JOURNAL 01: Da li ste uvek znali da ćete se baviti nečim kreativnim, ili je ovo nešto u šta ste spontano ušli?
Iva Brkić: I da i ne. Dok sam bila dete nisam bila svesna svoje kreativnosti, volela sam da se igram, da stvaram, da improvizujem, a sada sam svesna da je taj period bio jako značajan za ono što trenutno radim. Sada se trudim da postignem tu dečiju slobodu i spontanost u svom radu. Za keramiku i porcelan, kroz koji se najviše izražavam, spontanost je nešto što se teško postiže, jer je sam proces nastanka veoma zahtevan i spor. Ali u tome je i izazov. Uvek sam volela i izazove. Tako da radim stvari koje sam radila i kao dete, samo malo ozbiljnije. To je Pikaso jako lepo objasnio jednom rečenicom: Trebale su mi 4 godine da naucim da slikam kao Rafael i celi život da slikam kao dete.
JOURNAL 02: Odakle pronalazite inspiracije za vaše radove?
Iva Brkić: Počeću generičkim odgovorom: inspiracija je svuda oko mene. Inspiriše me lepa fasada neke kuće, a isto tako me inspiriše i račun za struju. Mislim da je ideja o umetniku koji je u svom svetu, fokisiran samo na sopstvenu inspiraciju prošlost. Sada je umetnik neko ko se pored svog stvaralaštva bavi i organizacijom, prezentacijom, fotografijom, PR-om, administracijom itd. To je realnost ukoliko želite da se bavite bilo kojom vrstom umetnosti a da nemate pored toga neki drugi posao. Dakle, inspiriše me život, u celosti, sa svim divnim i ne tako divnim stvarima koje donosi. Inspiracija je kad te nešto pokreće. Kad je neki siv dan koji se otrgne kontroli i sve ide kako ne treba, dovoljno mi je da vidim neki skriveni detalj koji pokrene nekog leptirića u stomaku i eto ga! Ono što je podjednako bitno je da tu inspiraciju prenesem u rad, inače ode u zaborav.
JOURNAL 03: Koju tehniku posebno volite da koristite u izradi svojih radova?
Iva Brkić: Porcelan sam otkrila na Fakultetu primenjenih umetnosti, na odseku keramike. Ljubav na prvi pogled i dodir. Porcelan je zahtevan materijal, teško ga je kontrolisati, ali kad nađete zajednički jezik to je magija. Neke radove radim u tehnici papir-porcelan, jer tako dobijam jako tanke „papiraste“ forme, koje deluju da će da odlete ako dune vetar. Neke radove radim tradicionalnim tehnikama livenja porcelana koje kasnije oslikavam i glaziram. Možda zajedničko za sve radove je pozlata. Kombinaciju porcelana i zlata jako volim. Naravno lepota je u detaljima kojima sam posebno posvećena bilo da je posudna ili skulpturalna keramika u pitanju.
JOURNAL 04: S obzirom da je sve ručno rađeno i oslikavano, da li postoje trenuci kada niste zadovoljni sa nečim kako je ispalo, ili da vas nađe kreativna blokada?
Iva Brkić: Nekoliko puta nedeljno!
Ali trik je u tome da te ne obeshrabre greške, nesreće i sve sto nije krenulo kako treba. Bavim se umetnickom keramikom više od 15 godina i i dalje imam tremu kad otvaram peć svaki put. Dešava se da nešto ne ispadne kako sam zamislila. Dešava se da sam umorna, da mi je teško, da nemam snage. Isto kao i u svakoj drugo profesiji! Kako nemam taj luksuz da napravim veliku pauzu da skupim energiju i inspiraciju, napravim mikro pauzu, izmestim se na sat, dan, radim nešto drugo pa se svežija vratim problemu. U poslednje vreme kad mi nešto pukne na keramici ja to pozlatim. To je i predlog svima, za sve u životu.
JOURNAL 05: Šta najviše cenite kod onog što vam bavljenje ovom umetnošću pruža?
Iva Brkić: Najviše cenim to što je moj dan moj, što energiju koristim za sopstvene ideje. Ne trošim se na tudje ambicije. Odgovorna sam za sve što uradim, sama sam sebi i šef i radnik meseca. To ume da bude dosta zahtevno i teško, ali takav život mi odgovara. Takođe, posebna vrsta sreće je kad nešto stvorite od nule do krajnjeg dela. Kreativnost i talenat su ništa bez rada, to je jako bitno reći. Prisutnost kroz sve faze kreatvnog procesa me puni energijom i zadovoljstvom. Mislim da me razume svako ko je bilo šta napravio svojim rukama. Taj osećaj je potpuno poseban.
