Potreban mi je uvod. Odgovor na pitanje ZAŠTO? Ponekad ispod mog imena piše publicistkinja. Publicistika je ono što se na engleskom govornom području zove non-fiction. Literarno izražavanje, pisanjem o stvarnim ličnostima i događajima. Nisam novinarka, možda sam jednom ili dvaput napisala po koju vest, nisam radila reportaže a svaki intervju koji sam napisala nabijen je subjektivnim poznavanjem materije, interesovanjem, poznavanjem sagovornice ili sagovornika. Pišem i to je sve. Život ovih dana daleko prevazilazi fikciju.
Zima i praznici
Praznici su vreme kada se reč porodica iznova i iznova spominje. Praznici prošle i ove godine. Kad kažemo taj eufemizam “praznici” trebalo bi da obuhvatimo sve. Istina je da govorimo samo o hrišćanskim – katoličkim i pravoslavnim praznicima. (Za one koji se ne sećaju, podsetiću da druge religije čak i novu godinu – hrišćanski standard vremena prihvaćen/nametnut celom svetu – proslavljaju drugim datumima. Tad obično kažu ljudi srećna nova godina svim vernicima te i te vere i zatvore tu fijoku.) No nije bitno samo hrišćanstvo, niti taj kulturni, civilizacijski monopol koji ima na svetu, nego nešto što se iznova i iznova ponavlja kao mantra o praznicima. Porodične vrednosti.
Nekoliko događaja koji to nisu
Pišem obično o knjigama i neće biti drugačije ni ovog puta ali moram da se osvrnem na vreme koje je prošlo između dva Božića, dva najradosnija praznika u hrišćanstvu. Prvi događaj u stvari i nije događaj nego dokument. Iz ležišta me je izbacio. Jedan papir u kome piše da je otac tužio dvoje maloletne dece. Tačka.
Naravno, papir trpi sve, sudski se rešavaju mnogi sporovi ali za sada je bitno samo zapisati, zapamtiti da negde osim u nekom sudskom arhivu zauvek ostaje zapisano da je otac tužio dvoje dece. Ne u Americi, ne u Kini, ne u nekim zabačenim prostranstvima jugoistočne Afrike, već ovde – neko koga bismo možda sreli na večeri ili usput.
Uspešna advokatica ili advokat savetuje klijenta, klijent razmisli i slaže se. (Možda je bilo i obrnuto, u tom slučaju klijent advokatici ili advokatu predlaže, oni važno klimaju glavom, ostatak ide isto). Nadređeno lice nalaže pripravniku, pripravnik kuca taj tekst, podnosi sudu, u sudu se zavodi pod brojem – sve je apsolutno po zakonu. Kako neko nekome to da objasni. Namerno neću reći deci, jer deca sve shvataju onako kako jedino mogu bez znanja i iskustva – srcem. Dakle, kako mi kao odrasli možemo jedni drugima da objasnimo da je otac koji tuži decu naša stvarnost?
Čega ima u knjigama
U literaturi toga uveliko nema. U dramskom tekstu otpada kao veoma malo verovatno, neuverljivo. Uverljivi su stereotipi: otac koji je ostavio porodicu i više se nikad ne pojavljuje, otac koji bije/pije/krije, bogati otac koji umire i svaki čas menja testament, otac koji je bio bogat pa je bankrotirao i onda se ubio, otac koji krije da je bankrotirao, otac koji vodi sina na pecanje, otac koji nikad nije vodio sina na pecanje, otac koji vodi ćerku na pecanje i tako dalje.
Radovi stereotipnih slika, za oca kao i za majku su beskonačni ali i konačni. Istovremeno ma koliko da prostrano deluje polje u koje se kreće naša misao, pojmovi poznati iz kulture i umetnosti obrazuju obor u kome se valjamo već neko duže vreme. Možemo sebi i jedni drugima da objasnimo da Saturn jede svoju decu – možemo da pokažemo Gojino platno ali nema dovoljno referenci da bi se opisalo ono što nije mašta, metafora ili druga stilska figura već – stvarnost.
