Konceptualnim diplomskim radom El Mal Querer, Rosalía se prvi put predstavila široj publici, uspostavljajući već tada sopstveni muzički pravac koji će četiri godine učvrstiti albumom Motomami. Nakon što smo početkom juna prisustvovali njenom nastupu u rodnoj joj Barseloni, među ostalih 65.000 ljudi koji su se našli pred najvećom binom festivala Primavera Sound, postalo nam je jasno nešto što smo do tada pristrasno slutili – Rosalía nije samo pop ikona u nastajanju; ona otelotvoruje značenje titule umetnik kao malo koji aktivni muzičar.
Chica, qué dices?!
Numera kojom je uvela u novu zvukovnu eru sopstvenog žanra, započinje i koncert prateće turneje. Pri prvim taktovima pesme Saoko, Rosalía i grupa igrača pojavljuju se na bini osvetljenoj jedino njihovim personalizovanim motomami kacigama. Pre nego što izgovori chica, qué dices!?, pevačica skida kacigu i pogledom prelazi preko punog auditorijuma. Publika odgovara narednim stihom – saoko, papi, saoko – semplovanim iz čuvenog hita još čuvenijeg Daddy Yankee-ja. Predstava počinje, a energičnost i samouverenost koje Rosalía od samog početka transmituje mogu se osetiti na visceralnom nivou, pa već tokom prve pesme postajemo svesni da prisustvujemo nečemu što nije samo koncert.
Y como tú ninguna
Bilo da se radi o načinu na koji komponuje i producira svoju muziku, ili koracima koreografije koji prate njene vokalne egzibicije, prisutna je intencionalnost iza svega što Rosalía radi. Izbori koje pravi u funkciji su konceptualne niti onoga što predstavlja Motomami kao muzički projekat, ali i motomami kao vrstu identiteta – stilskog, vizuelnog, ideološkog.
Segment koncerta posvećen je izvedbi tokom koje pevačica na frizerskoj stolici skida šminku, kvasi kosu i tako ogoljena, nastavlja nastup. Ovim postupkom dočarava ono što je idejna osnova albuma, a to je kontrasni dualitet moto i mami strane. U tim trenucima peva pesmu Diablo, što dodatno naglašava poruku ovog elementa.
La que sale por TV
No es la que yo conocí
No es la que yo conocí
Yo conocí
De la noche a la mañana
No es que yo cambié
De la noche a la mañana
Mi vi’a se me fue
Kadrovi na velikim ekranima dolaze sa telefonske kamere koja prelazi iz njenih u ruke igrača, nudeći jedinstvenu perskeptivu koja upotpunjuje izvedbu, pre nego što predstavlja njen puki prenos za one u poslednjim redovima. Minimalistička scenografija, neočekivano rešenje ako se usporedi sa onima drugih muzičkih zvezda, dozvoljava da Rosalía i njeni igrači pokretima izgrade dramsku priču onoga o čemu ona peva. Konačno, umesto da budu tek zaspleljujuća komponenta orkestrirana u skladu sa taktovima, audio-vizuelni efekti imaju svoju narativnu ulogu, na kojima pevačica gradi ono što više naliči umetničkom performansu, nego festivalskom koncertu.
Aquí el mejor artista es Dios (?)
Dvogodišnja turneja se uskoro bliži kraju, s obzirom na to da je ostalo još nekolicina nastupa tokom leta. Koji god bio pravac u kojem Rosalía odluči da nastavi svoj opus, Motomami – album, ali i koncerti koji su zvuk otelotvorili na bini – primer su retkih svetlih izdanaka koji svojim radom konstantno provociraju ustaljena shvatanja publike, pomerajući granice žanrova – ili, kao što Rosalía to čini, neustrašivo kreiraju sopstvene.
