Zašto nisam otišla, pitanje je koje postavljam sebi iznova dok sedim u malom restoranu. Istina danas je da možda nikad nisam otišla ali stalno odlazim. Moj život se sastoji u stalnom odlaženju i stalnom osećaju da sam strankinja, gotovo svuda. Pa i u svom sopstvenom životu. Ne znam, možda je to kriza srednjih godina (čak i sam pojam srednjih godina vezan je za ambicije – da li je to 30 ili 40 ili više 70 godina).
Zašto nisam otišla, kuda?
Kada su me drugi pitali zašto nisam otišla preko dvadeset godina imala sam uvek isti odgovor. Ne želim da moja deca budu građani drugog reda. Tako sam govorila. Zamišljala sam da imam decu čija se mama preziva na -ić i kako ih gledaju drugačije u nekoj zemlji prvog sveta. Priznajem, veliki je problem kolonijalizma što nikad u toj zamisli nisam bila ni u jednoj zemlji istoka. Nikad u Rusiji, nikad u Japanu, u Gruziji, na Bliskom Istoku… U mislima, odlazila sam samo u Italiju, Francusku, Austriju, Nemačku, Ameriku i Britaniju, odlazila sam u Južnu Ameriku i Karipski pojas. Samo na zapad. Selila sam se bezbroj puta, štaviše svaki put kad negde putujem, zamišljala sam šta bi se desilo kad bih jednostavno tamo ostala.
Zanimljivo je, ali nikad nisam zamišljala da negde tamo živim sama. Uvek sam, nalik na devojčice u bajci, bila srećno udata i sa dvoje dece. Možda se zato nikad nije desilo. Bila je to bajka od početka. Ipak, i u toj bajci, nosila sam breme onoga kako sam odrasla. Kada smo 2016. godine počeli da smišljamo film Punta Cana o mladiću koji želi da ostvari san i postane ronilac, znali smo da će to biti crna komedija.
Koliko god da je uspeti u drugoj zemlji teško, za osobe koje nisu veoma siromašne – uvek je i smešno. Ono što odlaskom gubi neko ko je bio običan ili čak uspešan građanin – uvek je samo privilegija. Jednostavno emigracija nekog ko nije siromašan, donosi specifičnu vrstu humora. Nema više babinog stana, nema života bez kirije, nema kratkoročnih pozajmica, nema poznanstava koja mogu rešiti problem brzo. Povlastice koje sam imala u Srbiji nikad nisam doživljavala dramatično. Njihov me je iznenadni gubitak, kada bih živela negde drugde, sablažnjavao.
Raditi pa šta
Devojka koju poznajem, iako je u Hrvatskoj završila arhitekturu kao i ja, zaposlila se kao radnica u fabrici, u Nemačkoj. Pre nego što sam razmislila, sa prezirom sam se nasmejala toj situaciji. – Šta izigrava ona, još jedna povlašćena odgovorna devojka koja bi da se poigra radništva? – pitala sam. Nikad nisam doživljavala mogućnost gubitka privilegija tako dramatično. Nikad nisam zamišljala da bih negde u nekoj situaciji mogla raditi kao nekvalifikovana radnica. Za mene, od samog početka radnog eksperimenta – rad u fabrici uvek je bio naizgled daleko.
Kada smo komentarisali krizu u devedestim, tata je govorio kako je veoma važno što je mama išla u muzičku školu. Govorio bi da kad znaš da sviraš instrument ne možeš biti na ulici. Naravno, mi smo zamišljali kako mama svira harmoniku da bismo se prehranili. Danas nemam šta da zamišljam, isto to govorim ljudima. Sve što učim, učim da ne bih bila gladna, da ne bismo bili na ulici.
Radila sam kao dizajnerka, pisala sam tekstove za novac, prevodila sam, pisala deklaracije, prodala sam scenario da kupim avionsku kartu, snimala reklamu da finansiram predstavu i pravim sajtove još uvek kad zapadnem u dug. U krajnjem slučaju, dok se ne naplate svi poslovi, konobarisala sam, puštala muziku.
Nikad mi nije palo na pamet da idem i čistim po kućama ili da se zaposlim kao radnica u plavom mantilu. A zapravo, to nisam morala.
