Slavimir Stojanović Futro: Današnji sadržaj
otupljuje oštrice ljudskog duha

Uzbuđenje povodom ovog intervjua bilo je veliko. Dobili smo priliku da razgovaramo sa čovekom koji je trenutno jedan od najcenjenijih vizuelnih umetnika u Srbiji. Slavimir Stojanović Futro, ime koje je izgradilo umetničku dizajn scenu u Beogradu, Srbiji i regionu.

Kada smo se pripremali za intervju, shvatili smo da nije bilo pitanja na koja Futro već nije imao priliku da odgovori. Dani su prolazili, naš notes je bio prazan. Do jednog momenta. Odlučili smo da ga pitamo sve što nas je dodatno interesovalo, ali na naš način. Kako je i sam Futro izjavio nakon razgovora sa nama, ovo je jedna mini (ili možda ne tako mini) retrospektiva njegovog života.

Journal: Kada smo se spremali za ovaj intervju, shvatili smo da zaista ne postoji sfera Vašeg života o kojoj već niste imali prilike da pričate. Takođe, nakon što smo pročitali vaš roman, deluje nam kao da Vas već odlično poznajemo. Tokom rada u marketinškim agencijama imali smo prilike da čujemo dosta toga o Vama. Tako smo došli do zaključka da je najbolje da krenemo od vaših najranijih početaka. 

Kako biste opisali svoje odrastanje? Već smo upoznati sa tim da se ne libite da pričate na tu temu.

Slavimir: Opisao bih ga kao jedno klasično jugoslovensko odrastanje u jednoj multikulturalnoj sredini, toga se najviše sećam. Spoljni svet me je oduvek zanimao i šta se dešava u širokom svetu. Za mene je tada taj široki svet bio – Beograd i Jugoslavija, tadašnja raznovrsnost me je privlačila. Raznolikost je bila za mene jedan veoma važan aspekt o čemu sam i retko i pričao. Kada je reč o tome šta se dešavalo u mom domu, bio je to jedan klasičan niži radnički stalež Socijalističke Jugoslavije koji je tada imao ozbiljne izazove i probleme.

Bilo je nekih pogleda da postoje ideje opšteg dobra, ali su pre ili kasnije svi posrnuli za novcem.

Zato se i raspala ta država, i vreme socijalizma. Tako da su moji roditelji i sami bili deo tog pada.

Journal: Šta se sa Vama dogodilo tada?

Futro: Ja svoje detinjstvo sada, kada mogu da ga osvestim iz ove perspektive, pamtim kao jedno suštinski sretno detinjstvo. Imao sam i tu neviđenu traumu, da padnem na glavu u devetoj godini i da zaboravim celo detinjstvo i doživim kompletnu amneziju. Postoji jedan događaj, koji sam kasnije osvestio kroz razne psihoterapeutske razgovore i radionice sa stručnjacima, a koji me je naveo da čitav kasniji život imam problem sa osećajem nepripadnosti ili osećajem da nikom nisam nešto preterano bitan. Taj događaj nije zapravo pad na glavu i amnezija.

Journal: Šta je onda bila posledica osećaja koji ste opisali?

Futro: U mojoj trećoj godini, roditelji su me poslali avionom u Ameriku potpuno samog kod babe i dede, da živim sa njima dok se moj brat ne rodi. Tokom tog leta u avionu, stjuardesa mi je brisala suze dok sam ja plakao svih deset sati koliko je trajao taj let. Nakon godinu dana, isto sam se vratio u Srbiju sam, plačući. Roditelje na aerodromu nisam prepoznao. Tada niko nije znao da će to na mene ostaviti toliki trag, ali jeste. Zbog toga sam stalno imao potrebu da dokazujem svoju vrednost.

Journal: Kako je izgledalo to konstantno dokazivanje?

Futro: Našao sam se u grafičkom dizajnu tako lako zato što je to posao na kom možeš na dnevnoj bazi da dokazuješ svoju vrednost više puta (smeh). Ta potreba za dokazivanjem mi je pomogla da na kraju budem toliko uspešan u svom poslu.