Ne krv koja se sasušila u paragrafima zakona, već krv koje nikad nije ni bilo. Virtuelnost toga nasilja, neopipljivost ekonomskog, pravnog i ako ćemo tačno – emotivnog i psihološkog nasilja ostaje van domašaja umetnosti. Blato stvarnosti, van je obora simboličkog, opisanog, preispisanog hiljadu puta.
Not Great Not Terrible
Većina ljudi će reći da nisu imali naročito srećno potom saznajemo, ni nesrećno detinjstvo. Ako im je porodica na broju i tokom praznika će videti jedan deo članova, reći će “kao i većina”. Ne ulazi se u detalje. Podrazumeva se isto. A to što se podrazumeva – znamo iz reklama, ne iz stvarnog života. Bake koje čekaju unuke a one se javljaju putem mobilnih tehnologija, pokloni ispod jelke i božićni džemperi, razgovori u kojima se veselo nazdravlja.
Nema onih koji su se napili već u podne i otišli da spavaju, nema potezanja teških tema, nema neprijatnih pitanja. Nema čuvene sveopšte svađe koja nastupa tačno dva sata posle ručka kako kažu naučnici iz Britanije koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja. Naime, izmerili su da je tačno toliko potrebno da se iscrpe površni razgovori – vesele slike koje u reklami zauzimaju nešto manje od 25 sekundi i da se sklizne u groznu realnost. Realnost ćutanja.
Vatrometi
I praznični razgovori odnosno svađe – opisani su i previše puta. Transfer neprijatnosti koji imam dok čitam ili gledam još jednu uobičajenu stereotipnu porodičnu svađu teško je opisati. Šta je sa realnošću ćutanja i potiskivanja? Ove godine, mnogi gradovi su baš kao i stalno odsutni očevi autoritativno obećali da neće biti vatrometa. Vatrometa je u većini gradova bilo.
U sred Londona vatromet je spektakl za koji se prodaju ulaznice u šest različitih boja gde svaka boja predstavlja segregaciju u odnosu na to gde se bolje vidi, gde je skuplje i bolje. Šou koji predstavlja kabinet gradonačelnika počeo je odbrojavanjem i otkucavanjem Big Bena a zatim raznovrsnim prikazima od eksplodirajućih svetala koje prati naracija.
Zapamtila sma jednu sliku dečaka koji duva balone od sapunice i zaista sam se osećala kao osoba koja ne razume ništa lepo ni svetovno. Svet se raspada a neko je negde odobrio da se utroše milioni eksplozivnih naprava, da se zaposli scenarista i reditelj i da se voze svetleći dronovi koji prikazuju dete koje duva balone uz muziku od Silvane do Nirvane. Slika s bombonjere. Onda sam se vratila na sajt BBC da bliže pogledam ovaj igrokaz koji isprva nisam razumela, dvanaest minuta čistog ludila nepomućenog jednom koherentnom misli. Propaganda takozvanog postideološkog društva.
Redosled dešavanja
Napomena: muzika ide svaka pesma po malo kao na porodičnim žurkama kad pijani stric i deca ne mogu da se dogovore ko uopšte pušta. Da krenemo:
01:54 – Welcome To London – Flowdon
01:55 – London Baby – Michael Woods
01:56 – Welcome To The Dance – Des Mitchell
01:57 – Welcome To The Party – Pop Smoke
01:58 – Hello – Martin Solveig
Bonjour. Namaste. Salam. Ovo je London.
Srećna nova godina!
02:27 – Everybody Dance – Cedri Gallric
Hajde da se podsetimo 2023.
Kralj i kraljica su krunisani u Vestminsterskoj opatiji. Narod prestonice je zadivljen tim spektaklom koji se doživi jednom u životu.
03:04 – Zadok The Priest – Choir of Westminster Abbey
03:49 – Calm Down – Selena Gommez, Rema
Naše društvo je satkano od raznolikih niti koje čine priče izuzetne hrabrosti i požrtvovanja, odlučnosti i snage. Iako dolaze sa različitih krajeva sveta oni zajedno obogaćuju materijal (ne zezam se upotrebili su metaforu fabric jer nije bilo dovoljno “satkano” i “niti” u prvoj rečenici) života u našoj zemlji.
04:31 – By Your Side – Calvin Harris
Srećan 75. rođendan Zavodu za zaštitu javnog zdravlja i hvala vam mnogo za sve što radite. Nastavićemo da pokazujemo ljubav ka ZZJD/NHS da bi nastavio da bude tu za nas.