Nikad nije bilo kirije koja dolazi svakog meseca a koju ne mogu drugačije da platim nego uz stalno zaposlenje u fabrici. Snalazila sam se uz rad na crno. Moje kirije uvek su bile neke šeme, subletovanja soba ili kuća prijatelja, čuvanje stanova, takve stvari. Nikad mi nije palo na pamet da se u tome sastoji društveni kapital. Siromašni ljudi ređe imaju šeme. Ili su te šeme skroz ilegalne. Šeme su vrednost koja nije izražena u novcu ali itekako jeste vrednost. Kad imaš drugaricu koja ima stan u vlasništvu – to je bogatstvo jedne vrste. O njemu doduše nikad ne razmišljaju oni koji to imaju. Tačnije, ne razmišljaju dok ga ne izgube.
Kuda, određeno je uvek ambicijom
Sa poreklom, sa klasom ne dolazi samo imetak – pre svega dolaze ambicije. Način na koji doživljavamo sebe i svoje (moguće) domete. U poslednje vreme prečesto se priča o imposter sindromu. Nigde međutim nisam videla tekst u kome neko zaista kaže da je imposter sindrom realna posledica rasizma i klasizma koji vlada u celom svetu.
Drago mi je da je danas veoma često objašnjen i izraz gatekeepers koji je posebno važan u ovom kontekstu. Kada se žene nisu školovale postojao je veliki broj onih koji su vrata univerziteta čuvali zatvorenim u bukvalnom smislu. Isto tako, danas veoma veliki broj ljudi čuva sfere u kojima se nalazi od tzv. uljeza. Oblasti u kojima se krećem – i književnost i naučni rad ali i modni časopisi prepuni su onih koji ih čuvaju od raznoraznih upadica spolja. Isto tako je i u svakoj drugoj zemlji. I to je ono što mene i ljude sa ovih prostora čini stvarnim uljezima.
Naravno da je važno… zašto nisam otišla
Bezbroj puta je ponovljena fraza – naravno da nije važno odakle dolazite, ako je ono što donosite važno. To je samo delimično tačno. Važno je da li na prestižni fakultet dolazite iz porodice alumnija. Odnosno, važno je ako su vam najbliži srodnici već završili taj fakulet. Važno je ako dolazite iz zemalja za koje su propisane kvote raznolikosti. Važno je da li se kvalifikujete za stipendiju. Isto tako i nadalje. Kada smo jednom tamo, na tom važnom mestu – od presudnog je značaja koje teme biramo, da se njima bavimo. Uvek je dobro da to bude nešto iz iskustva. Iskustvo je magična reč u svakom kreativnom poslu.
Dugo sam, potpuno neopravdano, mislila da je tako samo u inostranstvu. Zaboravljala sam kako mi je otac govorio da treba da se bavim matematikom jer je to tradicija u našoj porodici. Da sam izabrala matematiku, mogla sam dosegnuti dalje. Naravno to nisam htela, ni luda. Isto tako, nisam izabrala nijedan jezik koji se znao u mojoj porodici.
Nisam izabrala da iskoristim bakinu profesuru u ruskom ili izvorno govorništvo italijanskog. Želela sam, kao što danas želi svaki drugi tinejdžer, da sama imam svoj put, nesvesna da tako nešto ne postoji. Gde god da se krećemo, mi koračamo putevima koje je neko drugi napravio, i u tome nema ništa loše – uvek ima toliko toga da se uradi.
Sindrom uljeza, imposter sindrom
Sindrom uljeza i borba protiv tog sindroma su dve strane iste medalje. Sa jedne strane volela bih da me u nauci ili književnosti ne određuje to odakle dolazim ali već sam time određena i ne znam kako bi izgledao drugačiji život. Smeta mi kada me ne pozivaju urednici velikih izdavačkih kuća a isto tako smeta mi kada me pozivaju kao glas sa periferije. Zašto nisam otišla, odgovor se krije u samom pitanju – nisam otišla baš zato. U svojoj zemlji mogla sam da budem samo osoba. U svakoj drugoj – osoba iz Srbije, iz Jugoslavije, sa Balkana.
