Josipa Lisac za Journal: Snaga ljubavi dala mi je mogućnost da idem hrabro napred, onako kako samo ja znam
Neke od pesama s albuma stvarane su u Rusiji 1971. godine, kada su Josipa i Karlo Metikoš otišli na veliku turneju u tadašnji Sovjetski Savez.
“Karlo, Matt Collins tada je imao veliku evropsku karijeru i bio je izuzetno poznat i u Sovjetskom Savezu, stoga smo zajedno otišli kako bi imao koncerte širom zemlje. Gde god bi došli, u koji god grad, oduševili smo se njihovim predivnim koncertnim dvoranama, filharmonijama, slavljenju umetnosti – od Moskve do Urala. Neke stvari su se rodile kada bi se Karlo usviravao i upevavao pre nastupa. Ja sam bila svedok kad je “Sreća” izašla kao kad se rađa dete. Samo je izašla i ja sam rekla “jao što je ovo divno”. Onda je napravio i taj prvi chorus za “O jednoj mladosti”, a kako je za svaku pesmu imao radni naslov, njen je bio Ruska.”
Današnji svet je surov. To je svet u kom umiru ideali, a ideali su ono bez čega se ne može, najbitniji, smatra Josipa.
“Meni će neko reći ti preidealno razmišljaš, a ja ću reći – da, to je to. Ja svakodnevno razmišljam i promišljam. Idem dalje, a ako ideš dalje onda moraš ići onako kako si uvek išao. Ja sam izabrala svoj put, na tom putu susrela sam predivnu osobu, Karla Metikoša. Bila sam presrećna kad sam ga ugledala, iako sam ja njega poznavala i pre, kroz ploče i koncerte o kojima sam slušala i nisam ih mogla posetiti. Mi smo bili slični. Bili smo 24 sata zajedno i nije nam bilo dosta. On je bio dosta nežniji od mene i suptilniji, uostalom kao i svi muškarci koji su to dobili kroz odrastanje. Čudesno je u svemu tome da smo mi žene nežniji pol, a zapravo smo snažnije. Mi smo se tako dobro nadopunjavali.”
Josipa je kroz celu svoju karijeru, muzičko i umetničko stvaralaštvo, sarađivala s brojnim eminentnim umetnicima i muzičarima, no nikada nije izgubila svoju ljubav i žar prema stvaranju i muzici u svim njenim oblicima i slojevima koji ne poznaju slavu i godine. Svedočila sam tako njenom prvom nastupu na jednom, za mainstream prilike, malenom festivalu Ferragosto Jam, koji bi se svake godine, u špici leta, održavao na jezeru u Orahovici. To je festival koji Josipa naziva Woodstockom za naše prilike, a koji je nastao i stvaran je isključivo entuzijazmom pojedinaca i mladih ljudi, ljubitelja muzike, koji su tamo dolazili da kampuju, druže se, slušaju pesme i stvaraju uspomene. Josipa je tamo čak dva puta nastupila, a prvi nastup joj je ostao kao jedna od najdražih uspomena.
“U pamćenje mi se urezala baš situacija s Ferragosta, kada mi je jedan vaš prijatelj tada rekao koliki im je šok svima bio kada se tamo, uz sve te mlade ljude koji su bili kao porodica, pojavila Josipa Lisac. No, tada su oni, kao i ja iz čuđenja “šta ona radi ovde” shvatili “da ja ovde upravo i pripadam”. To sam ja, meni je zapravo mesto bilo tamo. Jer taj mladi svet možda mene nije poznavao na taj način, kakva zapravo jesam. Sećam se trenutka kada sam sedela na klupi u backstageu i posmatrala. Ispred mene se za koncert pripremao jedan dečko s gitarom, kojem je to možda bio prvi nastup, ja to ne znam. Možda je njemu tada bilo jako drago što ja njega sada slušam, no zapravo je meni bilo jako drago što ja njega slušam, jer zapravo ja osećam to. To, koliko svi mi strepimo, tresemo se, želimo napraviti nešto dobro. Nekome uspe pre, nekome kasnije (možda je to sve nekako već unapred i zamišljeno i određeno), ali lepo je kad vidiš ispred sebe takvu mladu osobu punu entuzijazma – da, ja ću to podržati. I sećam se posle kako su mi se zahvaljivali, a ja sam im govorila da mi se ne zahvaljuju, jer sam u svemu tome ja bila jako srećna što sam deo toga jer vrlo dobro razumem kako se oni osećaju.”
I to je upravo Josipa. Umetnica koja sa svime što stoji iza nje, ali i ispred nje i dalje ostaje skromna u svojoj veličini.
“Ja sam jedna normalna osoba koja je puno radila. Koja je imala puno kvalitetnih ljudi oko sebe koji su joj pomogli. Imala sam tu sreću, ali znam koliko je to teško. Nemam taj odnos, te veličine prema sebi. Jer nisam tako odgajana, ali i jer sam kao dete od 11 godina pevala u horu kod Dinka Fia (Zbor Radiotelevizije Zagreb). Gledajte, 1961. mi osvajamo Grand Prix – bili smo najbolji na svetu. No svejedno, pazili smo kako ćemo pevati, primali primedbe i kritike, nije bilo mesta umišljanju – i tu sam puno naučila. To sam tek kasnije osvestila i to mi je puno pomoglo u životu.
