Šta je vestern?
U aktivističkom delu bavim se pitanjima ljudskih prava, a u naučnom svetu bavim se filmom. Iako deluju nepovezana, ova se pitanja veoma sreću u mom radu. Kada govori o američkom filmu u tekstu “The Course of the Empire. Sublime Landscapes in the American Cinema“, putem Frojdovog eseja „Dete je bilo tučeno” iz 1919. godine, Moricija Natali sadističke fantazije postavlja kao osnov samomitologizacije i građenja sopstvenog identiteta. Mit o ugroženosti i neophodnosti hitne i potpune invazije – kod Natali je vezan za vestern i sci-fi narativ, ali i proces građenja političke paranoje.
Nalik na Holivud, u Srbiji se gradi jedna potpuno poznata vrsta narativa koji je nekada bio isključivo nacionalni a sada je rodni – ali paradoksalno pripada polju identitskih politika iako načelno zagovara preispitivanje i ukidanje roda. Rečima Moricije Natali – ovaj kolektivni san je pun viktimizacije i samoheroizacije – mazohističkih i sadističkih fantazija koje brišu realnost.
Ono što je kod Natali vestern film, u Srbiji su mediji i društvene mreže koje hrane fantaziju u kojoj neke žene, paradoksalno bivaju u savezništvu sa najkonzervativnijim desničarskim strujama. Verujući da „uzvraćaju“ za svevekovno zlostavljanje žena, oni napadaju trans osobe – malobrojnu i višestruko marginalizovanu grupu. Ne postoji vekovno zlostavljanje koje su starosedeoci amerike, niti vanzemaljci sprovodili nad zemljanima da “zasluže” najbrutalnije akcije potpunog uništenja. Isto tako ne postoji nikakav dokaz da su trans osobe odgovorne za sistemsko nasilje prema ženama, naprotiv – trans osobe su zajedno sa nama, na našoj strani uvek i svuda.
Kako učimo?
Nekoliko godina unazad razgovarala sam o tadašnjim javnim svedočenjima ljudi koji su preživeli nasilje i zločine u ratu. Sagovornik mi je rekao koliko su ta svedočenja imala značaja za promenu stavova unutar društva. Zapamtila sam kako je rekao da je devojčica, dok su gostovali u jednoj školi u Zapadnoj Srbiji, možda Valjevu, skinula majicu sa desničarskim simbolima pošto je čula iskustvo mog prijatelja koji je tokom rata je preživeo masakr, a potom logor i progon. Svaka čast svim organizacijama koje su na svoja leđa preuzela teško breme da menjaju društvo na ekstreman način izlažući neposredna iskustva zlostavljanja ljudi, kako bi se minimalno promenila neznalačka i agresivna većinska zajednica.
Shvatam da postoje učiteljice, najčešće žene, posvećene tome da decu nauče da čitaju i pišu i da su one važne i nezamenjive. Ali ja nisam učiteljica. Ne mogu. Razumem svaku ranjenu osobu koja ne može da ide okolo i iznosi svoj bol, kako bi oni koji su na bol neosetljivi u sebi pronašli zrno empatije.
Znanje i periferija neznanja
Iako mislim da je bitno da ljudi u Srbiji nauče da su drugi narodi, osobe sa invaliditetom, lezbejke, gejevi, trans osobe ljudi i da postoje neotuđiva ljudska prava – ne mogu da ih podsećam na to. Da citiram reči trans aktivistkinje Sonje Sajzor „Moljenje ljudi za minimum empatije je ponižavajuće“. Ne želim da nastupam iz pozicije u kojoj branim nečije pravo da postoji. Ne pristajem na debatu jer me boli. Ne osećam se sigurno zastupajući prava ugroženih, osećam se progonjeno, loše i uzaludno. Ne vidim da će biti bolje. Ne mogu da sanjam o tome da će nasilnici promeniti svoje majice. I neću da me boli više. Sada samo želim da znam i da ceo svet zna ko je sve nasilnik. Želim da ih se klonimo, a oni koji hoće nek im se pridruže. Ja ne.
Za one koji žele da znaju više, samoobrazovanje, upoznavanje i saradnja sa zajednicom je pravi put:
Publikacije koje uključuju i preporuke za medijsko izveštavanje kao i informacije o depatologizaciji
Dostupnost i bezbednost javnih prostora
Prijavi diskriminaciju Poverenici za zaštitu ravnopravnosti
Prijavi diskriminaciju Zaštitniku građana
Prijavi nasilje pozivom na broj 192
Ali šta god čitali i mislili, važno je da se setimo
Moljenje ljudi za minimum empatije je ponižavajuće.
Photo: Sonja Sajzor, Clay Banks on Unsplash