Pitanje zašto nisam otišla, intenizivira se sada, kada ni u svojoj zemlji ne mogu da budem prosto osoba. Ta ideja o generičkom postojanju negde, verovatno je samo mladalačka fantazija. Danas kada vidim gruzijske devojčice koje umesto gruzijske istorije muzike prihvataju istoriju svetske pop muzike i na rođendanima nostalgično pevaju stare hitove Britney i Rihanne, istovremeno mi je tužno i lepo. I one, kao i ja u njihovim godinama, sve što sam želela jeste da budem građanka sveta, ili samo neka građanka, čak ne ni građanka, običan čovek, žena. Svakom ko bi mi rekao da to nije moguće, zgroženo bih odbrusila kako ja biram i slično.
A identiteti su tu sa nama i ako ih ne želimo.
Danas, svesna sam da ću u gruzijskom filmu posebno s nežnošću gledati tinejdžere koji lepe postere američkih hardcore i punk bendova. Oni to rade zamišljajući da je muzika univerzalni jezik koji će poništiti mesto koje piše u krštenici. Sa druge strane, teoretičari će sa posebnim zagradama uvoditi u teoriju pojmove kao što su istočnjački Western, eastern, ili gruzijski road movie, nazivati čitave grupe filmova nacionalnom (rumunski novi film) ili regionalnom (Balkan kao žanr) kapom.
Na pitanje zašto nisam otišla, verovatno je najtačniji odgovor da sam se osećala neprijatno da prodajem iskustvo koje sam zaradila bez ikakve lične zasluge, nešto kao babin nakit. Danas već drugačije mislim o tome, jer sam do sad prodala ogroman deo svog ali i tuđeg iskustva i ne prekidam da rasprodajem sve što sam imala i što sam usput zaradila. I figurativno ali i bukvalno. Moj život se jasno sastoji od onoga što francuzi zovu profitiranje – ali znači uživanje od sopstvenog rada, koji je uvek određen onim gde se nalazim.
I figurativno ali i bukvalno.
Za mene više ne postoji razlika između tamo i ovde, naposletku i zato što imam četrdestdve godine. Potpuno je jasno da sam ja iz Srbije po izboru, jer je veoma neozbiljno reći da me mesto gde sam rođena i dalje određuje. Možda sam to mogla da mislim pa čak i kažem sa šesnaest, ali danas – svakako ne.
Zato što ranije nisam otišla iz zemlje, misleći da će moja deca biti građani drugog reda, propustila sam šansu da imam decu uopšte. Srbija nikad nije bila moj izbor za zemlju u kojoj želim da odgajam decu, ali danas posle svega što sam proživela, u Srbiji – roditeljstvo je za mene nemoguće.
I to je možda paradoks najveći od svih, da bih ikada i ikako mogla uopšte da imam decu, moraću da se odselim i postanem građanka neke druge zemlje. Sa reproduktivne strane gledano, ja sam u Srbiji građanka drugog reda, samim tim, i moja deca bi ovde bila isto to. Neprava majka i neprava deca. Kakva ironija.
Ironija ironije pitanja zašto nisam otišla…
Život valjda za to služi, da nas suoči sa onim što smo najmanje priželjkivali i sa onim od čega smo bežali. Da mi je neko drugi rekao da ću želeti da pišem isključivo o jugoslovenskom filmu, onda kada se jednom budem nalazila u inostranstvu, rekla bih da je po sredi verovatno neka zabuna. Hej, pa ja sam birala arhitekturu i film, samo zato da bih mogla da govorim univerzalni jezik – jezik koji ne zavisi od jezika koje govorim. Ispostaviće se, da kao i u mnogo drugih slučajeva nisam bila u pravu. Sada, to ne doživljavam kao tragično, više tragikomično.
Postoji jedna anegdota sredovečnog pisca koji kometariše fraze kako je svet mali. Završava se rečenicom: Svet je u stvari srednje veličine. Upravo tako srednje ili čak osrednje je i sve što je vezano za muke ljudi koji su tako srednje pozicionirani kao ja. Srednje klase, srednjeg obrazovanja, srednjih godina i srednje pameti. Srednje i žalosno. Smešno zapravo. Eto zašto nisam otišla.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Pablo García Saldaña on Unsplash