Journal: Kada je reč o celokupnom pogledu na Vaš život, kojim ste još trenucima danas zahvalni?

Futro: Ja samo imam potrebu, ceo svoj život da potvrđujem svoju vrednost. I to je kolosek iz kog jako teško može da se izađe. U slučajevima kad nešto ne ide kako sam zamislio, onda se ponašam kao dete, budem ljut na sebe i na sve okolo – danas se naravno, što sam stariji lakše smirujem. Naravno bilo je i nekih konkretnih situacija, ali je sve vreme to bila neka nepromenljiva energija koja me je čitav život gurala u tom jednom pravcu u kom se moj život i danas kreće. Ta energija je to da moram sebi da obezbedim smisao postojanja kroz kreaciju i stvaranje nečega, ni iz čega. Konkretne situacije koje su me menjale su ti odlasci iz sigurne zone, kao i kod svih. Ako ste stalno u zoni koja vam je sigurna, vrtećete se oko svog repa.

Mnogo sam putovao kao mlad, prvo u Ameriku, nakon toga sa Crvenim krstom po Jugoslaviji, sve to je u formativnim godinama bilo jako važno. Bitan je i odlazak u Švedsku na studije, pa povratak u Srbiju za vreme odvratnih devedesetih. Posle svega dogodio se odlazak u Sloveniju gde se još nisu porušili svi sistemi vrednosti, tamo sam živeo deset godina. Te konstantne promene su me suštinski menjale, i tu je ta neka energija koja je sve vreme dominantna, ona me čak tera da samo svako jutro ustanem iz kreveta. Ta energija je ostala nepromenjena u želji da dokaže svoju vrednost. 

Journal: Šta se dogodilo kada ste zatvorili svoju firmu 2009. godine?

Futro: Misliš kad je firma propala (smeh)? Dogodilo se to da sam shvatio da nismo uvek sami uvek krivi za sve i da ima nekih okolnosti na koje ne možeš da utičeš. Postoji krivica ali se ogleda u tome kako smo hendlovali te situacije. Ja sam mogao u svemu tome da budem smireniji i staloženiji, ali sam bio impulsivan. Mislio sam da mi je lakše da sve pogasim, dam četrnaest otkaza u jednom danu. Tek pre dve godine otplatio sve svoje dugove koje sam napravio da bi firma funkcionisala. Tada je bila i ekonomska kriza, to ne sme da se zaboravi. Tada sam došao do krajnjih granica svoje izdržljivosti, emotivne i poslovne, morao sam da priznam trenutni poraz. Od svega sam se oporavljao narednih deset godina. Naravno, za sve to vreme sam stvarao. 

Journal: Kako ste to prevazišli?

Futro: Sve sam uspeo da preguram uz stabilnost svoje porodice. Tu sam pronašao koren iz kog može da proklije novo drvo, dok sam drugo morao da secnem. Shvatio sam da živimo u društvenom svetu, i ne zavisi sve samo i jedino od nas. Naša reakcija je u stvari plod naše zrelosti.

Journal: Nakon ovog životnog razdoblja, dolazi sledeće, rođenje Vaše ćerke. Šta je ona uspela da Vas nauči?

Futro: Naučila me je da je moj prethodni život bio samo jedna konstrukcija, a ne realan život. Ona se pojavila kao entitet koji u sebi nosi čistu emociju. Prihvatio sam da postoje sile na koje ne mogu da utičem, i da neko može da te voli i bez razloga. Od tog momenta nisam morao više nikome ništa da dokazujem, mada i dalje imam tu želju i potrebu najviše kroz posao. Privatno razmišljam samo u smislu, ko me gotivi, gotivi me, ko ne, šta da mu radim. Takođe, tu je i period kad je Olja, moja žena, ušla u moj život. Bio je to početak tog mog osećanja, moguće je da ne moraš da zaslužiš sve u životu i da može neko da te voli iz čista mira. 

Journal: Kako izgleda Vaš rad kao profesora na fakultetu?

