Journal intervju: Plesna ekipa “Izraz” o uličnoj dance zajednici u Srbiji i World of Dance 2024 takmičenju
Nakon pobede na World of Dance državnim kvalifikacijama, plesna ekipa Izraz ima priliku da predstavlja Srbiju na najvećem takmičenju uličnog plesa u svetu. U razgovoru za Journal, članovi Izraz ekipe Nikolaj Goloiad i Isidora Mandić zajedno sa glavnim koreografom i osnivačem plesne škole, Predragom Dedićem, otkrivaju o uličnoj dance zajednici u Srbiji, kao i o tome šta za njih znači učestvovanje na World of Dance 2024 takmičenju u Los Anđelesu.
Kakva je ulična dance zajednica u Srbiji i da li mislite da je postala prihvaćenija i više mejnstrim poslednjih godina ili je i dalje donekle marginalizovana u plesnoj zajednici?
Predrag: Da, rekao bih da se ulična dance scena ovde u Srbiji definitivno razvija. Ona je, recimo, u fazi adolescencije. Dakle, još uvek cveta, ali sigurno bih rekao da je u izvesnoj meri marginalizovana. Verujem da je svuda ista situacija, iako je prilično popularan. Kada je reč o prilikama za posao za ulične plesače, nema ih mnogo u poređenju sa baletom ili savremenim plesovima. Ako gledamo prilike za posao poput predstava i pozorišta, i dalje smo na margini. On se još uvek doživljava kao neka vrsta hobi plesa, dok ima toliko nas koji ovo profesionalno radimo godinama i ulažemo toliko krvi, znoja i rada u to. U tom smislu, osećam da ne dobija priznanje koje zaslužuje.
Postoje li pogrešne pretpostavke u vezi sa ovim plesnim stilom?
Nikolaj: Mislim da smo delimično odgovorili na ovo pitanje kada smo rekli da ljudi ovo ne tretiraju tako ozbiljno kao druge plesne stilove ili plesne oblasti. Mislim da činjenica što je postao olimpijski sport i nije ono što nam u stvari treba, ali svakako pokazuje način na koji se ova vrsta aktivnosti može prihvatiti kao normalan posao ili stvari koju radite da biste imali karijeru. I da, možda se radi o tome kako ljudi tretiraju ovu vrstu aktivnosti, jer misle da je to samo nešto što nije dovoljno ozbiljno. Rekao bih da je poput nečega šta bi roditelji rekli svom detetu: moraš da uradiš nešto ozbiljno, da prestaneš sa tim detinjastim stvarima. Ipak, zavisi i od toga koliko je dobro razvijena produkcija ove industrije u jednoj zemlji. Plesači u LA-u imaju znatno više prilika i mogu lakše da žive od ovog posla. Kod njih, plesna industrija je daleko razvijenija i moguće je od nje zarađivati.
Kakvu ulogu imaju trendovi u stvaranju vaših koreografija? Da li je to nešto čega se klonite ili uzimate trend i pokušavate da ga učinite svojim?
Predrag: Kada smo mi u pitanju, osećam se kao da zaista pokušavamo da ostanemo autentični iznutra. Ovo takmičenje za koje smo kvalifikovani, sigurno ima određene trendove koje ćemo viđati. Ljudi će gledati šta je uradio prethodni pobednik, a onda će se truditi da urade nešto slično tome, što mi ne pokušavamo da radimo. Osećam da je bolje izgubiti zahvaljujuće onime što jesi, nego pobediti, ali biti ono što nisi. Naš cilj je bio da dođemo ovde gde jesmo, ali na način da ostanemo verni onome što volimo da radimo i stilu koji radimo. Popping je stil koji je tradicionalno počeo 60-ih 70-ih. Međutim, mi pokušavamo da održimo ovaj stil svežim i da radimo inovativne stvari unutar njega. Da li ćeš pobediti ili ne, nije bitno. Osećam da je to ono što nas je dovelo do ove pozicije, tako da ćemo samo nastaviti da radimo tako bez obzira na sve.
Nikolaj: Rekao bih da je po mom mišljenju čest pristup da koreografija treba da pruži određenu vrstu priče, kao kada čitate knjigu. To je za mene pomalo old school pristup, jer mislim da ples može reći mnogo više od običnih reči. Ovo nije pravi pristup za ovaj alat koji koristite da prenesete svoju poruku. Vaša poruka zapravo nije verbalna, ona je emocionalna. Za svaki nastup, kada nastupam pitam se zašto? Pitanje i odgovor su uvek drugačiji ili ponekad može biti samo jedno osećanje koje osećam i mislim, ovo je ono što želim da kažem. Želim da ljudi samo izađu na binu i prenesu neku poruku, ne nužno priču, već nešto što oni mogu doneti svojim plesom.
Koliko je važno okupiti „savršenu ekipu“? Da li ona uopšte može da postoji, a ako postoji, kako to postižemo?
Predrag: Osećam se kao da savršena ekipa ne postoji, više smatram da se radi o povezivanju sa pravim ljudima. Možete okupiti najbolje plesače, ali ne mislim da bi to bila „savršena ekipa“. Bitna je sinergija, dobra veza i razumevanje jedni drugih, jer je ponekad važna grupa, a ne samo pojedinac. Moramo da razmišljamo izvan sebe, i voleo bih da se stavim u kožu druge osobe. Upravo tako se osećam kada radim sa svojom ekipom. Ako postoje neki problemi, morate da znate da ih rešite komunikacijom. Najbolja, „savršena“ ekipa je ona koja komunicira.
Nikolaj: Cilj nije savršena ekipa, cilj je ekipa koja istraje. Dobro je kada se ljudi okupe i provedu lepo vreme zajedno, a ne samo kada nastupaju na bini. Plesači na našim prostorima imaju veoma individualizovan pristup. Popping je veoma jedinstven stil, i iako svako želi da predstavi svoj lični stil. Međutim, ključ je da ostavite svoj ego po strani i sledite zajednički cilj. Ovo je suštinska stvar u izgradnji pravilnog pristupa ako želite da postignete nešto kao tim.
Šta je za vas kao tim značila ova pobeda na World of Dance Serbia 2023 takmičenju? Kako se pripremate za svetsko finale koje je u LA-u ovog jula, psihički i fizički?
Isidora: Znači dosta, ipak, posle tog takmičenja smo faktički postali crew. Mislim da nas je to dosta zbližilo i ciljevi su nam postali, manje više, isti. Što se fizičkog dela tiče, spremamo se, treniramo mnogo, osmišljavamo. Što se psihičkog dela tiče, ne osećam prevelik pritisak, ne znam za ostale. Trudim se da ne razmišljam toliko o tome iz tog ugla, da to treba da predstavlja nešto strašno. Smatram da je potrebno samo da teče, da ne razmišljamo previše o tome. Naravno, spremamo se, i to je jedino o čemu treba razmišljati. Mislim da ne bi trebalo toliko psihički da vrši pritisak na nas.
