Journal intervju: AURAH otkriva sve o novom zvuku, debitantskom albumu i promišljenosti mladih artista

Mirnoća u glasu, poigravanje sa žanrovima i tek dovoljno mladalačkog ludila predstavljaju idealnu promišljenu nepromišljenost kada je reč o neprikosnovenoj muzičkoj viziji Anđele Miljković. Prisetimo se nakratko Gofmanove teorije dramaturgije koja ističe metaforu pozornice kao osnovno načelo ovog učenja.

Terija dramaturije je sociološka teorija koja naglašava da su društveni odnosi uslovljeni glumačkim umećem aktera. Odnosno, da pri upoznavanju akter izlazi na scenu sa ciljem da se publici predstavi pažljivo osmišljenim performansom kojim nastoji da je ubedi u „svoju istinu“. Na istoj toj sceni, Anđela je AURAH i želi da nas ubedi u svoju muziku. I mi joj verujemo.

A, ona veruje u oblike i boje. U sve što je okružuje, a najviše enterijer. Njegova kompleksnost je fascinira i dok posmatra vazu koja stoji na njenoj strani stola razmišlja o razlozima zašto joj je mesto baš tu – ispred nas. Sve postaje igrica, kockice se sklapaju i zabava počinje.

AURAH: Promišljenost u enterijeru je promišljenost koju prepoznajem u svojoj muzici. Volim da sklapam elemente. Ne umem samo da „napravim“, umem da sklopim.

Koristim elemente raznih žanrova i ubacujem ih u svoju muziku. Kod elektronike su to recimo instrumenti i sintovi, dok ritomove uzimam iz regetona ili trepa. Sa druge strane, kada je reč o tekstovima inspiracija mi je jednostavno – život. Nisam došla do toga da mogu da izmislim situaciju, moram nešto da doživim kako bih posle kroz muziku mogla da razgovaram o tome. Volela bih da imam moć da pišem o bilo čemu. Volela bih da npr. vidim ovu stolicu i da napišem dvadeset rečenica, da izmislim priču koja će biti dovoljno dobra za jednu pesmu.

Biti mladi artist u beskrajnom moru aformisanih izvođača je gotovo nemoguća misija. Međutim, reklo bi se da su neke nove generacije uveliko razumele ne samo suštinu muzike, već življenja. Strpljenje je imperativ, a otvorenost ka promenama jedini recept koji daje rezultate.

AURAH: Pre dve godine sam mogla da napišem neke jednostavne tekstove koji bi uključivali rime kao što su noć-moć. Sam proces rada mi je sada mnogo drugačiji. Više uživam i slobodnija sam, osećam kao da iz sebe ispuštam sve negativno. Ranije je bilo obrnuto, rekla bih. Bila sam pod pritiskom da „moram nešto“. Standardi su mi bili visoki, pa sam očekivala da i moja muzika mora da bude na istom nivou. Ništa mi nije bilo dovoljno dobro i to me je na kraju dana tištilo, samim tim je i celokupan proces bio naporan.

Sada sam zadovoljna. Ne samo krajnjim produktom već samim procesom. I da ne ispadne onako kako sam zamislila, znam da sam izbacila iz sebe ono što je trebalo. I taj proces traje i kada ne radim muziku. Počela sam da živim svoju muziku, u smislu ako sada sedimo ovde i mene naš razgovor zaintrigira verovatno ću krišom zapisati u beleškama. Otići ću kući i kada me „pukne“ inspiracija, iskoristiću taj trenutak.

U jednom trenutku sam se osećala izgubljeno. Uvek sam za sebe mislila da sam brzo odrasla i to mi je u početku smetalo. Mislila sam da moram sve sama. Kada odrastaš malo drugačije, susrećeš se sa nekim životnim preprekama sam. Osećam da su neke odluke bile loše po mene, ali kada uzmem u obzir muziku i moć koju moja muzika može da ima – sve je imalo smisla.

Journal: Sa kojim ciljem stvaraš muziku?

AURAH: Da zabavim i da se zabavim. Želim da prvenstveno ja uživam u procesu, jer je zaista oslobađajuće, a samim tim želim i da se ljudi koji me slušaju zabave isto koliko i ja. Da osete moju energiju.

