Josipa Lisac za Journal: Snaga ljubavi dala mi je mogućnost da idem hrabro napred, onako kako samo ja znam
Malo je ljudi koji kroz svoj život mogu da zadrže autentičnost, stvaraju i žive ono što zaista jesu, a da pritom ostanu jednostavni i realni u svojoj veličini – upravo takva je Josipa Lisac. Kroz više od pola veka svoje karijere, ostao je u njoj isti žar prema življenju ljubavi i umetnosti, a njena dela govore o njoj umesto nje. Dnevnik jedne ljubavi, antologijski album koji je obeležio muziku ovih prostora i danas ulazi u uho i pod kožu novim generacijama kao vanvremensko delo. O njemu kao i o njenom životu, shvatanju i viđenju sveta, razgovarali smo s Josipom. Intervju prati i editorijal koji je sniman u Hrvatskom državnom arhivu.
Dnevnik jedne ljubavi
Umetnost kao odgovor umetnika na sve što nas okružuje, zatim ponovno prihvatanje te umetnosti od strane ljudi koji je prihvataju, dobija svoj puni smisao. Nazovimo to zatvaranjem kruga. Jer kada se nešto radi u ljubavi, kao što je Dnevnik jedne ljubavi, jednostavno mora imati odjek, iako to nisu znali dok su ga stvarali, kaže nam Josipa.
“Taj album je rađen u ljubavi, s ljubavlju i u velikom zanosu, sa strašću i ogromnim entuzijazmom. Tu ne mislim samo na Karla Metikoša, nego i na Ivicu Krajača, Branu Živkovića, ali i na sebe koja sam želela najbolji album. Samo sam ga želela i nisam znala koliko zapravo treba muke i rada da se do njega dođe. To je priča koju imamo svi, koju želimo imati svi mi. Ona je bila stvarana za nas, međutim, mi smo to poklonili svima onima koji će to prihvatiti, kojima će se svideti i koji će ga zavoleti. Karlo je tada rekao da ako se to nikome ne svidi i ako niko ne bude razumeo, to što smo stvarali, ostaće nama. No, upravo ta iskrenost u samom stvaranju, učinila je to da je doprinela izuzetnoj snazi tog albuma jer on živi i danas. I reći ću vam da gotovo kroz svo ovo moje profesionalno vreme, već pedeset i nešto godina, ja i dan-danas malo malo vidim nekog s tom pločom ili CD-om, čak i u vreme kada ste ih mogli kupiti samo u second hand shopovima”, kaže Josipa.
Neke od pesama s albuma stvarane su u Rusiji 1971. godine, kada su Josipa i Karlo Metikoš otišli na veliku turneju u tadašnji Sovjetski Savez.
“Karlo, Matt Collins tada je imao veliku evropsku karijeru i bio je izuzetno poznat i u Sovjetskom Savezu, stoga smo zajedno otišli kako bi imao koncerte širom zemlje. Gde god bi došli, u koji god grad, oduševili smo se njihovim predivnim koncertnim dvoranama, filharmonijama, slavljenju umetnosti – od Moskve do Urala. Neke stvari su se rodile kada bi se Karlo usviravao i upevavao pre nastupa. Ja sam bila svedok kad je “Sreća” izašla kao kad se rađa dete. Samo je izašla i ja sam rekla “jao što je ovo divno”. Onda je napravio i taj prvi chorus za “O jednoj mladosti”, a kako je za svaku pesmu imao radni naslov, njen je bio Ruska.”
No, kaže nam Josipa, nije slučajno da su se upravo te neke pesme stvarale tamo.
