Journal intervju: Boris Režak o vrednostima koje su ga vodile kroz uspone i padove, Beogradu i muško-ženskim odnosima danas

“Nije lako biti godinama sam
Nemir se pod kožu primio
Sad zauvijek o njoj sam ovisan
A nikad je i nisam imao
I nije čudo biti ostavljen
Kad samo jedan voli za oboje
Do smrti biti ponosan i njen
U isto vrijeme to prokleto boli
I mrzim sebe što još te volim
Nakon toliko godina
Ništa se nije promjenilo,
Još uvijek trebaš mi
i još nema ničega što bi tebe
zamjenilo moja ljubavi…”

U svetu muzike, gde se granice između umetnosti i komercijalnog uspeha često brišu, Boris Režak već više od dve decenije ostaje autentičan i dosledan sebi i svom stvaralaštu. Kolika je cena vrednost principijelnosti i dokle ga je dosledno držanje u teoriji i praksi načela dovelo, potvrđuje poslednja pesma pod nazivom Gospodska ulica koja na YouTube-u ima skoro pet miliona pregleda, ali i hitovi Anđeo, Pokora, Ti si moja i mnogi drugi koji su obeležili jednu epohu a koje pevamo i danas. Godine istraživanja i ličnih izazova završava odlukom da stane ispred publike i ostavi neizbrisiv trag. U laganoj šetnji Beogradom, prolazeći pored Pozorišta na Terazijama gde je 2008. godine održao prvi beogradski koncert, stižemo u mts Dvoranu gde će [ nakon toliko godina ] 5. i 6. novembra, održati dva solistička koncerta.

U susret predstojećim koncertima, razgovaramo o tome kako su poslednje dve godine oblikovale njegov pristup stvaranju muzike, ali i koje životne vrednosti su ga vodile kroz sve uspone i padove, zašto voli Beograd ali i kako gleda na muško-ženske odnose danas.

Uputstvo za upotrebu čitanje || Pre nego što se upustite u naredne redove, kliknete u nastavku na Journal play(list-u) pesama Borisa Režaka uz koju se pripremamo za dva dana čiste emocije, dobre muzike i zabave.

━━━━━━ play(list) ━━━━━━

• Nakon toliko godina šta se promenilo…?
  

Poslednje dve godine promenilo se dosta toga. Pre svega, doneo sam odluku da želim da ostavim trag iza sebe kada je muzika u pitanju. Na početku karijere, izbegavao sam tu ideju jer mi se nije dopadao način na koji je scena tada funkcionisala. Budući da nikada nisam bio željan slave, kao i da to nije motiv zbog kojeg se bavim muzikom, nisam pristajao na kompromise. Iako sam se povukao na neko vreme, kontinuirano sam radio. Publika je to prepoznala i to mi je dalo samopouzdanje da nastavim tamo gde sam stao. Nisam želeo da se jednog dana probudim i shvatim da nešto nisam uradio, a želeo sam. Onog trenutka kada sam doneo odluku da se približim ljudima i da im dam priliku da me upoznaju, desile su se mnoge lepe stvari. Između ostalog, nastupi sa Markom Miloševićem, ali i moja dva predstojeća solistička koncerta u mts Dvorani.

• Za koju vašu pesmu smatrate da je prošla nezapaženo i da zaslužuje više?

Moja najdraža pesma je Ne piši mi. Žao mi je što nije došla do većeg broja ljudi jer me njena atmosfera duboko pogađa. Snimio sam je pre 15 godina i sada, s više iskustva, verujem da bih je izvođački izveo zrelije, iako bi osnovni muzički elementi ostali isti. Posebno uživam u instrumentalnom delu, koji me vine u neke čudne visine. S druge strane, nijedna moja pesma ne može da prođe bez moje intervencije, jer da bih otpevao neku pesmu, mora da mi se svidi. Tako je bilo i sa pesmom Anđeo koju je napisala Leontina. Iako je ta pesma u startu bila dobra, imao sam potrebu da promenim četiri aranžmana do poslednje verzije koju danas slušamo.

• Beograd – kakav je vaš odnos sa ovim gradom?