Journal: Od čega polaziš? 

AURAH: Muzika, muzika, muzika. Odradim prvo mali loop i onda idu melodije. Preko tih melodija ubacim reč za koju se kasnije uhvatim i oko koje gradim priču. Od tog trenutka počinjem da pišem tekst preko melodija koje sam snimila. Odredim emociju. Razmišljam o situaciji, dešavanjima, priči. Vizuelno proživim sve u svojoj glavi, otpevam i na kraju se sve samo sklopi.

Ukoliko ste pomislili da mladi umetnici nemaju šta da kažu, uveliko je jasno da niste preslušali debitantski album Anđele Miljković „Isfolirana“. Slojevitost, dubine i na kraju – igra u kojoj foliranje nije nepoznati pojam niti tabu tema.

AURAH: Nisam planirala da to bude album. Planirala sam da budu singlovi. Međutim, kako sam radila muziku tako su se kockice slagale. Prvo je trebalo da budu singlovi, zatim EP, jer kako je projekat napredovao pomislila sam zašto jednostavno ne bismo iskoristili sve i kreirali nešto veće. Onda ni EP nije imao smisla, pa sam odlučila da dam sebi vreme a i da se fokusiram na snimanje albuma. I čim mi je u glavi bilo „snimanje albuma“ – bag. Uspela sam da uradim još jednu pesmu posle toga, tako da sada imam minimum traka potrebne za albuma – sedam. Sedam je i moj srećan broj.

 Neka ide sedam, svakako je sve povezano, pomislila sam. Bazirano je na jednoj emociji, jednom periodu. Reč je o mom dolasku u Beograd koji je bio intenzivan i haotičan. Bila sam uplašena i nisam znala šta da radim sa svojim emocijama, sa sobom. Pustila sam sve, isključila se i počela da stvaram muziku. Ona mi uvek pomaže. Kada god osećam nešto što ne mogu rečima da opišem, tražim pesmu koja će tačno da kaže šta mi „fali“. Slično sam pokušala da uradim i u svojoj muzici. Pokušala sam kroz muziku da shvatim ko sam.

Journal: Kako bi definisala svoj zvuk?

AURAH: Rekla bih da je pop, ali ne bih se tu zadržavala. Volela bih da odem u neki „tvrđi“ zvuk gde ima dosta elektronike, trepa, drilla. Da ima svega, sve što ja volim – na jednom mestu. Da sklapam naizgled nespojivo.

Trudila sam se da moj glas zvuči umirujuće, a da u isto vreme navede na razmišljanje. U bilo kom smeru. Ako je glas previše napadan, ako je ostatak pesme napadan, za mene to nije muzika za uživanje. Ne volim napetost nikako, pa ni u muzici. Ali, trudim se da tekstovi budu zabavni. Dečije melodije sa ne tako dečijim tekstom.

Journal: Gde sebe vidiš u budućnosti?

AURAH: Kako radim muziku i navodim druge izvođače da pronađu „ono nešto“ u sebi kao što je mene Đorđe Đorđević načio kako da izvedem sebe na neki pravi put kada je reč o muzici. Da širim njegovo znanje.

Zabavno mi je da sarađujem sa aristima. Poslednja pesma na kojoj smo radili jeste „Tvoja Nina“ koju izvodi Anastasija Spasevska. Sve je tako lagano „izašlo“ iz mene. Meta i ja smo sedeli i iz šale počeli da radimo nešto. Nisam osećala opterećenje, jer nije bilo za mene. Nije postojao pritisak, samo sam se fokusirala na to što šta bih ja volela da Anastasija otpeva, kakvu bih pesmu volela da čujem. Kakvu melodiju, kakav tekst, kako ja nju vidim, kako ja nju zamišljam. To ne bih mogla da uradim za sebe.

Planiram da se posvetim i svom novom zvuku, na ono što želim da moja muzika bude. Da izbacujem singlove, da eksperimentišem. Da radim muziku bez određenog plana, da se zabavim. Da uživam u procesu i izbacim pesmu ako mi se u tom trenutku svidi.

Foto: Marko Suvić