05:07 – Spice Up Your Life – Spice Girls
Deset je godina od kad je istopolni brak legalan u Engleskoj i Velsu. London je mesto gde si slobodan da budeš ono što želiš i da voliš koga želiš da voliš.
05:49 – London Is The Place For Me – Lord Kitchener
2023 – godina koja obeležava 75 godišnjicu dolaska Imperije Windrush. Pristanak u Tilbury, Imperija Windrush stigla je u Britaniju. (Imperija Windrush je brod koji je posle II svetskog rata dovozio imigrante u UK. Brod je dovezao 1027 putnika iz Jamajke u London 1948. godine. Čak 800 putnika s broda je navelo kao poslednje mesto prebivališta neki deo Kariba. Dolazak broda Windrush simbolički predstavlja čitavu generaciju stanovništva Commonwealtha koji u Britaniju dolaze da žive od 1948 do 1971. godine)
06:01 – My Boy Lollipop – Millie Small
Muzika celog sveta je ovde. Ovaj grad može da pusti bilo koju pesmu. Dolaze da čuju odasvud. To je ono što čini ovaj grad jakim.
06:29 – Ether – Mogwai
Deo sam prirode kao ptice i pčele, kao seme, patka, drveće. Zar nije ludo kako smo povezani? Zar ne misliš da je cool kako smo uvezani? Jedina stvar koji svi delimo je život. Hajde da ne ispadnemo iz lanca.
07:07 – What A Wonderful World – Louis Armstrong
07:46 – Break My Soul – Beyonce
07:53 – One Step Beyond – Madness
07:55 – Move Your Feet – Junior Senior
08:35 – Everybody’s Free – Rozalia
08:55 – Wile Out – DJ Zinc
09:12 – Do You Really Like It? – DJ Pied Pepper
09:23 – You Really Got Me – The Kinks
09:34 – Dance The Night – Dua Lipa
10:04 – Cupid – Fifty Fifty
10:23 – Taki Taki – DJ Snake
10:45 – Sip Sip – Jasmine Sandles
10:58 – Shout – Lulu
11:20 – All Right Now – Free Band
11:41 – Praising You – Rita Ora
Samo šta je ono što želiš da radiš? Mi želimo da se provedemo. I to je ono što ćemo da uradimo. Hajde da pokušamo ponovo.
12:14 – Freed From Desire – Gala
Verujem da je neko ovo napisao u svojoj drami, knjizi – bilo bi urednički odbačeno kao suviše
a) neverovatno,
b) glupo,
c) uvredljivo.
Posebno oni delovi o svima koji dolaze odasvud (uz teško dobijene vize) a onda postaju tkanje koje London čini raznolikim. Čitala sam jednom izveštaj iz viznog odela u Istanbulu koji je bio zadužen za celu Aziju dok nije bio ukinut. Neuspešnost ovog (i svakog) viznog odela bio je odnos ljudi koji su dobili vizu i onih koji su po dobijenoj vizi aplicirali za boravišnu dozvolu, dakle ostanak mahom nebelog stanovništva u “raznolikom tkanju” Londona i drugih gradova. Život me uvek iznova facinira. Ali to nije sve.
Slušanje tišine
Porodični praznici definitivno su započeli natraške jer sam u putu do Londona preslušala ostatak knjige The Woman in Me, biografije Britney Spears u kojoj posebno detaljno opisuje učešće svoje porodice u prinudnom starateljstvu koje paradoksalno uključuje radnu sposobnost. To me je podsetilo sve naše pisce koji pišu o porodici većma stereotipno ili se žale ako ih je neko baš unakazio ali retko gde se opisuju porodična nastojanja da se neko proglasi ludim ili radno nesposobnim, nesposobnim za odlučivanje kako bi se zatim pribavilo starateljstvo za dete ili imovina. Čast izuzecima.
