Stvarno ne volim izraz „celoživotno učenje“. U stvarnosti živim taj koncept. Pitam se, kako žive ljudi koji ne nauče nešto svaki dan? Da se ispravim, znam da prethodna rečenica može značiti i opšte mesto. Može to biti neka priča o tome kako je putnik namernik od starice koja prodaje cveće čuo zanimljivu misao o ljubavi ili školi života, zatim je zapamtio i to smatra učenjem. Iskreno, nisam toliko velikodušna da takve priče sa suzicom u oku podvodim pod učenje. Čak i oni izmišljeni legionari koji po suncu uče reči francuskog imaju bolju i valjaniju strukturu učenja nego što je to jednostavno pamćenje misli u prolazu.
Učenje kod kuće
Nedavno smo na časovima konverzacije iz francuskog obrađivale temu o učenju kod kuće. Homeschooling. Ideja u kojoj roditelji uče svoju decu a ona onda polažu državne ispite i tako dalje. Znam da nije uputno ali u sećanju mi je odmah isplivao veteran koji je svoje dete prebio jer nije znalo zadatak iz matematike – i tako otprilike zamišljam učenje u kući.
Kada sam malo bolje volje zamišljam mog oca koji kaže da nisam imala maksimalan broj poena na prijemnom jer odbijam da vežbam matematiku sa majkom. Ne iskorišćavam svoje prednosti u odnosu na ostalu decu. Zamišljam i majku koja bratu čita udžbenik iz psihologije jer on neće da uči.
Tu su i sve tuđe ćerke koje plaču pred školu jer ne mogu da se suoče sa celim odeljenjem jer su se ugojile/izbubuljičavile/omršale/ošišale šiške ili jednostavno nisu naučile biologiju. Čak nije potrebno otići ni preterano daleko u prošlost – Covid je pokazao da su ljudi nesposobni da održe elementarni poredak učenja u svojim kućama, za svoju decu za koju su zakonski odgovorni, dok su odgovorni.
Ratovi, bolesti i smrti od svakog učenja prave učenje kod kuće.
Dok sedim i pišem kolumnu, pored mene sede dva muškarca i pričaju o režimima ishrane. Spominju termine kao što su katabolizam, unos proteina, izgradnja mišića i razgradnja sala. Zbog načina na koji pokušavaju da pojednostave komplikovane hemijske procese u organizmu, pretpostavljam da nisu bili fanovi hemije u osnovnoj ni u srednjoj školi. Teško mi ide da zamislim majku bilo kog od njih – kako mu recituje organsku hemiju i razgradnju proteina, dok on viče kako je to nepotrebno. I izlazi da igra fudbal – napolju – kao svi pravi muškarci na svetu.
Često čujem kako se tada u školi uče nepotrebna znanja. Da budem poštena, u životu naučimo mnogo više nepotrebnih i nepouzdanih znanja – kao što su to ovi momci naučili u „životnoj školi“. U školi ipak postoji neki plan i program, neka kontrola tačnosti toga šta se uči. U životnoj školi loši đaci jedni drugima ponavljaju sa manje ili više uspeha ono što su oni razumeli iz činjenica koje su sakupili negde, s brda s dola.
Ne moraju svi oni da budu nužno loši, ali to učenje liči na usmeno predanje – igru gluvih telefona u kojima se početna rečenica koja je možda nekad negde i imala smisla pretvara u nerazumljivi “to do” recept. Samo pij limunov sok svaki dan – tako ćeš se alkalizovati. O kako da ne! Krema na bazi ljubičastih algi.
(Spoiler: Ljubičaste alge ne postoje)
Efekat botoksa pomoću natrijumovih soli (recimo kuhinjske soli) ili soli magnezijuma (koje se koriste za klistir), samo je zatezanje usled dehidratacije. Bio botoks od ekstrakta bamije (čija sluz optički zateže na isti način kao i belance) je verovatno najinventivnija glupost posle „alkalne“ limunske kiseline. Jednako volim da pročitam i metaforu “prirodni botoks”. Ne da je netačna, tačna je. Čik pogodite – botoks jeste prirodan. Bakterija Clostridium botulinum prvi put je izolovana 1895. iz šunke, u prirodi se nalazi i u kobasicama, medu, kukuruznom sirupu… Ljudi i dalje kupuju nešto s etiketom prirodno – valjda zaboravivši da su prirodni i arsenik, cijanid ili metan. I mnogo drugih supstanci iz fijoke nepotrebnih znanja.