Beograd je jedina prava metropola u ovom delu Evrope. Svi smo mi bili zaljubljeni u Beograd. Gledali smo divne filmove i slušali prelepu muziku. Kada sam došao, a naročito posle 2000-ih, Beograd je bio u teškom stanju, bio je razvaljen. Ono što me nervira, kako u Beogradu, tako i svuda, jeste nedostatak poštovanja prema gradu i ljudima koji su tu nekada hodali. Kada dođete u neki grad, važno je da se uklopite i da date svoj doprinos. Treba da budemo zahvalni što smo ovde, a ja jesam zahvalan. Važno je da doprinosimo njegovom razvoju i učinimo ga još boljim mestom.

• Kako je došlo do saradnje sa Jelenom Bebom Balašević?

Jelenu Bebu Balašević sam upoznao zahvaljujući mom dugogodišnjem prijatelju Aleksandru Banjcu. Ona je predložila da uradimo novogodišnju pesmu koju je napisala. Zajedno sa Banjcem, radili smo na toj pesmi, iako sam smatrao da je još rano za snimanje, pošto je tek bio februar, a pesma je novogodišnja. Beba je pomislila da mi se pesma ne sviđa. Nakon nekog vremena, ponovo je došla u studio i na papirićima je imala drugu pesmu koju je htela drugome da ponudi. Malo smo je doradili i nakon 15 minuta rekao sam joj da mi se pesma sviđa i da želim da je zadržim za sebe. I tako je nastala Lastavica.

Beba je isprva planirala da pesmu pustimo 11. maja, na rođendan njenog oca Đoleta Balaševića. Nažalost, ubrzo nakon te odluke, Đole je otišao u bolnicu i nisam ga nikad upoznao. Nekoliko meseci kasnije, tačnije 27. aprila, prijatelj sa kojim sam sarađivao, Branko Koprivica, me je nazvao i saopštio da je Banjac preminuo. To me je strašno pogodilo. Posle te tragedije nisam imao želju da se bavim muzikom sve dok me godinu dana kasnije Beba nije nagovorila da pesmu Lastavica predstavimo na Beogradskom proleću. Tada sam je prvi put izveo i posvetio je upravo Banjcu. Ja sam u ta četiri minuta umirao na sceni. Pesma nekim čudom nije osvojila nagradu, iako je publika aplaudirala i pre nego što sam počeo da je izvodim, i nakon prvog, drugog i trećeg refrena.

• Nakon toga nastala je i Gospodska ulica – kako je došlo do toga i da li ste mogli da naslutite njenu popularnost?

Imao sam želju da ostavim jednu pesmu rodnom gradu u kome sam odrastao, školovao se i iz kog sam na kraju i otišao. Osećao sam veliku odgovornost i strah, jer mi je bilo stalo i zamolio sam Bebu da mi pomogne. I pre je bilo pesama o Banjaluci, ali su obično bile lokalnog karaktera, a ja sam hteo da stvorimo nešto što može da se peva kako u Beogradu tako i u  čitavom regionu – Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Ljubljani… Iako su neke metafore i slike iz Banjaluke, želeo sam da ostatak teksta bude univerzalan. Beba je počela da piše tekst, ja sam dao svoj doprinos, a uključili smo i Dragana Ivanovića koji je radio aranžman.

Nakon šest meseci pažljivog rada, kada sam konačno otpevao pesmu, shvatio sam da nešto ne štima. I to nisam mislio samo ja, već i Beba i Dragan su to osetili. Uspaničio sam se i ostavio pesmu da prenoći. Sutradan kada sam se probudio, izmenio sam još neke stvari i otpevao je ponovo. I tek tada sam osetio da je to bilo to. Ipak, bez obzira na to nisam mogao da naslutim da će pesma imati ovoliki uspeh. To se ne dešava često. Ako je sreće svega jednom ili dva puta u toku karijere. U planu je i spot za ovu pesmu jer ona to zaslužuje, iako je pokazala da joj spot i nije potreban.

• Osim Lastavice i Gospodske ulice, u poslednje vreme su se istakla i dva dueta – duet sa Halidom Bešlićem i Nevenom Božović. Kako je došlo do tih saradnji?

