Digitalna stvarnost? Ko je konceptualna i performans umetnica Julija Castellucci i kako je došla na ideju da osnuje online muzej?

Digitalno doba, (pred)vođeno savremenom tehnologijom, svoj uticaj i primenu odavno je impelementiralo u brojne umetničke prakse. Različiti vidovi artističke ekspresije i stvaralaštva našli su se pred izazovom, zahtevajući od umetnika iznalaženje novih formi i ideja za kreativni rad. Julija Castellucci, konceptualna i performans umetnica, društvene mreže iskoristila je kao platformu da napravi doživotni izložbeni prostor i otvori privatni online muzej. Ko su proizvođači stvarnosti, kako se odvija livestreaming života i šta se sve krije iza njene Digitalne imovine u kojoj na sebi svojstven način dokumentuje stvarnost, Julija Castellucci otkriva za Journal.

Umetnik mora biti futurolog. Da prepozna šta je bliska budućnost i da estetskim sredstvima publiku dovede do nekog uvida.

Osnovali ste Digitalnu imovinu, privatni online muzej. Kako ste došli na tu ideju?

Ideja je došla do mene, pre nego što sam ja stigla do nje. Pretekla me. Ispoštovala sam je. Nisam preterano mogla da utičem. Online muzej se otvorio faktički sam od sebe. Da ne kažem iz nasušne potrebe. Ja sam samo zakupila iCloud zemljište od 200GB direktno od vlasnika Steva Jobsa još u vreme dok je bio živ i zdrav, a onda otkupila građevinsku dozvolu od Marka Elliota Zuckerberga da mogu da nešto gradim i stvaram. Sreća što je zemljište koje sam kupila vrlo plodno, pa šta god posejem nešto iznikne. A dolazi i do protoka kapitala. Tako se desilo da sam uspela da obezbedim svoj doživotni izložbeni prostor i otvorim svoj privatni online muzej gde ljudi mogu da konzumiraju i žanju ono što tamo niče i cveta. Ostavila sam i poseban izložbeni prostor za proizvođače stvarnosti. Oni su jedna posebna kategorija ljudi o kojima neću ništa reći sada. Oni su zasebna tema. Nemam drugu imovinu osim digitalne.

Recite nam malo više o njegovom konceptu?

Koncept je instant i promenljive je kategorije, ali ono što je konstanta su stalne i nestalne postavke. Instastory i Insta profil sam organizovala po neoklasičnom galerijskom principu. Instastory služi za trenutne postavke koje traju 24h i uglavnom in čine segmenti iz svakodnevnog života. Događaji i ljudi. Intervencije u prostoru. Zvučni pejzaži ili slučajna umetnost. Instastory izgleda kao audiovisual notes jednog grada i mesta u kome se nalazim u određenom trenutku. Livestreaming života koji se odvija i nikad ne prestaje da se odvija. Na Instagram profilu (feedu) je stalna postavka mojih dela. Portreta i autoportreta – selfi nagona koji imaju doživotni rok trajanja. Dobijaju na vrednosti. Dobijaju patinu. Što je post stariji, vrednost je veća. Muzej i ja kao njegova vlasnica, radimo non stop 24/7. Kao kiosk.

Šta sve može postati eksponat u vašem virtulenom muzeju? Kako se u vašem slučaju arhivira stvarnost? Koje situacije/likovi/mesta zavređuju vašu pažnju?

Eksponat ili artefakt je ono što ja osetim i odlučim da bude izloženo i postavljeno u tom obliku sa određenim tonom i epitetom koji mu dajem. Arhiviranje stvarnosti se odvija pod specijalnim okolnostima i uslovima. To se događa samo kada si na visokom stepenu spontanosti. Ti momenti visokog stepena spontanosti vode me do drugih sfera i jako su važni za mene i moj rad. Kada se dogodi da osetim neko plemenito uzhićenje oko neke ideje, vizije, misli, situacije, mesta ili osobe. Tada znam da je to vredno pažnje.

Vi ste konceptualna i performans umetnica. Performans je forma koja zahteva mentalnu i fizičku spremnost (snagu) umetnika. Na koji način se vi pripremate za performanse?