Umorna sam od neznanja.
Nevolja je to učenje. Što više učiš osećaš se bednije. I obrnuto, ima taj Dunning-Krugerov efekat po kome što manje znamo, sve više pouzdanja imamo. I verovatno – moje samopouzdanje bi bilo ogromno da govorim o fudbalu, da od nekoliko činjenica koje znam skrpim neku celinu. Tijana me je juče pitala zašto učim francuski, koji mi je cilj. Kako to uopše objasniti?
Ne planiram da radim tamo, da emigriram ili da se udam. Kako opravdati učenje u današnjem svetu koji je okrenut samo onom što je korisno. Daleko od toga da bilo koji jezik nije koristan, ali zašto bi se neko ko, kao ja ko ima četrdesetdve godine bavio mukom koja nema korist, ili bar instant gratifikaciju. Ljudi u mojim godinama imaju hobije, neko ide na tango, neko tka a neko planinari. Ja učim.
Svet mi onda ima više smisla, ili manje.
U međuvremenu ona dvojica što su pričala o katabolizmu prelaze na sina od jednog koji “svojom inteligencijom nervira trenera”. Nemoguć je, kaže otac, ali se i smeje kao da je to nešto dobro i pohvalno. Zamišljam nemogućeg sina, zamišljam trenera koji radi sa nemogućim sinom. Pitam se čemu to, ali setim se da živimo u zemlji sporta.
Ne znam da li postoji nešto između tekstova koji veličaju dobra stara vremena i današnjih tendencija ka školovanju u kući i uništavanju svakog mogućeg autoriteta. Nekada su učitelji, treneri i sve vrste pedagoga fizički kažnjavale i na druge načine zlostavljale decu – i ne – nećemo da se vratimo u to vreme. Danas u školama rade potplaćeni ljudi, dok se neki roditelji bez blama u javnosti hvale kako njihova deca urnišu te nastavnike.
I tako u krug.
Otškrinuta su vrata privatizaciji državnih monopola nad znanjem, zdravljem i društvenim staranjem o onima koji to ne mogu. Uskoro će oni koji ne veruju da je zemlja okrugla, moći da to znanje zamene nekim drugim. Vrlo lako će biti osnovati akademiju za sva neinstitucionalizovana znanja ili vrste lečenja. Životne škole raznih vrsta zameniće trome i dosadne institucije koje zahtevaju posvećenost i ne daju nedvosmislena rešenja niti brz povrat investicije.
Pre nekoliko godina, došla sam do ruba nauke kakvu sam znala. Posle duže i teške bolesti koja je izazvana onkogenom vrstom virusa, bojažljivo sam upitala lekara – da li sam i dalje zarazna?
– Ako sumnjate uradite test, rekao je lekar samouvereno.
– Čestitam, nemate ni jedan od onkogenih vrsta virusa, rekla je druga lekarka po pristiglim rezultatima.
– Da li to znači da sam sada sigurna? Ili da sam pod većim rizikom?
I prvi put sam se upitala – šta sad. I da li je neko pitao šta sad? Da li su sve žene pre mene jednostavno bile srećne što su zdrave trenutno? Da li ću se inficirati opet? Da li sam ja više podložna virusima nego neko drugi – ko nikad nije imao rak? Da li sam otpornija? Da li mogu da proverim koliko tačno?
Sedam godina.
Sedam godina je trajalo vreme u kome sam išla od lekara do lekara i pitala – šta se radi u mojoj situaciji. Razgovori sa imunolozima, mikrobiolozima, virusolozima, radionice sa pedijatrima, sa ginekolozima, sa pulmolozima. Upoznavanje sa ženama koje su dale prvi svetski dokaz o iskorenjivanju raka grlića materice u Australiji.
Nebrojeno puno istraživanja svetskih zdravstvenih politika, tri kursa velikih svetskih škola iz oblasti medicine. Postavljanje novih pitanja, traženje novih odgovora. I opet, ponovo javi se neka dilema. Još jedan specifičan slučaj, i još jedan i još jedan. I dalje, nije sve potpuno jasno.
Prošle nedelje sam primila svoju prvu dozu HPV vakcine.
Iste one vakcine o kojoj sam drhtavim glasom pričala ispred poslanika lokalne samouprave u Šapcu. Vakcine koja je danas besplatno dostupna svim devojčicama i dečacima u Srbiji. Vakcine koja može sprečiti rak. Ali ne.
