Virtuelni art đir: Vodimo vas u kapelu sa najvećim platnima koje je Mark Rothko naslikao
Gotovo od svog nastanka, a posebno u poslednjim decenijama, muzeji su postali svojevrsna duhovna utočišta. Osim što predstavljaju hramove kulturnog i umetničkog nasleđa jednog prostora, vremena ili nacije, galerije muzeja postale su meditativni ambijent u koji odlazimo zbog dela koje čuva, ali i zbog spokoja koji uliva. Sa druge strane, ili možda baš na isti način, religijski hramovi jedno su takvo utočište. A kada jedan takav hram postane onaj drugi – kada kapela biva pretvorena u muzej, nastane prostor za jedinstveno duhovno putovanje, i posebno kada su na zidovima nekadašnje kapele okačena monumentalna platna koje je naslikao Mark Rothko.
Takvo mesto postoji i nalazi se u američkom gradu Hjustonu, u državi Teksas.
Put u rothkovska prostranstva
Mark Rothko svojim opusom zadužio je ne samo apstraktne minimaliste 20. veka, već i sve slikare koji će doći nakon njega. Svedenim paletama često na raspone dve boje, baštinio je jedinstven izraz kojim je pomerao granice savremene umetnosti. Apstrakcija u slikarstvu svoje domete duguje upravo veštini sa kojom je Rothko uspeo da platno pretvori u svojevrsni portal koji ujedno vodi u naslućeni emocionalni svet autora, ali i posmatrača koji pred slikom zapravo otkriva sopstvena unutrašnja prostranstva.
Kapela u Hjustonu broji svega nekolicinu Rothkovih slika, a napravljena je upravo sa idejom da oživi kontemplativnu prirodu koju je slikar negovao kroz sva svoja dela. John i Dominique de Menil bili su filantropi i umetnički entuzijasti koji su sponzorisali izgradnju kapele, otvorene prvi put za javnost 1971. godine. Od samog početka, kapela je zamišljena kao jedinstven prostor u kojem posetioci mogu iskusiti grandioznost – kako u veličini, tako i u tehnici – američkog umetnika.
U kapeli se nalazi 14 grandioznih slika, postavljenih tako da posetioci mogu svakoj od njih posvetiti potrebno vreme – zbog veličine, ali i zbog atmosfere koju prenose, svaka od njih zaista traži posebnu pažnju. Jedan španski istoričar umetnosti je u svojoj knjizi o emocionalnom doživljaju slika čak posvetio čitavo poglavlje upravo ovom prostoru, opisavši kako posetioci često zaplaču pred slikama.