Iako želim da čitam o tome – uporno dobijam samo neke nebulozne krindž opise umirućih roditelja i ostale rodbine, pa se okrećem žanru Britney Spears. Naravno da se šalim kada kažem da “toga” (a pod tim mislim na život sam) nema u književnosti. U mojoj novoj opsesiji audio knjigama uz koje mogu da nastavim da gledam u plafon dok mi poznati glumac ili glumica čita knjigu. Mogu da perem sudove ili ležim u kadi punoj pene. Mogu da žmurim i napinjem mozak i živce do krajnjih granica u čemu je i počela moja godina. Jer zašto bi bilo lako.
Prve knjige koje sam poslušala su novi roman Elize Clark Penance (nije preveden), Nasleđe Vigdis Jurt (Will and Testament Vigdis Hjorth) i Ladivine Marie Ndiaye. Ovaj roman Mari Ndijaj isto nema na našem ali ima drugih. Nemam interesantne citate jer se nisam bavila prekucavanjem značajnih delova iz knjiga u ukupnom trajanju od preko trideset sati slušanja. To nije ni potrebno jer pozicija koju zastupam je radikalno odilaženje od koncepta da „sve srećne porodice liče jedna na drugu“.
Srećnih porodica izgleda nema
Srećnih porodica nema, ima samo onih koje nisu dovoljno istražene i kao takve me apsolutno ne zanimaju. Nasuprot tome, život se bar prividno nastavlja i posle najgnusnijih događaja kao što su silovanje i ubistvo deteta. I ne zalazeći iza površine isto tako možemo reći da su te sve porodice oko nas “srećne na isti način” – unose badnjak, raspodeljuju imovinu uz bučne svađe, gledaju teen porn, odbrojavaju dok traje vatromet, povremeno prete oduzimanjem starateljstva, pevaju u vožnji, emotivno ucenjuju ili nazdravljaju vinom, takve stvari…
Ima pitanja
Na jedan izuzetno nežan način me oduševljavaju knjige koje se bave naivnim pitanjima koja postavlja i svaki nasilnik sa twittera.
Ako je silovana zašto nije pozvala policiju? Mora da postoji razlog u vaspitanju ako je dete ubica. Sigurno je upalo u loše društvo. Gde su bili roditelji – mora da su razvedeni. Sigurno je bio gej. Šta hoće ona što se zabavlja sa oženjenim čovekom? Ne posećuje staru majku, kakva je to ćerka. Zašto se stidi roditelja? Samo im je stalo do nasledstva. Niko nije ni znao da je Romkinja, mi ne delimo ljude tako. Nije nasilje ako nema modrice. Nije nestala – da se nije udala, da nije pobegla kod momka… Sama je birala.
Baš kada se čini da je svima sve jasno, da je sve objašnjeno i da život teče kako jedino i može – unapred. Volim literaturu koja donosi disrupciju, koja potpuno pokvari mirni poredak u kome egzistiraju “srećne porodice”.
I nesporazuma
Nedavno sam imala veoma neprijatan razgovor sa tetkom. U tom razgovoru govorile smo povišenim tonom o pitanjima u koja smo duboko emotivno investirane. Dan posle tata mi je rekao kako ga je posetio teča, usput podsećajući kako nije lepo da vičem na tetku. Primila sam to k znanju. Slažem se da nije lepo vikati. Neću više vikati. Budući da tetku nisam udarila tako da joj izbijem zub, dugo godina varala, ni opterećivala ekscesivnom upotrebom alkohola, mogu mirno da ćutim. Nisam je alijenizovala od porodice, posebno nisam psovala, nisam je ogovarala u komšiluku niti uživala u prenošenju tračeva pa sam dosta rasterećena da pišem o tome ili čemu god mi padne na pamet.
Stavim slušalice, ćutim i slušam ljude koji su spremni da se suoče sa tužbama najbliskijih članova porodice (kao što su to Britney Spears ili Vigdis Hjort) ili pričaju o zataškavanju prošlosti (Marie Ndiaye) i suprotstave se tabloidnom lešinarenju kao što to radi Eliza Clark. Nemam ti kad da se bavim zaslađenim užasom. Deca imaju jedan super izraz. Govno s mlekom. U novoj godini bez toga. Pisaću o porodici, porodicama, porodičnim tajnama. Nežno, darežljivo i bahato, s ljubavlju, kao i većina autorki kojima se divim. U nadi da ću uspeti da razumem i ispišem šta znače reči iz naslova.
Fotografija: Clay Banks on Unsplash
