Sa umetnikom Davidom Pujadom smo razgovarali o izložbi u Beogradu koju bi trebalo da posetite

David Pujado je umetnik čija je životna priča povezana putevima koji spajaju Barselonu i Beograd. Ovom katalonskom fotografu Beograd je prebivalište, a upravo je dolazak u ovaj grad bio prekretnica i početak njegove profesionalne fotografske karijere. Ali nisu samo ova dva grada ono što ga inspiriše. Trenutno je u galeriji Instituta Servantes postavljenja njegova izložba fotografija Slika i reč. Pariska stecišta, koja je fotografisana u Parizu. 31 crno-bela fotografija koje čine izložbu donele su umetnikov ugao posmatranja Grada svetlosti, koji je u fokusu imao parisku svakodnevicu. Zobilazeći najpoznatije turstičke atrakcije, Pujado je preneo šarm francuske prestonice koji se oslikava iz svakog ugla, ulice, detalja arhitekture i umetničkih dela. Kroz objektiv, crno-belu fotografiju i pažljivo odabrane trenutke, Pujado je uspeo da prenese sve one nijanse i atmosferu koji ovaj grad čine tako posebnim, otvarajući pred publikom svojevrsno intimističko putovanje kroz grad bogate istorije i kulture kakav je Pariz.

U razgovoru za Journal, David Pujado otkriva detalje nastanka izložbe, ističe pojedinosti rodne Barselone, usvojenog Beograda i inspirativnog Pariza. Govori o lepoti crno-bele fotografije, te šta oko fotografa vidi, a što drugima promiče.

Kada pristupam fotografisanju, to činim sa bremenom svog životnog iskustva.

Iako slika govori više od hiljadu reči, nastavili ste da, u svom maniru, izložbu fotografija obogaćujete i stihovima, ovog puta različitih autora koje je odabrala Monse Ordonjes. Koliko je to produbilo sam koncept izložbe?

Istina je da ovo zapravo nije izložba fotografija obogaćena izvanrednim pesmama velikih pesnika i pesnikinja. Ovaj projekat je, od samog početka, koncipiran kao spoj slika i reči ili reči i slika, i baš iz tog razloga, a takođe posmatrano i iz ugla kustosiranja, ista važnost dodeljena je i fotografijama i pesmama. Obe strane su ključne za izložbu.

Kako biste opisali Barselonu, kako Beograd a kako Pariz?

Svaki od pomenutih gradova je veoma različit od drugog. Veoma. Potpuno mi je nezamislivo da moju rodnu Barselonu približim Beogradu koji me je usvojio ili pak prelepom Parizu. Osećam se veoma prijatno dok uživam u svakom od ovih gradova na svoj način, uz sve njihove prednosti i nedostatke. Od Barselone bih zadržao more, vreme, jezik, od Beograda bih sačuvao njegove ljude, težinu njegove istorije, a od Pariza lepotu i šarm koji obuzimaju sve.

Sva tri grada odišu bogatim kulturnim nasleđem, šta je ono što bi bila tačka susretanja za sve njih?

Tačno je, sva tri grada imaju bogatu kulturnu baštinu, onu koja je nasleđena i koja se dalje razvija. Međutim, teško mi je da pronađem tačku susreta ovih gradova. Beogradu, odnosno ljudima koji upravljaju gradom, možda nedostaje malo osećaja, vere u kulturu i vrednovanja iste. To bi bio veliki korak za jedan grad koji je bio prestonica države kao što je Jugoslavija. Čini mi se da se grad još uvek pokušava da pronađe svoj identitet.

Kako ste se odlučili da nakon Barselone, baš Beograd bude vaše novo mesto za život?

Bilo je to vreme promena u mom životu i upravo u tom periodu posetio sam Beograd prvi put i osetio istinsku ljubav na prvi pogled. Zaljubio sam se u ljude, arhitekturu (koju inače volim da fotografišem) i način života ili shvatanje života ovde. Dodajući uz sve to i optimizam koji nosim u sebi, do danas se nisam pokajao… iako postoje i stvari koje mi se ne dopadaju.

Šta fotografsko oko vidi, što promiče običnom čoveku? U čemu sve pronalazite inspiraciju?

