Premda su mnogi razočarani naglim padom temperature i završetkom leta, prvi septembarski dani doneli su u našu prestonicu i onu lepšu stranu jeseni, a to je činjenica da je sezona pozorišta otvorena. Kulturni sadržaj Beograda čini nam se nikada nije bio raznovrsniji. Od izložbi, preko kulturnih manifestacija, sve do premijera filmova i predstava. Predstave, predstave, predstave. Lagali bismo ako bismo rekli da ih se nismo uželeli.
Ipak, osećaj kojeg ne možemo da se oslobodimo jeste da je pozorište danas postalo svojevremeni predrinking za intelektualce /ili one koji to žele da budu/ pre odlaska na večeru. Mnogo toga se svelo na formu i prateće elemente, dok je suština, odnosno emocija nekako ostala u drugom planu. Željni smo da nas na daskama na kojima umetnost najlepše živi nešto dotakne. Da nas rasplače, da nas iznervira, natera na preispitivanje, oslobodi. Da nas pomeri.
Stoga danas za vas otvaramo pozorišni repertoar i predlažmo predstave koje su naš all time favorite kada je reč o sadržaju koji nas itekako pomera.
V E L I K A D R A M A
Velika drama je predstava koja se dvadeset godina izvodi na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Predstava koja je odolela vremenu i za koju se danas, dvadeset godina kasnije, uvek traži ne karta više, već karata uopšte. Možda razlog zbog čega je ova predstava uvek rasprodata leži u činjenici da je ovo najambiciozniji dramski komad dramaturga i pisca Siniše Kovačevića na čijem tekstu je radio 13 godina.
Predstava se bavi preispitivanjem naše prošlosti kroz život porodice Vučić. Kao i načinu na koji se burni posleratni istorijski događaji prelamaju kroz pojedince i na koji način određuju njegovu sudbinu.
Bajkovite osamdesete, ljubavna priča, stihovi koje vole sve generacije – i neizbežni Beograd u glavnoj ulozi. Po završetku predstave, pustite da vam pogled leti svuda po magičnim Terazijama okupanim uličnim svetiljkama. Izaći ćete kroz ista vrata na koja ste i ušli, ali nešto će se u međuvremenu promeniti. Osetićete se ponovo kao dete. Rasterećeni i svesni samo onoga najlepšeg u drugima. Poželećete nekome da javite da ga volite i imaćete osećaj kao da je sve moguće.
A to je valjda svrha umetnosti..
L E T I Z N A D K U K A V I Č J E G G N E Z D A .
Let iznad kukavičjeg gnezda je svojevrsna oda svim neprilgođenim, nepobodnim, buntovnim ljudima. I njihovom pozicioniranju u svetu normalnih. Reč je o legendarnoj crno-humorističkoj satiri o pojedincu u represivnom sistemu, mentalnim institucijama i slobodi duha.
Predstava je nastala kao adaptacija romana američkog pisca Kena Keseya. Postavljena je na scenu Beogradskog dramskog pozorišta 2005. godine od strane reditelja Đorđa Krivokapića. Vremenom postala je jedna od najvoljenijih predstava nadolazećim generacijama. Danas tema kojom se bavi čini se aktuelnijom nego ikada. Pokazuje nam koliko zapravo normalan čovek može biti loš prema onima koji nisu u mogućnosti da upravljaju sopstvenim životom. Tematski jaka i veoma emotivna priča govori nam o odnosu dobra i zla, kao i zloupotrebi moći, postavljajući pitanje koja referenca određuje pojam normalnosti i ko zapravo treba da se nađe sa one strane?
One flew east. One flew west. One flew over cuckoos nest.
Jačina ove predstave ogleda se i u plejadi glumačkih velikana koji su deo stalne postave. I podseća nas kolika moć leži u pozorištu, koje bez obzira na sve okolnosti, mora da nastavi da živi čak i kada ljudi koji daju duh njegovim glavim junacima više to ne mogu. I nisu.
K NJ I G A O M I L U T I N U.
Još jedan recept za savršeno jesenje veče izgleda ovako: menjamo duge letnje haljine za mantile. Sandale za cipele na pertlanje. Belo vino za crno. I odlazimo u Zvezdara Teatar gde u magiji pozorišne tišine i mraka čekamo Nenada Jezdića da nam ponovo savršeno dočara Knjigu o Milutinu. Da nas podseti da koliko god voleli interakcije na sceni, kada je monodrama dobra /a ova je savršena/ nosi sa sobom neku posebnu emociju. Emociju koja ostaje u nama još dugo nakon što se zavesa spusti.
Iz knjige Danka Popovića, a preko rediteljske palice Egona Savina kroz nepogrešivog Jezdića rasipaju se pred publiku kao reka priče malog, a ogromnog čoveka. Priče o stradanju koje već vekovima ovi prostori ne mogu da izbegnu. Priče o herojstvu i onoj istinskoj hrabrosti. Priče o čestitosti i poštenju.
Iako puna bola, jer takva je i istorija, ova predstava ne odlazi u patetiku. Ona ne promoviše nikakvu ideologiju. Naprotiv, svih njenih 105 minuta su tu da nas podsete na sav besmisao rata. Kad god i kakav god on bio.
Na putu ka kući, po ko zna koji put zahvaljujemo pozorištu što nam širi vidike, tera nas da razmišljamo i razgovaramo. Stavljamo u neku drugu perspektivu svakodnevne probleme, pitamo se da li je istorija osuđena na to da se večito ponavlja i kako je moguće da Jezdić tako dobro glumi.