“Nekadašnji Sovjetski Savez je bila toliko lepa zemlja. Putovali smo vozom i avionima. Išli smo i do Novosibirska, Urala, bili smo i u Suhumi, do Frunzea (današnji Biškek) sve do granice s Mongolijom. Sve što smo tamo doživeli bilo je inspirativno. Nismo jeli po restoranima, već se Karlo uvek pobrinuo da se snađemo. Prodao bi par najlonki ili farmerki (jer toga tada tamo nije bilo) i od tog novca kupio najbolje namirnice na pijaci. Imao je i svoje dobavljače i to bismo nosili u hotel gde bismo i pripremali. Od jednih najlonki kupio je najbolji kavijar na svetu, Belugu. Jeli smo ga na kašiku jer smo imali pola kilograma – hranili smo se gospodski.”
Karlo je tada poznavao zemlju više od Josipe.
Ona ga je inspirisala kao i brojne druge stvaraoce u istoriji jer znamo koliko je ta zemlja zadužila umetnost. Josipa je u nekom trenutku poželela da se vrati u Zagreb jer je svojim izgledom i pesmama koje je htela da peva bila protivrežimska.
„Tada mi je Karlo rekao, budi pametna, ti znaš ruski pa ćeš s ljudima lepo razgovarati, pa ćeš pevati Kaljinka, na ruskom. Sve sam ja to napravila, ali ništa nije pomoglo. On je tamo bio zvezda, a ja sam se pomirila da nisam došla stvarati ništa strašno posebno, nego da budem s njim, da se dogodi nešto drugo i da vidim zapravo tu zaista lepu zemlju. Ona je sva šumovita i prekrasna. Doživeli smo taj njihov sneg, ali i proleće, to je toliko romantično i lepo da nam je bilo jasno kako su se tu i stvarala ta njihova istorijska remek-dela. Od književnosti, muzike… Čak i u Frunzeu, gradu koji mi se na prvu nije svideo, Karlo mi je poklonio onaj mali nežni cvet “Ne zaboravi me” (Myosotis) i oraspoložio me. On je imao jedan divan način kako da te šarmira i impresionira čak i u onim trenucima kada bi krenulo nešto loše”, kaže Josipa i dodaje:
“Karlo je još šezdesetih putovao SSSR-om, išao je sve do Vladivostoka i do Estonije i njega je SSSR jako inspirisao. On je imao čak i jednu veliku ljubav pre mene. Zvala se Tamara, koju ću ja kasnije upoznati. Njoj je napisao i jednu pesmu „Tamara“ za koju je stihove napisao Arsen Dedić. Tako da je njega sve u toj zemlji jako inspirisalo i motivisalo na stvaranje. To je jedna zemlja puna lepote, romantike i inspiracije na svim mogućim nivoima, ali s druge strane je tužna i bolna, zbog režima i sistema. Dnevnik je začet tamo i to nije slučajno.”
Ipak, u današnje vreme mnogi inspiraciju traže na internetu i svemu što nam moderna tehnologija pruža i često umetnici zaborave da je ono što nas može inspirisati na stvaranje, zapravo svuda oko nas.
“Kad je Karlo napravio pesmu Na, Na, Na, njega su inspirisali golubovi koji jedu mrtvog goluba. Dakle slike. To i danas može biti inspiracija. Neka bolna slika. Pitanje je koliko se danas ljudi zanose, koliko primećuju stvari oko sebe. Često me ljudi pitaju šta je ljubav. Možda je ona kraj tebe, a ti je ne vidiš i ne osećaš. Danas živimo drugačijim načinom života i pitam se da li mare ljudi za to da nešto vide, nekog primete i da ih to nešto na toj osobi inspiriše na ljubavnu pesmu? Vreme se menja i svaka dekada nosi svoje. No mi smo uvek bili senzibilni i smatram da karakter ostaje karakter i on čini razliku. Danas su druge stvari primarne, ne samo mladima, već uopšteno ljudima. Nekada se poštovala reč, dogovor je bio dogovor i nismo ga morali pet puta potvrđivati porukama i pozivima. Tako da ja mislim da danas ne može biti isto kao nekada, ali može biti slično, barem osobama koje imaju taj senzibilitet.“
Upravo je taj senzibilitet, karakter i poznavanje sebe ono što Josipu čini autentičnom.
