Škola je nešto od čega je izgleda nemoguće umaći. Bar u mom slučaju, životna škola je poput konstante, učenje je neprekidno. Negde sam čula izreku – što je veće znanje veća je i periferija neznanja. Ponekad me ta situacija ogromne periferije plaši, ipak, veći deo vremena dobro se osećam u toj nesigurnoj poziciji večite učenice.
Škola francuskog počela je kao i svaka životna škola – teško. Prvog dana bila je kiša i škola nije ni počela. Drugog dana je bilo ono što najviše mrzim u novim školama – upoznavanje. Sada je moderno imati mala odeljenja u kojima ne možeš da se izgubiš i sakriješ iza drugih, uvek dođe i moj red.
Nisam fan fraze životna škola
Na ispitima iz francuskog postoji nešto što se zove monolog i naizgled to je nešto lako i inspirativno – pričati o sebi par minuta. Ipak i taj monolog i kasnije izlaganje nekakvog mišljenja, mora da ima nekakvu strukturu. Za nas, koji smo navikli da razgovaramo bez kraja i konca, govorimo i random misli bez poente, upadamo jedni drugima u reč – tih pet minuta čini se kao večnost. U smislenom govoru potrebno je saopštiti nešto i zaključiti tako da je svima jasno. A da bi bilo jasno slušaocima, pre svega, potrebno je da bude jasno meni koja govorim.
Pre nekoliko godina slušala sam neprekinuto izlaganje istoričara Milana Radanovića o istoriji spomenika Jabuka. Kada sam ga, zadivljena izlaganjem, pitala kako uspeva da se orijentiše među svim istorijskim podacima, rekao mi je da je potrebno imati plan. Kada postoji struktura, bilo da je ona hronološka ili nekakva drugačija, gotovo je nemoguće zameniti mesta njenim delovima. Provežbaš par puta kod kuće i to je sve. Trening, pomislila sam. A onda sam to ubrzo zaboravila, jer nisam imala u planu da treniram bilo šta.
Nevolje u množini
Nevolja sa životom je u tome što nam se sve lekcije koje nismo savladali vraćaju iznova. Što više mislim o tom svojstvu života pitam se da li sam ponavljanje ispravno nazvala nevoljom. Možda je to istinska sreća? Mogućnost da u novoj situaciji postupim drugačije. Mogućnost da ponovo pogrešim, ali nešto sasvim deseto.
Često mi se čini privilegijom to što iznova i iznova učim. U prvom trenutku, škola mi se činila bezveznom. Tu je bilo nekoliko nas – koji svi pohađamo školu različit broj nedelja. Neko uči samo dve nedelje u toku aktivnog odmora na Azurnoj obali, neko je poput mene izabrao duži boravak a neko je u školi stalno, jer sada živi tu a još uvek ne zna dovoljno jezik. Nikad ne bih, mislila sam, bila u koži te profesorke. Svi imaju različitu koncentraciju, nivoi znanja su vrlo različiti a i motivacije. Tu su dve devojčice koje žive s roditeljima, bračni par lekara iz Nemačke, jedna matematičarka koja je udata za Francuza, naturalizovani Nemac čija je žena naturalizovana Francuskinja, dve Ukrajinke, majka i ćerka, jedan američki penzioner. I naravno da je u početku teklo vrlo promenjivog tempa.
Odustanak je opcija
Danas, kada radim s mladima najčešće im kažem kako to što radimo nije obavezno i odmah mogu da odustanu. U tome se mladi i odrasli razlikuju – mladi misle da sve što rade, počevši od raspremanja sobe do škole, rade zbog roditelja. Mladi misle da su opravdanja važna, kao što su važna u školi. Isto tako, misle da su posledice neke vrste kazni, namenjene vaspitanju – opet njih, koga drugo. Rečju, misle da se svet vrti oko njih.
Ne kažem poput roditelja da za sebe učiš. To ni ja nisam razumela u njihovim godinama.
Kažem: – Pokušaj, teško je ali možeš uspeti ako se potrudiš. –
Kažem: – Nije ništa strašno, nismo uspeli ovaj put pokušaćemo sledeći. –
Kažem: – Ne moraš da smišljaš izgovore, verujem ti. Ako bude previše izgovora a premalo rada, jednostavno nećemo moći dalje. –
Kažem: – Uvek možeš sve da upropastiš. –
Kažem: – Posledice su stvarne, kad nešto ne učimo, ne naučimo, ništa epohalno. –
– Nema kazni – kažem.
