Kako to uvek biva mi smo tu da pričamo / ili u našem slučaju pišemo / a život kao jedan lucidan režiser je tu da nas sačeka iza ćoška i demantuje. Nakon nekoliko reči kritike pozorišnog sadržaja koji nam se plasira, sa otvaranjem nove pozorišne sezone desilo nam se upravo da nas jedna od prvih predstava koju smo pogledali oduševi. Da sadrži sve one elemente koji nas kod pozorišta uzbudjuju i zbog kojeg mu se iznova vraćamo.
Stoga smo odlučili da vam danas, u epizodi preporuka na daskama na kojima umetnost najlepše živi, predložimo da pogledate Sitnice koje život znače – predstavu koja nas je svojim sadržajem i režiserskom adaptacijom dotakla i navela na preispitivanje. I podsetakla da se radujemo pozorišnoj sezoni pred nama i novim postavljenim komadima koja jedva čekamo da pogledamo.
SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE.
Po istoimenom romanu savremenog italijanskog pisaca Lorenca Marone, a preko rediteljske palice Andreja Nosova i plejade glumaca na čelu sa Mladenom Andrejevićem na scenu Raša Plaović doneta je životna priča jednog mrzovoljnog starca koji pokušavajući da promeni sebe – pokušava da promeni i svet / odnosno ljude / oko sebe. Sitnice koje život znače nova je predstava postavljena na repertoar Narodnog pozorišta. Cinična, duhovita i nadasve realna životna priča obogaćana svakodnevnim humorom izmamiće vam osmehe ali i navesti na preispitivanje i hvatanje sa suštinskim pitanjima – da li je život koji živimo ujedno i onaj koji želimo da živimo? I da li, ako se uhvatimo u koštac sa nezadovoljstvom sopstvenog karaktera i životnih izbora možemo da utičemo na druge i promenimo odnose sa njima?
Predstava nas naizgled naivnim i prijemčivim pristupom lukavo navodi u vrtlog preispitivanja sopstvenih odnosa, neizgovorenih reči, žudnji i ambicija.
Uspeh same knjige, a potom i predstave se možda upravo krije u emotivnoj povezanosti sa više likova. Suočava nas sa činjenicom da deo sebe možemo pronaći kako u džangrizavom deki, tako i u mladoj karijeristkinji ili vremešnoj prostitutki. Kroz razumevanje svakog pojedinačnog lika, zapravo razumemo i prihvatamo sebe.
Naposletku, sva velika pitanja upakovana uz italijanski šarm i lakoću postojanja, u kombinaciji sa srpskim humorom i neposrednom glumom naših junaka, ostavljaju toplinu u grudima koja nas prati i nakon izlaska iz pozorišta prolongirajući taj magičano svemogući post-pozorišni osećaj.
