Ekskluzivno za Journal uoči završetka 60. Bijenala umetnosti u Veneciji: Aleksandar Denić i Ksenija Samardžija o utiscima, iskustvima i izazovima…
Ova godina je za umetnika i istaknutog scenografa, Aleksandra Denića, bila izuzetno važna. Osim činjenice da je predstavljao Srbiju na 60. Bijenalnu umetnosti u Veneciji ovog leta je postao član ugledne Akademije umetnosti u Berlinu, koja okuplja najistaknutije članove koji su dali doprinos u oblasti umetnosti. Denić je prvi umetnik sa Balkana kome je ukazana ovakva čast na prestižnoj instituciji kulture u Nemačkoj.
Najstarija svetska izložba umetnosti, Bijenale u Veneciji, koja je otvorena 20. aprila pod nazivom Stranci svuda, zatvara se 24. novembra. Među 330 umetnika, po pisanjima brojnih svetskih uglednih magazina, reklo bi se da je izložba autora Aleksandra Denića i kustoskinje Ksenije Samradžije Exposition Coloniale privukla posebnu pažnju medija, publike i stručne javnosti.
Ksenija i Aleksandar, posle više od pola godine rada na paviljonu Srbije, spremaju se da ga zatvore. Ali pre toga ekskluzivno za Journal sumirali su utiske i govorili o iskustvima, i izazovima sa kojima su se susretali tokom priprema ali i trajanja ovogodišnjeg Bijelnala umetnosti.
Kakvo iskustvo vam je doneo rad na Bijenalu u Veneciji?
KSENIJA: Imam dva odgovora; jedan je oficijelni, a drugi dolazi iz ličnog iskustva. Bijenale mi je donelo novi uvid i komunikaciju sa kolegama i saradnicima koji dolaze iz Venecije, Pariza, Londona. Bilo je tu mnogo različitih utisaka. S obzirom na izvanrednu posetu, koja varira od 1000 do 3000 posetilaca dnevno – značajna je i brojnost komentara koja dolazi. Već od samog otvaranja naš paviljon bio je u užem izboru i preporukama uglednih medija. Među kojima su Guardian, Le Mond, Kunst Bulletin, ArtRibune sve do britanskog Vogue-a.
Na Espoarte portalu izašao je odličan prilog u kom Matteo Galbiati izdvaja:
”…u sve te stvari Denić meša emocije, uspomene, nade i iščekivanja koja govore o događajima bliskosti koji nisu samo ukorenjeni u zemlji iz koje potiče, a koju sa ovom zaista grandioznom projektnom vizijom ima čast da predstavlja, već su zakopani i zarobljeni u našoj svesti“.
Ovo je značajno zato što smo uspeli da komuniciramo ideju. Konačno su se ispravile nejasnoće s početka, koje su pratile naš Paviljon koji je neizbežno markiran političkim kontekstom i rad je počeo jasno da rezonuje. Angažovali smo spoljne saradnike, PR agenciju koji zastupaju vrednosti koje naš lokalni kontekst možda ne prihvata u potpunosti, a to je pre svega pažnja i poštovanje koje se daje umetniku. Ta komunikacija koju smo paralelno izgradili, držala nas je iznad vode i davala dah da istrajemo kroz čitav projekat.
Kakav je tvoj doživljaj?
ALEKSANDAR: Proteklih godinu dana je proteklo u neočekivano žestokom tempu. Ja sam se posle tri decenije vratio izlagačkoj delatnosti. U međuvremenu slika naše takozvane scene je potpuno izmenjena. Ona apsolutno odražava stanje u društvu. Rad je obiman i zahtevao je višemesečnu pripremu projekta, crteža, izbora materijala. Potom je usledila izrada koja je trajala dva meseca, gde je rad i fotografisan za katalog, da bi se potom demontirao i spakovao u tri šlepera kojim je transportovan do Venecije gde je pretovaren u šest transportnih brodova-barži koje su ga dopremile do paviljona u Đardinima. Na postavljanju i transportu rada je učestvovalo dvadesetoro ljudi. Kod kuće je prvo trebalo proći toplog zeca pa se tek onda posvetiti plasmanu rada van domaćih okvira, što mu je i glavna svrha.
Na trenutke sam pomišljao da su saradnici koje je moj tim bio upućen radili samo za svoju promociju na lokalnom nivou i da ih sudbina rada u svetskim okvirima ne zanima. Tokom procesa sam shvatio da je u pitanju nesnalaženje i neznanje prikriveno arogancijom i bezobrazlukom. Ali to sve spada u već klasični prepoznatljivi lokalni folklor.