Oko fotografa je kao neka alatka koja je obučena i izbrušena tako da sve posmatra i oseća kroz svetlost. To može da varira u zavisnosti od specijalizacije fotografa, odnosno, u zavisnosti od toga za koju vrstu fotografije se opredeli. Ako govorimo uopšteno, možemo reći da vidimo stvari koje i drugi vide, ali na jedan poseban način, sopstvenim jezikom.

Ako govorim o sebi, inspirišu me najarazličitije stvari, ali kada putujem u grad u kojem sam već bio nekoliko puta, tada mogu da se fokusiram na male detalje, one detalje svakodnevnog života koji, u zavisnosti od svetlosti ili vremena nastanka fotografije, dobijaju svoju autentičnost. Na tragu svega toga nastale su i fotografije, njih 31, koje možete da vidite na ovoj izložbi.

Na koji način su nastajale fotografije koje čine ovu izložbu?

U pitanju je jedna sasvim jednostavna šetnja ulicama Pariza, koja u tom smislu nije ništa posebno. Međutim, pažljivo sam posmatrao sve što se dešavalo oko mene. Mislim da je sve zajedno trajalo oko tri dana, tokom jeseni 2021. godine, kada sam putovao u Pariz kako bih posetio Paris Foto, što takođe može biti inspiracija sama po sebi. Kao što sam već rekao, poznavao sam grad, već sam ga fotografisao, tako da nisam morao da jurim one najturističkije elemente.

Čini se da je Grad svetlosti, posmatran kroz vaš objektiv i crno-belu fotografiju dobio posebnu dimenziju. Iako je prihvatanje umetničkog dela subjektvno, kakvu emociju biste voleli da projektujete na posetioce izložbe?

Svojim radom volim da dopustim svakoj osobi da oseća i uživa u mom delu na sebi svojstven način. Sasvim je sigurno da kada pristupam fotografisanju, to činim sa bremenom svog životnog iskustva, kao što to čini i bilo ko drugi. Ali želim da se ljudima dopadne moj rad, da isprovocira nešto, da ih natera na razmišljanje i, na kraju, da se malo osećaju kao da su u Parizu.

U čemu se, po vašem mišljenju, ogleda lepota crno-bele fotografije?

U klasičnoj lepoti, eleganciji, jednostavnosti. U tome što je manji broj elemenata koji mogu da nas ometu, poput boje. I u tome što nas tera da se igramo sa količinom svetlosti i njenim oblikom, kako bismo najbolje iskoristili naš aparat.

Da li je emocija u trenutku uhvaćena objektivom iskrenija (ogoljenija) bez kolora?

Kao što sam već pomenuo, moguće je da je tu manje elemenata koji nas ometaju, što nam dalje omogućava da te emocije percipiramo na živopisniji način. U ovom slučaju, iskrenost i ogoljenost su dva koncepta koji ne moraju da idu ruku pod ruku.

Čemu težite u vašem radu kada je reč o izrazu kakav je fotografija?

Osnovno je da izrazim ono za čim imam potrebu i na način na koji želim to da uradim. Ne znam koliko uspevam u tom cilju, ali mi je drago kada osoba koja je ispred moje fotografije može da uživa u tome. Naravno, nadam se da ću i dalje imati prilike da prikazujem svoj rad.

Pokrenuli ste festival Beogradski mesec fotografije. Koliko je izazovno istrajati u održavanju festivala, odnosno stvaranju kontinuiteta koji obično vezujemo za njih?

U zemlji poput Srbije, gde je podrška kulturi marginalna, neophodno je da zadržimo visok nivo entuzijazma. Pritom ne mislim tu samo na sebe, već i na ceo tim koji omogućava da se festival desi. Ako neko van Srbije razmišlja o festivalu poput ovog, lako može da mu se učini da je sve to prava ludost. Nadam se da će ljudi koji uživaju ili su uživali na festivalu znati da cene svaku osobu koja je u nekom trenutku bila deo našeg tima. Hvala vam mnogo na podršci.

Izložba Slika i reč. Pariska stecišta otvorena je u galeriji Instituta Servantes do 18. aprila.

Stručna vođenja biće organizovana 9. i 23. marta, kao i 13. aprila. Sva vođenja održavaju se na srpskom, po potrebi i na španskom jeziku. Počinju u 12 časova, a ulaz je slobodan.

Foto: David Pužado