To je istina. Morate biti celoviti. I biti u protoku. Posebnu važnost dajem momentima kada osetim da se nešto poput vizije ili ideje kreće ka meni. Ta kretanja su asimetrična. Nekad iz mene, nekad ka meni. Teško je proceniti višeslojnu asimetriju takvog kretanja. To mi je još uvek enigma. Svaki moj dosadašnji rad je proces otkrivanja nečega. Nekog uvida. Nekada je to osećaj, nekada samo misao, nekad strah, nekad neko uzbuđenje. Nekad osoba čije prisustvo osećam intenzivno i izaziva simptome zaljubljenosti u meni. Nekad nečiji pogled ili reč. To su izuzetni momenti koje pokušavam da verbalizujem, ali ne uspevam da ih približim rečima. Njihova priroda je neizrečiva. Ipak je to mono proces i u redu je da ostane neverbalan i u svojoj fundamentalnoj formi.

Ključan element performansa je publika. Da li je interakcija sa publikom nekada prevazišla vaša očekivanja?

Publika je važan element. Očekivanje je zapravo prepreka – ograničenje. Očekivanja veoma ograničavaju performans i performere, pa i samu publiku. Ona su nus pojava. Ja volim da menjam ideju ljudi o tome šta sve mogu da očekuju na performansu ili u muzeju. Što je intezitet ustaljenih očekivanja manji, to je veća mogućnost da se ispred nas otvori novi prostor da osetimo i doživimo nešto što je izvan tih ustaljenih, utabanih ograničenja. Nešto što do tada nismo imali priliku da osetimo. Tada dolazi do nekog oslobođenja. Dolazite do prostora vlastite slobode da osećate, da čujete, pa i da mislite drugačije. Moji performansi tome i služe.

Koji biste performans izdvojili u tom smislu?

U performansu prenosim poruke koje se ne koriste u svakodnevnoj komunikaciji u društvu. Umetnik mora biti futurolog. Da prepozna šta je bliska budućnost i da estetskim sredstvima publiku dovede do nekog uvida. Da pošalje poruku na način koji nije konvencionalan. Estetska polja su ta koja definišu značajan umetnički rad.
Performans je istorijski gledano dobio na značaju onog trenutka kada je postalo potrebno da se poruke pošalju nekonvecionalnim sredstvima. Mi kao društvo dosta dugo koristimo opšte prihvaćenje metode koje su apsolutno nekorisne u onoj suštinskoj komunikaciji. Umetnici služe tome da ponude nešto što je izvan tih ustaljenih metoda. Da ponude neku novu misao, probude novi osećaj. Novi prostor. Novo mesto susreta sa samim sobom. Umetnik je tu da podigne duh posmatrača i utiče na promenu svesti ljudi. To je posao umetnika.

Koja inicijalna ideja stoji iza instalacije Lost and Found?

Kako i sam naziv kaže – Lost and Found. Tu sam se bavila temom izgubljenog i nađenog u filozofskom smislu, ali i u smislu nematerijalnog folklornog nasleđa jedne zemlje i jednog naroda. Moje omiljene zemlje Makedonije. Ta je zemlja mnogo puta bila izgubljena pa nađena iz meni nepoznatog razloga. To me je navelo da se pozabavim pomenutom temom kroz vokalnu folklornu tradiciju same zemlje. Publika je imala mogućnost da se oseti ili izgubljeno ili pronađeno. To sam prepustila njima. Sonornost samog perfromansa je u tome pomogla.

Recite nam nešto više o performansu Sonic landscape.

Sonični pejzaži su sonično proputovanje koje na veoma brz, efikasan i ekonomičan način vodi publiku uzduž i popreko kugle zemaljske. Moji se performansi baziraju na sonornosti i svetlosti, pa ih je teško verbalizovati. Zvuk i svetlo imaju svojevrstan jezik koji pokriva mnoga polja. Volela bih kada bih mogla samo sonično ili svetlosno da se izražavam. Bez reči. Možda i uspem u tome do kraja svog boravka na ovoj planeti. Videćemo. Stay tuned.

Vaš rad se dosta bazira na istraživanju zvuka, odnosno korišćenju vokala kao osnovnog elementa putem kojeg ostvarujete interakciju. Koliko je to izazovno? Šta ste iz svega toga do sada naučili?

Zvuk je estetska spoznaja tolikog nivoa i intenziteta – brutalna sila lepote. Šta sam od svega toga naučila? Ništa. Ja ne volim da učim i da se mučim. Prva stavka u mom manifestu po kome se krećem kroz vreme i prostor je: minimum effort / maximum benefit. Ako se mučite, znači da niste na pravom mestu, da to nije vaš poziv. Idite dalje, tražite. Čim osetite da nešto radite sa lakoćom i osećate kao da sve klizi i da dolazi do neke vrste protoka, znajte da ste na pravom mestu i da ispunjavate svoju svrhu. To je najplemenitija stvar od svega. Pomenuti momenti protočnosti u kojima vam sve postane jasno, čisto i tačno. Jednostavno, osetite prostor vlastite slobode. To su uvidi koji su značajni za moj rad i moj život. Iz tog stanja nastaju velike stvari. Velika dela. Dešavaju se pomaci i promene.