Za manje od dvadesetčetri časa koliko sam bila na mrežama otključana da podelim informacije o imunizaciji odraslih koji to žele, desio se prava mala katastrofa. Desetine i desetine istih onih ljudi koji veruju da je kiselina baza, utrkivali su se da uvere najširu moguću publiku koliko je klasična medicina pravo zlo. Na svoje postove nalepili su slike sumnjivih sajtova iz celog sveta, častili su sve ostale koji se zalažu za prevenciju uvredama i pretnjama. Svih nekoliko sati dok ih nisam prijavila i blokirala.
– Vasa Pelagić narodna medicina, pronađite tu knjigu i izađite napolje, po legendi je rekla jedna onkološkinja iz moje porodice.
– Idite i lečite se kako vi mislite da treba, zamišljam da je rekla revoltirana od broja “dobronamernih saveta” koje dobija svakoga dana od pacijenata koji su “čuli ovo” i “probali ono”… Spisak alternativnih lekarskih praksi je gotovo beskonačan.
Nažalost, gotovo su beskonačni i redovi na onkologiji.
Za redovnu kontrolu, termin na skeneru u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije – zakazan mi je 2. decembra. Nešto manje od osam meseci. Ćutim i trpim, znam sigurno je mnogima hitnije, valjda sam dobro.
Nameće se pitanje – da li će se državne službe koje se bave znanjem, zdravljem i društvenim staranjem o onima koji to ne mogu rasteretiti kada “nevernici” izađu iz tog sistema. Kada odu oni što se leče bahovim kapima, magnetnom rezonancom, Teslinim strujama, zvučnim kupkama i činijama, čajevima, medom, uljima marihuane, aloja verom… Oni koji se obrazuju na instagram masterklasovima, kod kuće ili na moru i planini tamo gde se ukrštaju ruže vetrova, ajurveda, akupunktura, mošti pravoslavnih svetitelja i lekoviti sapuni iz manastira Tumane. Strese me jeza kad i samo kažem tu reč “odu”.
Kad odu gde?
Nemaju gde da odu. Svi se mi sretnemo u istim čekaonicama. Učim deklinacije i što više učim sve manje pamtim čini mi se. Gledam filmove i zapisujem delove, pišem ko zna koji rad na temu za koju 99% ljudi niti je čulo niti ih zanima. Povremeno pogledam koliko je ljudi pročitalo, porazno malo. Pitam se da li bih se osećala bolje da sam seoska lekarka ili učiteljica? Ili još gore – kad uzbuđen roditelj kaže kako njegovom detetu ne treba deklinacija.
Zašto to radim? Tijana me pitala i sutra će me mnogi pitati, jednostavno ne znam da odgovorim zašto. Možda je to moj otpor besmislu, pseudonauci i potpunim lažima kojima smo okruženi. Osećaj da ja ne znam ali neko negde zna više. I neko još više. I neko još više. I onda smo možda malo bliže uzbuđenju koje nosi bar poneki odgovor na pitanja, koja su uglavnom bez odgovora.
Bez obzira na to što sam u detinjstvu plakala i nisam želela da učim sa mamom. Pre nekoliko godina sam pitala mamu za jednu jednačinu. Bila je to jednačina, još nepostavljena. Jednačina ili više njih koja bi odgovorila koliko je vakcina potrebno nabaviti kako bi svi oni koji žele da se zaštite mogli da dobiju vakcinu pre nego što istekne rok trajanja, i da što manje ovog leka propadne, za slučaj da mnogi ne žele. Ako je rok trajanja bočice dve godine, a broj stanovnika toliki i toliki – kojom dinamikom naručiti i kako administrirati? Istraživanja kažu da je obuhvat od 5 do 20% u prvoj godini a onda raste. Kako se postavlja jednačina?
Da li sam zaboravila neku nepoznatu?
Nisam se ozbiljno pozabavila tom jednačinom, a i zašto bih? Postoje ljudi koji su plaćeni da postavljaju i rešavaju te nezgodne probleme. Nakon nedelju dana od objave da je počela imunizacija protiv HPV za studente, objavljeno je “Zbog velikog interesovanja i već popunjenih svih termina za vakcinaciju, obustavlja se zakazivanje za vakcinaciju HPV vakcinom”. Neko tamo, neko na mnogo višoj poziciji i neko sa mnogo više odgovornosti nije se bavio ni pola sata matematikom.