Futro: Ja kad pričam sa studentima doživljavam ih kao sebi ravnima. Uvek razmišljam o tome šta bih ja voleo da meni kaže profesor, stalno sam imao osećaj da mi fali neka vrsta mentorstva u životu i tragao sam za mentorima jer je otac bio odsutan. Roditelji nisu imali neki fokus drugačiji od proseka, a meni je tada očigledno trebalo nešto više od proseka. Kada sam otišao na studije u Švedsku, imao sam sjajnog profesora koji me je stavio pod svoje krilo, osetio sam da se on bavi mnome. Taj osećaj koji sam tamo stekao imam potrebu da prenesem i na moje studente. Za mene je to strašno bitno. Neki osete taj moj nagon pa ga iskoriste, a neki misle da sam previše strog (smeh).

Journal: Kako mladi danas razmišljaju iz Vašeg ugla gledanja?

Futro: Mali procenat želi da ostavi trag. Tu su oni koji već kao mladi, rokaju, ništa ne razmišljaju, niti pitaju išta; vozi ih ta umetnička sila koja ih je i uzela pod svoje. Rade pod neobjašnjivim nagonom i to je sjajna pojava. Druga strana toga je to što se danas sve radi da se umrtvi taj nagon za životom, za umetnosti.

Kruže priče iz mog vremena, kada sam služio vojsku, da se u čaj stavljao brom da se suzbije nagon kod mladih ždrebaca-muškaraca. Da li je to istina ili nije, nemam pojma, ali trenutno živimo na planeti u kojoj se stavlja neki brom. Nagon je mladima sve više ugašen ili je kontrolisan. Zato danas imamo nagon za konzumerizmom i mislimo da će nas to usrećiti.

U tome je suštinski razlika između studenata nekad i sad, sve se još više samlelo da bi se lakše gutalo. Mladi danas toga nisu preterano svesni jer ne znaju za drugačije.

Journal: Poznato je svima da ste završili fakultet u svojim četrdesetim godinama, šta možete da kažete onima koji se trenutno nalaze u periodu života u kom ste vi bili?

Već ste izjavili ranije da ste u momentu diplomiranja pobedili samoga sebe. 

Futro: Sve je u životu stvar motiva. Život bez motiva je ujedno život bez cilja, takav život može biti sladak i u tim momentima se čovek prepusti. Onda se dešava da ljudima postane cilj uživancija. Mnogi danas žive i rade da bi uživali, ne shvatajući da život bez borbe ne postoji. Posle izvesnog perioda uvek dođe neki novi rat na horizontu života, samim tim najvažnije životne pobede su pobede nad samim sobom. Kada to neko osvesti apstraktno, shvati vrednost te pobede. Zato su pobede u smislu vraćanja na nešto od čega si odustao privremeno, najveće i nose jedno neverovatno osećanje moći nad samim sobom.

Tada se osećaš najjače na svetu i onda to možeš da podeliš okolo, energija kreće da curi iz tebe. Ta energija se troši na samog sebe dok ne pobediš sebe. Kada sebe pobediš, onda si dobar i drugima. Ja sam sebi obezbedio mesto u svetu regionalnog dizajna, dobio sam mnoge nagrade, ali nije to moj jedini kvalitet. Ćale mi je radio na benziskoj pumpi ceo život, a ja sam uspeo da postignem nešto više. Drago mi je da sam uspeo da se raspršim disperzivno po okolini i budem primer drugima. Pre svega toga sam bio tempirana bomba, koja je mogla ili da rasprši sve tom tempiranošću ili da procveta za druge.

Journal: Vaše umetničko ime Futro je nastalo od reči Future – Budućnost i Retro – Prošlost, to se odnosi na Vaše stvaralaštvo. Gde se u svemu tome nalazi sadašnjost?

Futro: Pa u tome svemu (smeh). Evo ja sad neizmerno uživam u ovom intervjuu, sunce je granulo, a kada smo se našli bilo je oblačno. To sve meni odmah znači, ja to sve povezujem sa energijom i univezumom – da ne zvučim previše tibetanski.