“Ja recimo i dan-danas sanjarim. Karlo bi recimo bio srećan da sve ovo vidi. Prigovarao bi sigurno, ali na jedan izuzetno šarmantan i duhovit način jer je bio takav. Ti moraš sanjariti. Tako ja razmišljam o pesmama, o koncertu, o ovakvim snimanjima. Ja znam sanjati i sanjariti. Zadržala sam još onu devojku od 18-19 godina koja je sanjarila da se jednog dana nešto lepo dogodi. I ona se kroz godine nije izgubila, ona živi dan-danas u meni.”
Današnji svet je surov. To je svet u kom umiru ideali, a ideali su ono bez čega se ne može, najbitniji, smatra Josipa.
“Meni će neko reći ti preidealno razmišljaš, a ja ću reći – da, to je to. Ja svakodnevno razmišljam i promišljam. Idem dalje, a ako ideš dalje onda moraš ići onako kako si uvek išao. Ja sam izabrala svoj put, na tom putu susrela sam predivnu osobu, Karla Metikoša. Bila sam presrećna kad sam ga ugledala, iako sam ja njega poznavala i pre, kroz ploče i koncerte o kojima sam slušala i nisam ih mogla posetiti. Mi smo bili slični. Bili smo 24 sata zajedno i nije nam bilo dosta. On je bio dosta nežniji od mene i suptilniji, uostalom kao i svi muškarci koji su to dobili kroz odrastanje. Čudesno je u svemu tome da smo mi žene nežniji pol, a zapravo smo snažnije. Mi smo se tako dobro nadopunjavali.”
LJUBAV.
Ljubav između Josipe i Karla jedna je od najupečatljivijih na ovim prostorima. Ona traje i danas, 33 godina nakon tragedije i njegove iznenadne smrti. O tome Josipa često govori iako, kaže nam, nikad se s tim nije pomirila.
“Ja sam prihvatila da je to stvarnost i da je to istina koja je najsigurnija – ne znaš da ćeš se sigurno roditi, ali znaš da ćeš sigurno umreti. I dan-danas ja imam svoje “zašto?”. Imam pitanja, ali samoj sebi govorim da moram biti snažna, jaka i da moram istrajati u svemu onome što smo zajedno radili. Skoro sve pesme je on poklonio meni. Ostajem na tom putu, s tom snagom ljubavi koja mi je dala da ja mogu ići hrabro napred, tako kako to samo ja znam”, kaže nam Josipa.
„Privilegija života je da postanete ono što ste zaista“ – Carl Jung
Specifična po svojim pesmama, muzici, umetničkom i modnom izražaju, Josipa je često opisivana kao ekstravagantna. Ipak, rekli bismo da je ona avangardna, svesna sebe kao javne ličnosti, no u svoja četiri zida, ona ostaje takva kakva u svojoj suštini jeste. Ona koja živi svoju umetnost.
“Kod mene je sve podređeno onome što jesam i radim. Od snimanja, preko pesama, do koncerata. U kući sam svoja, sama i volim da budem sama sa sobom. Slušam muziku, najviše jazz, ako nešto gledam, pogledam neki film. Čim krenu obaveze ja sam sva u tome. Jedino što volim je da dugo spavam, ali kasno i odlazim na spavanje. No svesna sam da to i nije baš najbolje pa i to polako menjam”, kaže nam kroz smeh Josipa te dodaje.