Koliko je intima važna?

Intima je od krucijalnog značaja. To je mesto susreta sa samim sobom, ali i sa drugom osobom ili objektom. Na primer, simptomi zaljubljenosti mogu biti deo te intime. Kada se zaljubite u nekoga ili u nešto, to su vaša najdublja i najintimnija osećanja koja ne delite sa masom. Čuvate i negujete to kao mono proces u sebi. I kada dođe do trenutka da imate slobodu da kažete kako se osećate osobi koja je proizvela određeno stanje u vama. To je viši oblik intime. Poveriti svoja osećanja nekom drugom je velika stvar. Meni kao umetnici su simptomi zaljubljenosti i intima jako važni. Ti osećaji me uzdižu, ali kod mene može da se desi da predmet mog zaljubljivanja budu na primer vrata. Suludo zvuči, ali mogu da se zaljubim u vrata. U oblak. U čoveka. Nikad ne znam u koga i kada ću se zaljubiti, sve je fluidno. Najsnažniji intenzitet ima kada je neka osoba uzrok takvog stanja ili neki sonični masterpiece koji me čulno pokrene.

Kako se postiže intervencija u prostoru koja deluje energetski pozitivno na svaku individuu?

Veoma lako. Ko ne veruje, neka ode do bioskopa Balkan i Fondacije Saša Marčeta, pa neka se sam uveri i proveri. Ili ko ima sreće da je blizak prijatelj jednog čoveka koji isto ima ovo delo u svojoj kući u Njegoševoj ulici (top secret place and person), može da ode u njegov dom pa proveri kako i da li stvarno deluje.

Na čemu trenutno radite? Koja oblast vam je u tematskom i izvođačkom smislu izazov?

Trenuno spremam odbranu rada za izbor predstavnika Srbije na 60. Bijenalu u Veneciji za 2024. godinu sa svojim art tandemom Sanjom Latinović i Sonjom Radaković. Od izložbenog dela spremam interaktivnu performativnu instalaciju u Galeriji New Moment sa doktorkom i umetnicom Mirom Todorović, u kreativnom timu sa Lazarom i Milicom Sakan i Jovanom Ivković koja će se desiti krajem novembra. Za kraj godine spremam performans u Njujorku koji će biti u decembru. Time završavam 2023. godinu.

Kao konceptualna i umetnica performansa u realnom svetu možete da sagledate ono što promiče oku prosečnog posmatrača. Koji prizor ili gest vam ulepša dan ili probudi inspiraciju?

Ja kao alhemičarka imam moć da pretvaram običan dan u neobičan. Ili eventualno, lep. Taj alhemijski proces meni dan čini kompletnim. Ako uspem da i nekom drugom običan dan učinim neobičnim, onda je moja misija za taj dan završena. Potom, čekam sledeći i narednu mogućnost da transformišem. Kada govorimo o oku prosečnog posmatrača, ono što te razlikuje od proseka je upravo svest o nečemu ili o nekome. Da bi do toga došlo, svi čulni senzori moraju biti aktivni, agilni i pročišćeni. Kod većine ljudi čulni senzori su neaktivni i kako onda da vide, čuju, osete, nešto izgovore ili stvore? Upravo sam pokrenula vrlo opširnu temu. Možda je praktičnije da ovde stanem i završim odgovor jednim predivnim razgovorom koji sam čula. Kada je moju najmlađu drugaricu Reu učiteljica u školi pitala koja je najskupocenija stvar na svetu, ona je odgovorila: Lepa reč. Eto, takve mikro stvari koje čujem ili vidim meni mnogo znače.

Gde vidite performativnu umetnost u budućnosti?

Isto kao David Lynch. Nosim tamne naočari jer budućnost koju vidim izgleda vrlo svetlo ( smeh ). Umetnik treba biti futurolog i strateg. Da anticipira vreme koje dolazi. Da predvidi blisku budućnost i estetskim sredstima to saopšti ljudima.

Foto: Instagram @digitalimovina /Bojana Janjić /Marko Krunić/ Julija Castellucci privatna arhiva