Osluškivanje okolnosti je za mene sadašnjost. Živim u sadašnjosti ali sam veoma svestan šta će to doneti u budućnosti. Prošlost, ona je po potrebi (smeh). Kako je ovo jedan introspektivan razgovor, ja sam svoju prošlost ponovo uzburkao. To će se nakon našeg razgovora polako smiriti, prošlost biće smeštena tamo gde joj je mesto. Ona može povremeno da se otključa, ali ni slučajno ne treba živeti prošlost. To onda postaje još jedan primer da nisi sebe pobedio. Dodao bih još da čitav naš region ima večan kompleks prošlosti koji se prenosi generacijama.

Journal: Imamo jedan kreativni zadatak za Vas. Opišite nam u tri reči rad kreativnog direktora.

Futro: Je l’ (smeh), da li može u jednoj reči?

Journal: Možda je malo jedna reč za toliki posao.

Futro: Menadžer, iskusan, vizionar – Ako ćemo da ga pohvalimo (smeh).

Mora da bude iskusan, da zna da barata ljudskim talentom, da zna da artikuliše ljude koji su u njegovom timu. Mora da zna tačno šta je neophodno klijentu da bi objasnio svom timu šta treba da uradi i da se izvuče iz svega najbolje. Vizija je direktno povezana sa iskustvom i nju retko mogu da poseduju mlađe kolege. Kada kažem vizija, mislim na celokupan pogled na potrebe tržišta, potrebe projekta za koji se radi. Naša zrelost suštinski zavisi od sposobnosti posmatranja šire slike.

Journal: Vama se sa devet godina dogodila nesreća u kojoj ste izgubili pamćenje, Vaš roman simbolično nosi naziv – Devet, 2009. ugasili ste firmu, da li pronalazite simboliku u tom broju devet?

Futro: Stalno sam u brojevima, broj tri i broj devet su brojevi sa kojima stalno nešto baratam. Neke stvari uradim namerno tri puta, da se uverim da su dobre – taj nagon sam recimo imao kao klinac. Šta god da sam radio, nekako se završavalo sa bojem tri. Recimo da je devet posledica tri puta po tri (smeh).

Journal: Roman koji ste objavili je autobiografska priča, glavni junak koji predstavlja Vas nosi ime Sava Nikolić. Postoji li nešto u čemu se Vi razlikujete od Save Nikolića ili on u potpunosti predstavlja Vas?

Fitro: Samo u imenu. Ništa nisam dočarao drugačije nego što zaista jeste. Roman sam u početku pisao sa stvarnim imenima, ali sam shvatio da će moja porodica, brat i tata, imati neki problem sa tim što su prikazani u nekoj realnosti u kojoj su: ni krivi ni dužni bili svedoci ali i akteri. Zbog njih sam promenio imena. 

Journal: Koja je bila potreba da napišete autobiografiju?

Futro: Dve nedelje pre nego što sam diplomirao dobio sam nagradu za životno delo. Kada sam diplomirao napravio sam Fejsbuk post o neodustajanju od svojih snova koji je postao viralan u našem regionu. Vest su preneli zatim mnogi portali, ljudi su komentarisali, tada nisam imao nikakvu kontrolu nad publikom. To nisu bili hvalospevi meni, nego čitavom tom poduhvatu. Tada sam video da ljude to motiviše, i pomislio sam – čekajte, pa imam ja još zanimljiviju životnu priču.

Plakao sam dok sam pisao post, bio sam jako emotivan. Na neki način sam završio fakultet za moje roditelje koji nikada nisu završili fakultete, moj brat nije ni srednju školu. Ja sam to odradio za sve nas. Tada sam od svih lepih komentara dobio veliki emotivni naboj i priče iz romana su zapravo samo izlazile iz mene. Tada sam isto imao osećaj prelivanja, kanalisao to svoje autorsko delo. Šest meseci sam razmišljao kako ću to da odradim, za četiri nedelje sam napisao čitav roman.

Journal: Da se na kratko vratimo na dizajn, koje su po vašem mišljenju najveće zablude grafičkih dizajnera?

Futro: Poznajem te zablude poprilično jer sam i sam morao da prođem kroz njih i da ih osvestim. Zabluda je da smo umetnici, zabluda je da smo bitni u ovom ljudskom poretku. Tek kad pogodimo u suštinu stvari možemo da kažemo da smo bitni i da smo nešto uspeli. Kada pogađamo estetiku, tad samo pokazujemo da imamo neki ukus i osećaj za trendove, ta zabluda je možda najotrovnija – da je dizajn samo estetika.

