Ognjen Milanović je talentovani likovni umetnik čiji radovi su viralni na Instagramu. Njegov autentični stil, prepoznatljiv pod imenom @ognjenasi, obuhvata tanke linije, poetične crte i mešanje kreativnih izraza. Kako izgleda portret nevidljivog čoveka, kako izlazi iz umetničke blokade i šta tada radi, koja knjiga ga je promenila, saznajemo u šetnji Beogradom tokom koje smo imali prilike da ga upoznamo bolje. U nastavku donosimo transkript razgovora i foto-hroniku jednog dana.
Po jedna reč koja opisuje Ognjena juče, danas i sutra?
Juče sam bio povučen, danas sam opsesivan a sutra siguran u sebe i svoj put.
Da li si više jutarnji ili noćni tip, i na koji način to utiče na tvoje stvaralačke procese?
Kada stvaram volim period kad zalazi Sunce. Čak i kad ne crtam, inspiraciju jurim od trenutka kad se probudim sve dok ne zatvorim oči a snovi mi često šalju znake za dalji put u životu i stvaralaštvu.
Kada bi birao da ovaj dan prati neka muzika, šta bi to bilo?
Ako bih birao neku pesmu uz ovaj dan to bi bilo nešto što bi unosilo pomirenje i tihu radost, nešto što me podseća na ljubičasti zalazak Sunca.
Putovanje koje te promenilo?
Put u Meksiko. Dalek je put i od tad više nisam isti.
- Kupuješ kartu u jednom pravcu, za gde?
Otišao bi u neki deo Meksika koji izlazi na Pacifik, volim nemirno more koje pravi velike talase.
- Da li tvoje priče i iskustva o ljubavi i sreći utiču na tvoj umetnički proces i izražavanje?
Sve što radim je deo moje priče. Ne pokreće me rad samo zbog estetike. To što crtam ili pišem je uvek vezano za emocije i konkretne životne situacije. Bila to ljubav, sreća ili tuga svaki rad me podseća na nešto što sam proživeo, kao neka vrsta dnevnika.
- Poslednja stvar koja ti je iznenadno ulepšala dan?
Dobio sam od prijatelja rukavice za boks. Svoje nisam imao i pozajmljivao sam ih iz teretane da bi udarao u vreću. Sad imam svoje i još su žute kao Sunce.
Da li postoji neka anegdota iz detinjstva koja oblikuje tvoje umetničko izražavanje danas?
Kad sam ostao u bolnici zbog bronhitisa kao malo dete. Na tom odeljenju tada su branili majkama da viđaju decu da se deca ne bi uznemirila. Suočavanje sa samoćom i da možda mogu da izgubim zdravlje i sigurnost je definitivno ostavilo traga i možda me poguralo u izražavanje kroz umetnost.
Knjiga koja te promenila?
Zločin i kazna od Dostojevskog. Taj unutrašnji dijalog, moralne dileme i put ka pokajanju me i dalje inspiriše.
Kako se nosiš sa promenama i nepoznatim situacijama u životu, kao što su novi ljudi, mesta i iskustva?
Ne volim nove situacije ali stalno se postavljam u njih, koliko mi to karakter dozvoljava i telo pre svega. Upijam kao sunđer pa doziram. Uvek mi treba period meditacije i povlačenja da bi preradio sve što sam doživeo i to integrisao u svoju novu ličnost.
Šta za tebe predstavlja fotografija?
Praktičan način da se ulovi i zarobi neki magičan momenat da bi sledeće generacije osetile kako smo nekad živeli.
Završio si likovnu akademiju. Na Instagramu te vidimo kao umetnika, ali i pisca. Kako ti sebe doživljavaš, i kako bi definisao svoje predstavljanje na mrežama?
Sebe bi definisao kao nekog ko crta i radi vizuelnu poeziju. Moje prisustvo na internetu je način da brzo iskomuniciram sa ljudima i pošaljem svoju poruku. Ne bih crtao da nemam kome da pokažem.
Da li smatraš da ti je Instagram kao platforma donela popularnost na kojoj si zahvalan ili ponekad osećaš frustraciju zbog širokog dosega tvojih radova i publike koja ih konzumira?
Baš sam zadovoljan kako ide. Ali voleo bih da moj rad bude širi od toga. I da sebe izgradim kao likovnog umetnika koji ne zavisi od interneta.
Kako izlaziš iz umetničke blokade i šta tada radiš?
Imam osećaj da je umetnička blokada svaki dan prisutna i jednostavno samo radim. Zato imam različite pristupe i ne oslanjam se na samo jedan stil. Uvek smišljam sledeći rad. Blokada je sastavni deo stvaranja, bez toga nema izazova.
- Još jedan običan dan se završava. Biraš boju kojom ostavljaš svoj pečat. Koja je to boja?
Ljubičasta, magična je.
Foto: Ljubo Ašćerić