Sebi ne znam to da kažem. Kao i svako drugi. I to je ujedno jedini razlog zašto još uvek, sa četrdesetdve godine imam mentorke – urednice, profesorke, savetnice, saradnice… Bitno mi je da čujem drugi glas.
Životna škola u biografiiji
Sada, na časovima francuskog, uz moje ime nije napisan nivo znanja jezika. To me je zabrinulo nijansu previše. Anksiozni deo mene sugerisao mi je da sam verovatno toliko loša da je bilo nemoguće odrediti moj nivo. Konspirativna ja misli da je to neka školska taktika a ležerna ja da su prosto zaboravili. Savetnici za učenje, stigao je mail kako su u toku nedelje odredili moj stvarni nivo znanja i u tom smeru prilagodili custom made program. U sebi sam se pet puta nasmejala – koji custom made program – svi radimo jedno isto postavljamo pitanja i pričamo o tome šta je bilo novo. A onda mi se ukazalo…
Još na fakultetu, jedan od profesora koji je sledio pedagogiju sličnu onoj koju danas imam ja, rekao mi je: – Nije ovo osnovna škola. – Mislila sam da je to očigledno i prevrnula sam očima smoreno čekajući da nastavi do poente. – Niko te neće terati da učiš. Moraš sama da se boriš, sama da tražiš znanje, sama da tražiš literaturu, ja sam tu samo da usmerim. Oblast je previše široka da bih ja imao sve odgovore, ili sva pitanja… – Ne znati ni sva pitanja… To je bio novi nivo neznanja, mislila sam, bar su pitanja uvek izvesna.
Po načinu na koji neko postavi pitanja, danas znam na kom se nivou znanja nalazi. Da, vrlo postoje glupa pitanja. I to je nešto što se uči. Kako dobro postaviti pitanje, kako postaviti zadatak.
Za one sa puno vremena, životna škola znači puno ponavljanja
Učenje za puki minimum odlika je onih koji imaju puno vremena. Ili puno novca. Ili onih koji se prema vremenu i novcu odnose nemarno. Bilo mi je potrebno oko dve nedelje da shvatim da će se dva zadatka na časovima ponavljati svakog dana, sve dok ja ne odlučim sama da postavljam bolja ili interesantnija pitanja. Dok su moji monolozi o tome šta se desilo u toku prošle nedelje ili šta će biti posle časa vrlo jednostavni – neću napredovati.
Situacija je takva da na pitanje šta ima novo uvek mogu da kažem da se ništa posebno nije desilo, kao što to neko kaže. Nikog nije briga. Nije kao da je zaista bitno šta se desilo u mom životu niti koji su mi planovi. Možda je za nekog to vrlo očigledno ali za mene a i za moje drugare iz odeljenja nije bilo – samo je u pitanju vežbanje prošlih i budućih glagolskih vremena. Izražavanja realnosti i planova – to je sve. Ni manje ni više. Ako želim mogu zauvek da ostanem na nivou nema ništa novo i planiram da jedem i odmorim se.
Ništa posebno
U književnosti izabrala sam, na isti način kao i na časovima francuskog, da od ničeg posebnog stvaram priče. Ako bi neko čitao bilo koju moju kolumnu ili knjigu, u njoj se zaista ne dešava ništa epohalno, pa opet dešava se dosta toga što ispunjava stranice. Ništa posebno troši moje i vreme drugih.
U tom ničem posebnom žive razna glagolska vremena, idiomi, opisi i poveznice između njih, celine se na logičan način nadovezuju. Istina je, kraj ponekad ostavim otvorenim, ali taj logičan sled izražavanja koji je potreban za ispit iz francuskog ali i inače, je ono što ja stvaram neprekidno. Pričanje priče.
Ali bitno…
Prve dve nedelje u školi, rekla bih, izgubljene su u traženju prave priče. Čim sam pronašla ugao u kome mi se svakodnevno prepričavanje jučerašnjeg dana i planova za naredni čini manje besmislenim, počela sam da učim. I da napredujem u pričanju priča na francuskom. Onaj nivo s početka nije mi više toliko bitan jer znam da ga ne određuje neko spolja, već ja sama, birajući koliko će moja priča tog dana biti složena.
Najteže je samom sebi postaviti granice i domete, iako se prva bunim kada su mi one postavljene spolja. Potrebna mi je škola sa četrdesetdve godine, i mentorke – urednice, profesorke, savetnice, saradnice. Biram da ne mogu niti sam spremna da sve radim sama.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Dan Freeman on Unsplash