Journal: Sećate li se svoje ranije izjave – radi, trudi se i ne seri? 

Futro: Kako bih rekao, organski mi je poznato (glasan smeh). Ja sam to prvo morao sam sebi da kažem jer sam počeo previše da se žalim kad mi nije bilo dobro, nisam okrenuo stvari prema sebi i ogledalu nego sam išao linijom najmanjeg mogućeg otpora u kom sam krivio sredinu, okolnosti, i sve što ne valja. Međutim, nije tamo bio suštinski problem. Ja mislim da je to jedna ekonomična izjava, koja u sebi nosi štednju energije. Ne kanališite je na druge, nego na sebe.

Journal: Dobili ste nagradu za životno delo od strane Odeljenja za tržišne komunikacije, šta to predstavlja za Vas?

Futro: Ta nagrada je zbog drugih, sa svojim naporom koji sam uložio, a koji je prepoznat od drugih. Poenta je da služim svojim primerom. Živimo u društvu u kom se nagrađuju pogrešni ljudi, već trideset godina, ovo može biti nekome uzor i inspiracija.

Journal: Singi Lumba je ilustrovan roman za decu posvećen prvenstveno Vašoj ćerci, prihod od prodatih romana usmeren je u dobrotvorne svrhe – udruženjima za nezbrinutu decu. Na kojim Vam je sve nivoima bitan ovaj projekat obzirom na to da nije profitabilan?

Furo: Drago mi je da mogu nekako pozitivno da utičem na detinjstvo, imamo mi još mnogo fantastičnih stvari namenjenih deci. Međutim problem je u anesteziranim roditeljima, ne svim naravno. Ranije smo imali dečije programe na televiziji koji su zaista bili ekstemno kvalitetni, danas deca gledaju program koji je namenjen njihovim roditeljima. Budućnost dece zavisi od ugla iz kog se trudimo da ga posmatramo. Ja se trudim da gledam pozitivno na nove generacije. Sa druge strane jedan deo moje ličnosti gleda na to da će nas progutati novčanice.

Trudim se da ta moja ironija izbija na neka druga autorska dela. Kao i da pobedim sebe u smislu da ne gledam sve negativno, ali mislim da bi mogli društveno da budemo daleko organizovaniji i da gradimo sadržaj koji je bolji za društvo. Današnji sadržaj otupljuje oštrice ljudskog duha.

Journal: Glavni opus našeg online portala je moda, ispratili smo vašu saradnju sa modnom kućom MONA, imali ste priliku da budete zaštitno lice u njihovoj kampanji MONA Man. Kako biste opisali to iskustvo?

Futro: Iskreno da kažem, to sam radio preko veze. Nada Momirović i moja majka su bile jako bliske, ja sam za Monu imao prilike da radim prvi logo sa svojih sedamnaest godina, kasnije već kao njihov prijatelj bio sam pozvan i da ga redizajniram. Nakon redizajna, pojavila se potreba za novim zaštitnim licem. Pre mene to su bili ozbiljni šmekeri, te mi je mnogo imponovalo kada su uspeli mene da prepoznaju u svemu tome. Da je moja majka živa, stajala bi ispred svakog bilborda i govorila- ovo je moj sin (smeh).

Journal: Za kraj, kako izgleda život vizuelnog umetnika, pored toga što pešači dnevno deset kilometara? 

Futro: Misliš šta radim u ovako u životu (smeh). Imam ambicije da svaki dan odradim nešto što će nekom poboljšati kvalitet života, biznisa ili vidika. Momenta kad sam počeo da predajem na fakultetu, shvatio sam snagu edukacije. Mislim da imam šta da kažem i time uštedim nekome vreme konstantnog vrtenja oko svog repa.  Ja sam u nekom svom fliperu, u kom sam ja loptica i sam sebi određujem o šta se odbijam. A pešačenje deset kilometara je čista introspekcija dana, plus pomaže mi da nemam višak kilograma (smeh).