“Bila sam svesna još kao mlada devojka, kada je sve krenulo, da će moj svet biti takav – neizvesan, pun lepote, muzike, ali i taštine, zlobe. Tada sam znala da ću morati da pazim kako se odnosim i ponašam kao javna ličnost, ali da mi je u svemu tome važno pronaći taj mir u sebi. I pronašla sam ga. To je najteže, ali i najvažnije. Nisam konfliktna osoba, takav mi je karakter, no ako se nešto i dogodi, ja to moram i želim prevazići. Imam ja trenutke kada ništa ne mislim, kad sam u tišini. Onda često imam napade zlih misli. Prišunjaju mi se i rane me, no vrlo brzo se ja setim nečega duhovitog, nečeg ludog što mi je Karlo rekao, napravio… Onda se nasmejem i idem dalje. Sve sama sa sobom, jer mislim da tako mora biti. Gledajte, smatram da nam je život darovan, izuzetno je složen, težak i moraš da se usudiš da ga živiš. Privilegija života je da postanete ono što ste zaista, kako bi rekao Carl Jung, i to je fantastično.“
Josipa je kroz celu svoju karijeru, muzičko i umetničko stvaralaštvo, sarađivala s brojnim eminentnim umetnicima i muzičarima, no nikada nije izgubila svoju ljubav i žar prema stvaranju i muzici u svim njenim oblicima i slojevima koji ne poznaju slavu i godine. Svedočila sam tako njenom prvom nastupu na jednom, za mainstream prilike, malenom festivalu Ferragosto Jam, koji bi se svake godine, u špici leta, održavao na jezeru u Orahovici. To je festival koji Josipa naziva Woodstockom za naše prilike, a koji je nastao i stvaran je isključivo entuzijazmom pojedinaca i mladih ljudi, ljubitelja muzike, koji su tamo dolazili da kampuju, druže se, slušaju pesme i stvaraju uspomene. Josipa je tamo čak dva puta nastupila, a prvi nastup joj je ostao kao jedna od najdražih uspomena.
“U pamćenje mi se urezala baš situacija s Ferragosta, kada mi je jedan vaš prijatelj tada rekao koliki im je šok svima bio kada se tamo, uz sve te mlade ljude koji su bili kao porodica, pojavila Josipa Lisac. No, tada su oni, kao i ja iz čuđenja “šta ona radi ovde” shvatili “da ja ovde upravo i pripadam”. To sam ja, meni je zapravo mesto bilo tamo. Jer taj mladi svet možda mene nije poznavao na taj način, kakva zapravo jesam. Sećam se trenutka kada sam sedela na klupi u backstageu i posmatrala. Ispred mene se za koncert pripremao jedan dečko s gitarom, kojem je to možda bio prvi nastup, ja to ne znam. Možda je njemu tada bilo jako drago što ja njega sada slušam, no zapravo je meni bilo jako drago što ja njega slušam, jer zapravo ja osećam to. To, koliko svi mi strepimo, tresemo se, želimo napraviti nešto dobro. Nekome uspe pre, nekome kasnije (možda je to sve nekako već unapred i zamišljeno i određeno), ali lepo je kad vidiš ispred sebe takvu mladu osobu punu entuzijazma – da, ja ću to podržati. I sećam se posle kako su mi se zahvaljivali, a ja sam im govorila da mi se ne zahvaljuju, jer sam u svemu tome ja bila jako srećna što sam deo toga jer vrlo dobro razumem kako se oni osećaju.”
I to je upravo Josipa. Umetnica koja sa svime što stoji iza nje, ali i ispred nje i dalje ostaje skromna u svojoj veličini.
“Ja sam jedna normalna osoba koja je puno radila. Koja je imala puno kvalitetnih ljudi oko sebe koji su joj pomogli. Imala sam tu sreću, ali znam koliko je to teško. Nemam taj odnos, te veličine prema sebi. Jer nisam tako odgajana, ali i jer sam kao dete od 11 godina pevala u horu kod Dinka Fia (Zbor Radiotelevizije Zagreb). Gledajte, 1961. mi osvajamo Grand Prix – bili smo najbolji na svetu. No svejedno, pazili smo kako ćemo pevati, primali primedbe i kritike, nije bilo mesta umišljanju – i tu sam puno naučila. To sam tek kasnije osvestila i to mi je puno pomoglo u životu.
