Svet bez žena je predstava koju potpisuju Maja Pelević i Olga Dimitrijević. Od premijernog izvođenja na 56. Bitef festivalu kada je dobila nagradu publike, izvedena je samo par puta tokom novembru u CZKD. O jesenjem repertoaru smo već pisali, a decembar je već počeo. U četvrtak, 15. decembra u KIC Budo Tomović u Podgorici predstaviće se crnogorskoj publici. Predstava je deo programa manifestacije DEUS koju organizuje Sekretarijat za kulturu i sport glavnog grada Crne Gore. Željno čekamo nova izvođenja i u Beogradu, a do tada ćemo se podsetiti zašto je važno da je pogledamo.
Da li je moguć svet bez žena?
Verovali ili ne – svet bez žena je moguć i tu je pred nama. Zove se – pozorište. Kako predložak predstave čini istraživanje i posebno vođeni intervjui s direktorima pozorišta na temu rodne ravnopravnosti u teatru, autorke su otkrile važan problem sa kojim se i same suočavaju. Odsustvo žena u teatru – upravo na mestima koja su visoko plaćena i cenjena – kao što su to uloge direkorki, rediteljki, autorki tekstova.
Žena na mestu glumica ima – i upravo ta činjenica zamagljuje vidljivost suštinske diskriminacije koju trpe i one i sve druge žene – radnice u pozorištu. Kako otkrivaju Olga i Maja na šaljiv način – stvari se naravno menjaju kada dođemo do toga ko ima priliku da radi i gde. One su se fokusirale na uloge autorke i autora dramskog teksta i režije. Uzele su u obzir period od 2009. godine do juna ove godine i beogradska pozorišta ostvarila su vrlo neobične rezultate koje vam ne možemo otkriti u potpunosti.
Da li možete da pretpostavite koje pozorište je po rečima autorki „k’o Hilandar, ženska noga skoro da kročila nije“
Zašto je važno baš pozorište?
Autorke veruju da pozorište funkcioniše kao odličan case study za šire društvene procese. Pitanje žena i rada ne sagledavaju samo u okviru pozorišnog konteksta, već i kao ključni motiv za promišljanje nekih budućih emancipatornih politika.
Autorke se pitaju šta ako u pozorištu, u kom zamišljamo drugačije i nove svetove, ne možemo da prevaziđemo odnose moći i da smislimo nove modele, kako ćemo to uspeti u stvarnom svetu?
Svet bez žena: Neću da budem samo broj
Autorke obećavaju a mi smo se uverili da predstava ide izvan prebrojavanja, kvota i okvira liberalnog feminizma. Ni jedna žena ne želi da bude samo broj, niti da u pozorište uđe kao popuna kvote. Ali da li možemo da zamislimo novo pozorište, ono koje bi istinski otvorilo vrata, ne samo za žene već za sve društvene grupe koje su marginalizovane pretvaranjem pozorišta u „boys club“.
Maja Pelević i Olga Dimitrijević pred publikom razmatraju potencijal pozorišta da otvori prostor za zamišljanje političkih i afektivnih akcija koje intervenišu u postojeći sistem i strukture nejednakosti. One idu i korak dalje – baveći se ulogom žene u pozorištu kao radnice, prebrajajući svoje radne sate, ulaganje. Takozvano „krvarenje za umetnost“ prestaje da bude metafora strasti i podstiče nas da se zapitamo o stvarnim životima umetnica koje vidimo na sceni.
Umetnost – preko sindikata
Sindikati nas još od devedesetih asociraju na nabavku turšije, letovanje ili shopping ture u Solun i Trst. Zaboravili smo koji je stvarni smisao udruživanja. Sindikati su tu da ženama koje su u istom porblemu – zajednički reše te probleme. Ali odakle početi?
„Možemo li ponovo da zamislimo sindikalnu borbu u teatru? A sindikat žena? Šta ako bi žene u teatru stupile u generalni štrajk? Da li bi to bilo zbog niskih plata ili zbog seksizma i mizoginije kojima su neprestano izložene? Slalom kroz ove teme vodi nas do pokušaja traganja za novim jezikom, koji je i politički, i pozorišni i poetski – novi jezik žena, rada i levice za dane koji dolaze.“
Fudbal, drama i palačinke – nemoguće
Kada govorimo o ženama – najčešće zaboravljamo koliko smo sve mi različite. Svet bez žena donosi zato jednu posve novu viziju u kojoj žene preuzimaju i vrše niz potpuno drugačijih uloga, one plešu, igraju fudbal, čitaju teoriju, pevaju, kuvaju, one plaču i smeju se i najvažnije – svađaju se. I možda je to i najvažnije zbog čega bi trebalo da vidimo prestavu ponovo i ponovo. Svađa, ljubomora, neslaganje su deo naših života i nisu i ne smeju biti prepreka solidarnosti. I pored nesuglasica, bilo bi dobro da budemo saosećajne i da zajedno radimo na rešenju problema koji su nam zajednički. U pozorištu i van njega.
Ali što bi rekao veliki Zvonko Mihajlovski, statistika je kao bikini,
pokazuje mnogo, a ne otkriva ništa…
