Kako to uvek biva mi smo tu da pričamo / ili u našem slučaju pišemo / a život kao jedan lucidan režiser je tu da nas sačeka iza ćoška i demantuje. Nakon nekoliko reči kritike pozorišnog sadržaja koji nam se plasira, sa otvaranjem nove pozorišne sezone desilo nam se upravo da nas jedna od prvih predstava koju smo pogledali oduševi. Da sadrži sve one elemente koji nas kod pozorišta uzbudjuju i zbog kojeg mu se iznova vraćamo.
Stoga smo odlučili da vam danas, u epizodi preporuka na daskama na kojima umetnost najlepše živi, predložimo da pogledate Sitnice koje život znače – predstavu koja nas je svojim sadržajem i režiserskom adaptacijom dotakla i navela na preispitivanje. I podsetakla da se radujemo pozorišnoj sezoni pred nama i novim postavljenim komadima koja jedva čekamo da pogledamo.
SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE.
Po istoimenom romanu savremenog italijanskog pisaca Lorenca Marone, a preko rediteljske palice Andreja Nosova i plejade glumaca na čelu sa Mladenom Andrejevićem na scenu Raša Plaović doneta je životna priča jednog mrzovoljnog starca koji pokušavajući da promeni sebe – pokušava da promeni i svet / odnosno ljude / oko sebe. Sitnice koje život znače nova je predstava postavljena na repertoar Narodnog pozorišta. Cinična, duhovita i nadasve realna životna priča obogaćana svakodnevnim humorom izmamiće vam osmehe ali i navesti na preispitivanje i hvatanje sa suštinskim pitanjima – da li je život koji živimo ujedno i onaj koji želimo da živimo? I da li, ako se uhvatimo u koštac sa nezadovoljstvom sopstvenog karaktera i životnih izbora možemo da utičemo na druge i promenimo odnose sa njima?
Predstava nas naizgled naivnim i prijemčivim pristupom lukavo navodi u vrtlog preispitivanja sopstvenih odnosa, neizgovorenih reči, žudnji i ambicija.
Ovo je pre svega komad o ljubavi, medjuljudskim odnosima i strahu od promene u čijem fokusu se nalazi penzionisani knjigovođa Čezare, koji pred sam kraj života dobija želju da iz korena promeni svoj karakter i poboljša odnose sa svojom porodicom i ljudima oko sebe. Čezare nije čitavog života bio džangrizav, već je to postao ušavši u pozne godine kada je konačno dobio vreme da dobro osmotri i porazmisli o sebi i svom okruženju. Kroz njegov primer autor je želeo da nas upozori na to koliko toga može da nam promakne u brzom životu i usmeri na prikladnije korišćenje našeg vremena.
Pronicljivo, na primeru običnog čoveka i svakodnevnog života Lorenco Marone i Andrej Nosov skreću nam pažnju na značaj zaustavljanja u trenutku, samoprocene, opažanja i razumevanja situacija u kojima se nalazimo mi i nama bliski ljudi. Na značaj zajedničkog rešavanja i svojih i tuđih problema bez straha od priznanja da oni postoje. Kao i snagu da se od nezgodnih situacija ne beži već sa njima suočava u toku njihovog nastajanja. A sve to kako bi naš život bio prožetiji zaista vrednim uspomenama i emocijama, a ne trenutnim zadovoljenjem naših potreba ili izvršavanjem životnih zadataka spakovanih u uloge supruga, oca ili komšije.
Uspeh same knjige, a potom i predstave se možda upravo krije u emotivnoj povezanosti sa više likova. Suočava nas sa činjenicom da deo sebe možemo pronaći kako u džangrizavom deki, tako i u mladoj karijeristkinji ili vremešnoj prostitutki. Kroz razumevanje svakog pojedinačnog lika, zapravo razumemo i prihvatamo sebe.
Naposletku, sva velika pitanja upakovana uz italijanski šarm i lakoću postojanja, u kombinaciji sa srpskim humorom i neposrednom glumom naših junaka, ostavljaju toplinu u grudima koja nas prati i nakon izlaska iz pozorišta prolongirajući taj magičano svemogući post-pozorišni osećaj.
photo. / / arhiva Narodnog pozorišta