Često slušam kako ljudi kažu “divni ste, grozni ste”, a gde je moje mišljenje u svemu tome? Stvarajući sebe ti stvaraš i svoj svetonazor i mišljenje o sebi u svim segmentima. Ne može mene dignuti u nebo da mi se neko divi, ne, ja nisam takva osoba. Ja znam koliko sam talentovana, ali iza mene stoji rad. Tako je i s onima koji viču da to ništa ne vredi. Pa valjda ja znam…“ kaže Josipa uz smeh i dodaje:
„Ja sam tačno nakon ovog zadnjeg koncerta u Zagrebu, znala gde sam pogrešila i gde sam imala dva loša tona. Dva – i ljudi mi govore “šta tebe zabrinjava”, ali to je tako. Ja sam takva.“ Zaključuje simpatično Josipa.
Koncerti s publikom, za publiku
Upravo su njeni koncerti ono na čemu se oseti veličina, ali i ono najvažnije – sinergija s publikom. Cela prošla godina, a i deo ove obeležen je koncertima povodom 50. godišnjice od izlaska albuma Dnevnik jedne ljubavi. Kulminacija će se dogoditi beogradskim koncertom 7.3. 2024. u mts Dvorani. Beograd je grad gde je Josipa održala neke od svojih prvih koncerata, pa i promociju spomenutog albuma, nakon one zagrebačke u Klubu književnika, pa baš zato ima poseban odnos s beogradskom publikom. Upravo, taj odnos sa svojom publikom joj je, kaže, najvažniji.
“Ja mislim da ja imam najvernije ljude koji dolaze. I uvek ta moja hvala na koncertima bude preskromna i premala. Uvek im šaljem poruku – da nije bilo njih koji su to sve prihvatili, razumeli i zavoleli, priča bi bila drugačija i ne bi bila ovakva. I zapravo svi vi pokazujete, gde god da odem, da sve to skupa ima smisla. Znate, mnogi ljudi kroz ceo svoj život ne dožive blesak toga svega što daju, jer im se možda nije prepoznao talent. Ja sam srećna što sam tu, što živim i ljudi su to prepoznali. Pa zar ja mogu tražiti više? To je najveća nagrada što postoji – za sve ono što smo stvarali. Ja sam zahvalna.” – kaže Josipa, te u svom stilu zaključuje.
“To su koncerti na kojima se sluša svaki ton. Imam predivne muzičare koji sviraju fantastično i divno se nalazimo. Dugo se družimo, a zapravo ni nemamo probe, osim ako se dugo, dugo ne vidimo. Smatramo da je koncert naša najveća proba. Svako ima sebe u tom procesu i kod nas je izuzetno snažno i jako zastupljena improvizacija. Mi se slušamo i gledamo i imamo veliko poštovanje jedni prema drugima, a sve to što radimo, poklanjamo onima koji su to došli da vide i čuju i mogu vam reći da svi ti ljudi očekuju ta iznenađenja, naljutili bi se da ih nema i zbog tog sam baš srećna i zahvalna“, završava misao uz osmeh Josipa.
Mi možemo samo da zaključimo da smo srećni i zahvalni što živimo u vremenu u kojem žive i stvaraju ovakvi ljudi, jer to su veličine koje u svoj svojoj skromnosti zadužuju naš svet i čine ga boljim mestom.
Kreativna direkcija i tekst: Ana-Marija Topolčić
Fotografija: Franjo Matković
Video: Snimatelj Igor Dugandžić, montaža Franjo Matković
Šminka: Saša Joković
Frizura: Mila Višnjić
Stilistica uz Josipu Lisac: Ana Nikačević
Urednica: Dunja Rudman
Grafičko oblikovanje: Ante Begić
Lokacija: Hrvatski državni arhiv