Naš paviljon je zahvaljujući upravo izložbi Exposition Coloniale privukao pažnju posetilaca ali i stručne javnosti, ali ono što je značajno je činjenica da je ovaj rad ušao uži izbor saveta koje formira Ministarstvo kulture?
KSENIJA: Da. Vest da je rad Aleksandra Denića jednoglasno prihvaćen od strane stručnog saveta nas je vrtoglavo spustio u realnost. Našli smo se u lavirintu netačnih i zakasnelih informacija, e-mailova pisanih velikim slovima, cenzure, bahatosti, arogancije i umišljene slike o sebi i drugima. U ovom kontekstu mogu citirati Ivanu Dimić:
“Nepravda i glupost su transparentni, lako uočljivi i do servilnosti nadohvat ruke”.
Međutim, highlight je svakako kontakt sa jednom od najuticajnijih galerija koja predstavlja ledeni breg tržišnog sistema, zahvaljujući čijim savetnicima će se sekvenca postavke sa izložbe Exposition Coloniale naći u kolekciji privatnog muzeja. Ali to možemo da imenujemo tek kada se proces kupovine završi. Nakon Denićevog prijema u Berlinsku akademiju umetnosti i ovo prihvatanje donelo je onu vrstu prepoznavanja za koju smo u lojalnom sistemu vrednovanja bili uskraćeni, a to je zadovoljstvo ostvarenog.
ALEKSANDAR: Rad je već na promociji pokazao pun kapacitet koji poseduje. Hans Ulrih Obrist i René Blok su prilikom otvaranja izložbe dali visoku ocenu, Dieter Roelstraete ga je stavio na prvo mesto svoje liste, dizajner Rick Owens i Michaelle Lami su bili jedni od prvih posetilaca Exposition Coloniale. Frankfurter Alemanne Cajtung, Artforum, Artribune, Vogue, Kunstforum, Finestre sul Arte, Monopol, Domus, Le Mond, Kunstbiletin, La Stampa, rad stavljaju na vodeće pozicije svojih lista, čak mu italijanski Il Manifesto u svom članku dodeljuje Zlatnog lava. Tokom trajanja Bijenala publika je dodatno preuzela stvari u svoje ruke i rad je postao hit o čemu najbolje svedoče reakcije na društvenim mrežama i broj publike koja dnevno prođe kroz Paviljon.
KSENIJA: Saradnja sa Denićem stvara izazove i tenzije, poput nategnute praćke koja ima stalnu metu pred sobom. Ipak, izuzetno cenim njegovo bogato iskustvo, jasnoću misli i sposobnost da svoje ideje sprovede u delo. Njegova generacijska povezanost sa zlatnim osemdesetim pretvara sve u čistokrvni rok’n’rol. Zar na kraju to i ne očekujemo od umetnika? Svakako ne nekog prigodnog i pogodnog izvođača ili kopistu.
Jubilarno 60. Izdanje BIijenala umetnosti u Veneciji završava se sledeće nedelje. A da li će domaća publika imati priliku da vidi izložbu Exposition Coloniale?
ALEKSANDAR: Sa nestrpljenjem i velikom radošću očekujem postavku izložbe u Beogradu, po najavi komesarke izlozbe, direktorke muzeja grada Beograda, Jelene Medaković.
KSENIJA: Jubilarno izdanje Bijenala umetnosti se završava 24. novembra, rolerkoster ali i ujeno i veliko priznanje Deniću. Pre svega želim da izrazim svoju zahvalnost Fondaciji Saša Marčeta i svim prijateljima i saradnicima koji su značajno doprineli da ostvarimo naše ciljeve. Posebno bih se zahvalila teoretičaru umetnosti Stevanu Vukoviću, zatim Isidori Nikolić na izvanrednom dizajnu kataloga, produkciji Radeta Mihajlovića, kao i mnogim kolegama koji su, uprkos različitim mišljenjima o tome da scenograf ne treba da nas predstavlja, razumeli da ovo nisu scenografska rešenja izvedena iz pozorišta, upotrebiću komentar Biljane Tomić ovo nije izložba, ovo je vrisak.
Katalog izložbe će biti dostupan domaćaj publici u Bioskopu Balkan. A može se naručiti i putem Instagram stranice Exposition Coloniale @exposition_coloniale. Radujemo se da vidimo ovu izložbu i u Beogradu i nadamo se da će to biti uskoro.
Foto: Dalibor Danilović, Nebojša Babić, Privatna arhiva