Pesmu Od ponoći do ponoći sam prvenstveno napisao za sebe, potom mi je neko predložio da uradim duet. Isprva mi je bilo žao da je delim, jer mi se toliko dopadala i hteo sam je za sebe, ali sam pomislio da bi duet mogao da funkcioniše. Imao sam na umu Zdravka Čolića ili Halida Bešlića. Nazvao sam Halida i on je pristao i pre nego što je čuo pesmu. U znak zahvalnosti napisao sam pesmu specijalno za njega i poslao mu. Iako je još nije snimio, verujem da će postati veliki hit. Čak sam mu rekao da, ako je ne snimi brzo, vraćam je sebi, a to ću mu spomenuti i sada u Beogradu na koncertu, jer je pesma zaista sjajna.

• A duet sa Nevenom Božović?

Ona me je pozvala i pitala za duet. Pošto stvarno volim Nevenu, koja je toliko prefinjena i divna, bila sam spreman da učinim bilo šta za nju, jer je poznajem već dugo. Rekao sam joj da ćemo sigurno snimiti nešto, ali kada budemo imali pravu pesmu. Važno mi je bilo da to bude lepa pesma. Nevena je imala jednu stvar koju mi je poslala, ali nisam mogao da se povežem s njom – nije moj stil. Nakon mesec ili dva, Nevena se setila jedne pesme koju sam ja davno napisao. Međutim, nije joj se svideo deo teksta – stih S kim sam spavala, život sam prespavala. Pokušao sam da je uverim da, kako stari, shvatiće da to što sam napisao nije loše i da ljudi prolaze kroz slične stvari. Pesma mora imati neki keč i životnu poruku.

• Dosta pišete i pevate o ljubavi, ali kako tumačite muško-ženske odnose danas?

Mislim da su se uloge danas malo pomešale. Razumem da ljudi žele karijeru, što je u redu, ali je teško uskladiti i karijeru i porodicu, gotovo nemoguće. Primećujem i da su svi zbunjeni. Kada sedim s momcima, često čujem kako nisu zadovoljni, a isto je i sa ženama. Jedni okrivljuju druge. Čini mi se da danas mnogi imaju prevelike ambicije, a savršenstvo ne postoji. Mislim da ljudi danas preteruju. Treba spustiti svoje želje i naći sredinu. Mora postojati kompromis. Teško je da se ljudi spoje kao u filmovima – ima takvih slučajeva, ali su retki. Život između dvoje uvek zahteva ozbiljan kompromis i poštovanje. Različitosti mogu biti dobre, ali i sličnosti, sve zavisi od toga šta je za koga suština. Ljudi su danas veoma sebični, ja mislim da nisam takav, meni je moja porodica važnija od mene samog; želim da njima bude dobro, a ja ću se snaći.

• Ono što javnost ne zna o vama jeste da ste pasionirani zaljubljenik u fotografsku opremu i da ste se bavili fotografijom?

Jedno vreme sam se bavio fotografijom ali isključivo iz hobija. Snimao sam i fotografisao svoju ženu i decu i na taj način beležio neke naše trenutke. Zanimalo me je sve u vezi sa opremom i imao sam dosta dobru i skupu opremu koju sam tokom pandemije korona virusa prodao.

• I za kraj, da li na koncertu u mts Dvorani možemo očekivati i neku novu pesmu?

Neću lagati –  uvek sam u dilemi kada radim nove stvari, prevrćem ih milion puta. Trenutno sam malo zapeo jer nemam dovoljno vremena da se posvetim stvaranju. Ne mogu da izdvojim 10 dana samo za to. Iako stvaranje muzike jeste zanat, da bi pesma bila inovativna, potrebno je vreme. U muzici je gotovo sve već otkriveno. Razlike čine jedno kako ko pristupa stvaranju, kakva je kome boja glasa i koliko je originalno.

Trenutno radim na pesmama koje će biti svojstvene meni, ali i na nečemu što je više eksperiment. To planiram tek na proleće. Iako to nije moj uobičajeni stil, interesantno mi je da pokušam da pomerim granice i ponudim nešto što ljudi ne očekuju od mene. Naravno, neće biti lako, ali želim da se oslonim na svetske trendove, kao što to čine Charlie Puth, Dua Lipa i Justin Timberlake. Želim da stvorim muziku koja će se lako slušati dok se vozite automobilom ili šetate šumom.

Foto: Emilija Stanišić
Stajling: Marko Stojković
Garderoba: Mona Man
Mesto snimanja: mts Dvorana