“U školi se uče ionako nepotrebna znanja”
U školi učimo kako voda ulazi u tank, učimo kako dva auta kreću različitim brzinama iz grada A u grad B. Tačno je. Škola je besmislena. U školi niko nije pomenuo da dok budu čekali da stignu nove vakcine, da dok neko odobri tender, novu nabavku može doći do neke nove nepoznate.
Dok odokativno bez računa neko bitan proceni količinu lekova koja je tačna – ni nedovoljna ni suviše velika, desiće se nepovratni tok vremena. Neko će se inficirati, u nečijem telu će ćelije mutirati, negde će se razvijati tumor i polako osvajati krvne sudove kojima se napaja. Neko će sedeti u stezati jaknu u čekaonici, neko će plakati u krevetu a neko će nekog optuživati.
Liste čekanja će se puniti a u međuvremenu probaće se sve na raspolaganju.
Lečenje po principu magnetne rezonance uz pomoć antene koja prodire kroz tkiva i kaže da je paradajz nezdrav, okrivljivanje predačkih grehova i porodične linije koje se moraju očistiti. Ko zna koliko novih osveštanih melema će naći svoje vlasnike. Ko zna koliko poruka mržnje na tviteru i žučnih svađa, komentara. Niko izgleda ne zna koliko – jer matematiku ne volimo.
Razmišljam o svoj deci koja ne žele da uče i volela bih da imam kome da kažem da mi se ne ide u školu i da imam autoritet protiv koga se borim “svojom inteligencijom” kao onaj dečko. Već sam više puta došla do zida. Kad je frka, svi prodavci magle i melema se sklone, svi samozvani sertifikati postaju besmisleni, postoje samo ili znaš ili ne znaš.
Onkologija je danas opet bila puna.
Čini mi se mogla bih da napišem sedam knjiga o tome. Napolju ljudi sede na klupicama, na kartonskim improvizovanim tezgama se prodaju naočari za vid, plastificirani kartončići sa likovima svetaca i pamučne pidžame. Ulični prodavci nepogrešivo ubodu potrebe tržišta.
Opsovala sam još jednom dok sam palila sveću u crkvi, posle bolnice. (Prvo bolnica pa crkva, neki red mora da se zna.) Sveće su padale, narod opet napolju stoji i te male jadne sveće koje oni ljube a u hramu su dve prodavnice. Na onkologiji je jedna možda čak i osveštana prostorija nalik klozetu u kojoj se freske čine nezavršene, toalet papira i sapuna nema u toaletima. Čaj i keksi stoje, i dalje ih niko niti pije niti jede.
Hirurzi nemaju kad da jedu ni da spavaju.
I dalje se leče preventabilni tumori, oni su ta zlatna, poslednja generacija. Kada bolesti budu iskorenjene svuda u svetu – neće više biti onih koji se sećaju kako se te drevne bolesti leče. Jedna lekarka kaže, za onaj “veliki kašalj” koji se zimus ponovo vratio – u toku studija oni su slušali snimak, u celoj Jugoslaviji nije bilo ni jednog bolesnika koga bi studenti mogli da posete. Danas, ima ih koliko hoćeš.
Zemlja se nezainteresovano okreće oko Sunca, uprkos tome što neki ne veruju u to.
Prolaze dani, smenjuju se godišnja doba. Većina ljudi ne voli da uči. Ne znam kuda sunce odlazi za ravnozemljaše. Ona manjina koja se iz ko zna kojih razloga odluči na to da uči i da pod stare dane uči nova znanja bavi se time kako da ovim mnogobrojnijim bude bolje.
Što više učiš, sve je gore.
Osećam se sve lošije i lošije i sve nemoćnije. Više sumnje, više skrušenosti pred nesavladivošću beskraja periferije neznanja. Procenti u nauci nikad nisu 100% Nema garancija. Uvek je tu da nas uznemiri mala cista, još jedno glagolsko vreme, nikad niko da uteši i kaže – super si, dosta je, sada konačno znaš sve. Obećava da će biti gore, ne bolje. Biće pitanja i tek ponegde pokoji odgovor. Ništa što se može sažeti, napisati u tvit, u kolumnu, u instagram post. To je sve što treba da znamo o učenju. A i deca takođe.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Aaron Burden on Unsplash
