8. MART.
Iz cele te evrovizijske i Fest atmosfere ušli smo u period kada postajem razdražljiva. Jer 8. MART. Lično imam alergiju na sve praznike, ali mislim da mi je 8. mart postao posebna boljka. Zašto? Možda je to moj utisak ali ono što je počelo kao borba, bunt, “dajte nam naša prava, da budemo jednaki”, svelo se na čokolade, bukete, čestitke od žene ženi, martovsko obeležavanje po firmama, rodnu ravnopravnost u jeziku i razgovore gde mahom žene diskutuju sa ženama. Da, žene treba osnažiti. Treba im pokazati da nisu same. Da njihove probleme dele i druge i da zajedno udružene su jače. Ali da li živimo samo među HER-ONA polom ili i među muškarcima? Ko su donosioci odluka? Mahom muškarci. Pa zašto onda edukacija uvek nekako ide ka smeru žena, a ne i ka muškarcima? Da li je neka firma napravila edukaciju muškaraca i peticiju gde će muškarci potpisati da plate budu transparentne, jednake i da ne postoji stakleni plafon? Da li uopšte muškarci znaju šta je njihovim majkama, ženama, sestrama, drugaricama, tetkama, bakama, rođakama, koleginicama, komšinicama, uskraćeno? Šta oni misle o tome? Šta bi oni zajedno sa nama mogli da urade da više ne pričamo nego se pomerimo iz mesta?
Feministički podcast
Sećam se kada sam na jednom od prethodnih poslova iz prikrajka slušala setovanje novog, nazovimo ga feminističkog podcasta, i kako je jedna cura argumentovano rekla da sve te teme bez uključivanja države, donosioca odluka u kompanijama i uključivanja muškaraca, su kao da ništa nismo uradili, kao da se vrtimo u krug. Nije naišla na istomišljenike. Naišla je na zid. Zovi ovu profesorku, zovi ovu novinarku, zovi ovu iz Sigurne kuće, zovi ovu aktivistkinju, zovi ovu advokaticu. Mislim, nemojte me pogrešno razumeti. MORAMO što više pričati i koristiti medijski prostor da se problemi prezentuju i da se o njima priča, ali ako nemamo građanstvo kao što ga ima jedna Francuska koja je spremna da zapali Grad svetlosti zarad prava čoveka, onda pričom nećemo doći do istog porodiljskog za žene koje su preduzetnice i stalno zaposlene, do smanjenja poreza na higijenska sredstva, do odsustva femicida.
U tom nekom raspoloženju sam bila veliki deo marta, a onda su došli Oskari koje ne bih komentarisala. Nije da su mi merilo za dobar film, jer su odavno pod velikim uticajem da budu politički korektni pa je film ostao u drugom planu. Pobednički? Tolika dominacija filma koji je showtime mi je neshvatljiva ali ooook, nekako sam to preživela.
The end…
Kraj marta? Bojana Vunturišević me obradovala novim datumom za koncert (nultni 12.04. here I come), Ubice mog oca razočarale činjenicom da na kraju šeste nisu stavili tačku, a vest da bi državna matura mogla da zameni ispit malo zatekla ako znamo koliko propusta ima na maturi od prepisivanja do otkrivanja pitanja i testova unapred. Ali to već ostavljam za neko drugo premotavanje.
