Deset pitanja za Jelenu Milićević: O
umetnosti, eskapizmu i potonućima

Jelena Milićević, domaća ilustratorka koja svojim radovima spaja svet plivanja, ružičastih bazena i svakodnevnih predmeta, kroz umetnost istražuje duboka pitanja o procesu stvaranja, slobodi i unutrašnjem svetu. Njene ilustracije, prepoznatljive po zaigranim, ali promišljenim motivima, pozivaju nas da razmislimo o životu, stvaranju i mogućnostima koje se otvaraju kad dozvolimo sebi da zaronimo.

U razgovoru sa Jelenom otkrivamo kako balansira između analognog i digitalnog, šta za nju znači potonuti i šta je zaista umetnost u svakodnevnim stvarima.

• Always sink twice zvuči kao životna filozofija. Da li je to poziv na dublje promišljanje ili samo podsećanje da uvek ima još jedan pokušaj pre nego što isplivamo na površinu?

Trudim se da mislim da uvek imamo više pokušaja za sve, iako nas životne prilike često demantuju. Definisala bih ga kao upozorenje za nas koji prvo skočimo, pa tek onda razmislimo da li će biti drugih prilika.

• Tvoje ilustracije su svet ružičastih bazena, kapica za plivanje i letnje bezbrižnosti. Da li je to eskapizam ili radikalni optimizam u vizuelnoj formi?

Više je bekstvo iz ustaljene realnosti. Bekstvo od činovničkog posla od 7 do 15 časova i predstava kako ja vidim taj vid relaksacije, odnosno, rehabilitacije koji se odvija u pravougaonom prostoru. Idete da se oslobodite napetosti sa gomilom drugih ljudi u istoj traci, ponekad se i takmičite na bazenu. Ko bi rekao da je to uopšte prostor slobode, a ne moderna životna arena?

• Sada si svoj svet prenela i na jelkice za kola. Da li misliš da se svakodnevni predmeti potcenjuju kao umetnički medij?

Ponekad je moj plus što ne mislim mnogo. Izrađujem jelkice, peškire, stikere i magnete zato što mi je zabavno i zato što ih ljudi oko mene vole. Meni je bitno da se još uvek igram i uživam u tome da svoje crteže primenim na sve što vidim okom.

• U grafici se sve svodi na otisak – ne možeš da ga obrišeš, samo da napraviš novi. Da li ti je ta nepovratnost ikad zastrašujuća?

Grafika je umetnost multioriginala, pogotovo u litografiji. Uvek možeš da ga obrišeš ili izgrebeš, mada se često otisci menjaju protiv naše volje, puneći se bojom ili reagujući na temperaturu. Neprijatno je samo po sebi kada stvari ne ispadnu onako kako smo zamislil, što ne znači da je to uvek loše. Upornost je put do pravog otiska na svakom životnom polju.

• Tvoji radovi su puni plivanja, ali i potonuća. Da li je potonuti nekad nužan deo procesa?

Naravno, kod mene je čak i poželjno, jer nakon toga znam da ide erupcija dobrih stvari i novih ideja.

• Koliko je lako (ili teško) balansirati između analogne grafike i digitalne ilustracije? Da li su tvoje ruke ponekad u konfliktu s tvojim ekranom?

Više su mi oči u konfliktu sa ekranom. Crtam na tabletu kao i na papiru, ali nikada digitalna ilustracija neće imati to bogatstvo kao crtež ili štampa rukom na papiru. Namerne ili slučajne greške, miris boje, zarezane bojice i tekstura su nešto što ne može da se zameni, jer svaki papir vi ili majstor štampe propustite kroz ruke. Što se kaže, nema posla dok se ruke ne isprljaju (ali otisak i crtež moraju biti uredni).

• Kad bi mogla da ilustruješ bilo koju pesmu, koja bi to bila i kako bi izgledala?

Tiho teče Kolubara i moj život s njom. Već sam pokušavala, ali treba mnogo vremena da postaviš na papiru ili ekranu da te ono od čega bežiš uvek stigne. Ima tu još nekih pesama, ali nadam se da ću uskoro naći vremena i ilustrovati neku od pesama meni omiljenih pesnikinja Tanje Stupar Trifunović i Radmile Petrović. Razmišljam već dugo o slikovnici ili stripu o mom mačku Žilijenu-Žižuu.

• Kome bi apsolutno odbila da prodaš svoj rad, bez obzira na cenu?

Prijateljima odbijam da prodajem radove, kao i osobama za koje znam da su u teškoj materijalnoj i/ili zdravstvenoj situaciji, uvek više volim da poklonim i da se neko istinski obraduje.

• Da li se vizuelni umetnik, odnosno umetnica, često bori sa strahom da njegov rad neće biti shvaćen kako je zamišljen, ili taj proces predstavlja deo igre?

Na početku se plašite, posle sve to ide svojim prirodnim putem. Na kraju svako vidi ono što hoće ili da citiram: Lepota je u oku posmatrača. Od te lepote vam je nekad potreban probiotik.

• Ako bi morala da zameniš kapicu za plivanje nečim drugim kao zaštitnim znakom – šta bi to bilo?

Mala, debela, siva mačka.

Foto: Jelena Milićević; Instagram: @_jelena_milicevic_