam svoje telo kao mozaik njihovih tela i mog načina života. Desno koleno koje još nije počelo da me boli krivi se ka unutra. Kolena masivna kao dedina, na dugim nogama koje se nastavljaju u široke kukove obe babe. Postura koja izbacuje donji stomak tako da se vidi – pomalo je od pogrbljenog hoda, a malo od slabih transversnih mišića.

Moja mama priča kako je jednom, mnogo godina posle studija po navici pogledala u izlog knjižare u koju je često svraćala. Pogled joj je odvratila neka žena – starija i drugačija od nje same. Moje telo se menja. Struk je širi za dva broja i do današnje terapije – bila sam niža čak dva santimetra. Naginjem se napred ka prstima, iako treba da stojim i hodam gordo peta prsti – kao veseli Ampelmann.

Kad pomislim na različita tela – ne vrte mi se slike iStock modela, manekenke kojima fen razduvava kosu. Ležim na babinom stomaku preko njenih ožiljaka i za svaki mi priča kakva je to operacija bila a ja slušam. Deda me podiže visoko rukama na kojima se ocrtavaju mišići ali ponekad zadrhte od moje težine, a razlabavljene nadlaktice pokazuju da nije više mladić. Sva njihova ramena, mladeži i prevoji kože ugrađeni su u mene i moje poimanje različitosti tela.

Koga, šta?

Kada pričamo o tome šta treba da prihvatimo, pričamo o tome šta smo morali da napustimo i omrznemo a jednom nam je značilo sve na svetu. Debele ruke koje nas grle, meka koža, gruba koža, svetla i potamnela od sunca, suva i masna, problematična. Otekli zglobovi i zbir svih nepravilnih držanja, grbe koje se pojavljuju na leđima između bretela brushaltera i stomaci ispresecani ožiljcima.

Sada treba da naučim da volim nešto što sam oduvek volela a onda prestala da osećam kao deo sebe – jer je deo drugog i drugačijeg tela, tela koje je prevalilo pola života. Upoređujem se sa slikama koje mi ništa ne znače, žene i muškarci koje niti poznajem niti volim predstavljaju nešto čemu težim a nisam sigurna zašto.

Hoću da moje telo ostane moje, da mogu u njemu da prepoznam sebi drage osobe, da se uverim da će me voleti oni koji me vole isto kao što sam ja volela. Ne uprkos telu, već baš zbog tela, nezamenjivog, konačnog, specijalnog, dragog i dobrog tela, dobro poznatog i voljenog tela.

Njihova tela razlažu se u zemlji godinama. Nepravedno bi bilo ne govoriti i o njima. Pamtiti ljude samo kao ideje, kroz glas, delo ili akcenat. Kroz fragmentarne i nepotpune uspomene u kojima nisu bili nimalo telesni – nije istinito ni pravo sećanje. Tekstura kože, stisak ruke ili miris vrata, blizu kose gde svi najviše mirišemo, čvrstina grudi ili prevoj kolena, ožiljci pege i mladeži su ono što nas označava čak i u sećanjima najmilijih. Telo je konačno, telo brzo odlazi. Rekla bih čak, telo jedino i odlazi.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Fotografija: Peter Burdon on Unsplash

Učitati još
Zatvori