Premijera predstave „Zatvaranje ljubavi“ na BELEF-u prikazala brutalnost ljubavnog rastanka

Utorak, 27. juna 2023.

Publika u službi očevidaca ubistva jedne ljubavi

Igrana predstava Zatvaranje ljubavi rađena je po scenariju i motivima istoimenog dela, francuskog pisca, filmskog reditelja i dramatičara Pascala Ramberta. Radnja prati ljubavni par u kojem jedna osoba odlučuje da je vreme za neminovni rastanak.

U ovoj izvedbi, glavni likovi Slaven (Slaven Došlo) i Maja (Maja Šuša) na samom početku predstave, samo svojom postavkom na sceni, sugerišu da je reč o dve osobe koje stoje potpuno odvojeno jedna od druge, dok se između njih nalazi „bazen krvi“ u obliku kvadrata. Predstava počinje monologom Slavena, koji odlučno saopštava Maji da je vreme da se rastanu. Slaven, sa veoma filozofskim pristupom, uvodi publiku u razloge zbog kojih, njihova veza nije ono što je nekada bila, jasno govoreći da se u njoj oseća zarobljeno. Sam monolog ne prati ništa osim reči. Bez muzike, bez scenskih efekata, on otvara poglavlje u kom se kraj njihovog odnosa već u samom startu može naslutiti. Slaven Došlo potpuno miran, sa određenim trzavicama koje unosi u svoj lik, čvrsto stoji na sceni.

Dok se Slaven, potpuno siguran u odluku ali sa povremenim izlivima ljubavi, obraća Maji, u određenim momentima čak i surovo, možemo primetiti kako Maja stojički i u miru sluša njegove reči. No, kako njegov monolog o njihovom lošem odnosu i njegovoj težnji za rastankom odmiče, Maja postaje sve utučenija. Tako se na sceni jasno mogu videti dobro odigrane gradacije u raspoloženju Majinog lika. Glumica Maja Šuša uspela je da na kraju potpuno da uvede lik Maje u stanje skrušenosti zbog reči koje joj Slaven upućuje. On je odlučan da ode, ona to nikada nije mogla da očekuje. Glumci odlično prikazuju razdor između dva lika.

U prvom delu predstave koji čini Slavenov monolog, otvaraju se pitanja neshvaćenosti u ljubavnom odnosu, kao i lične nesigurnosti. Slaven kao da je postao predstavnik onih koji jasno komunicirju svoje nezadovoljstvo odnosom, ali i težnju da se stvari poprave. Dok partner kao da ne vidi (ali i ne čuje) reči koje ukazuju na problem. Potpuno prirodno, osećaj „ropstva“ koji se javlja u slučajevima kada naše potrebe nisu zadovoljene, eskalira u nagli odlazak. I u realnom životu je često da druga osoba takvu završnicu ne očekuje, ali i da na nju nema spreman odgovor.

Drugi deo predstave čini Majin odgovor na Slavenove reči. Potpuno pogođena, Maja će isprva biti potpuno gruba, da bi u jendom momentu bila spremna i da oprosti. No, njen oprost neće ostaviti utisak na Slavena i ona će se na kraju potpuno pomiriti sa propasti njihovog odnosa.

Dramatične, oštre i u momentima proste reči, grljenje u „bazenu krvi“ koji ih je na početku predstave delilo, pogledi i suze, Slaven i Maja zajednički sahranjuju svoju ljubav pred publikom. Na samom kraju predstave, njihovu ljubav opisuju kao mrtvaca kom su isečeni udovi zbog neistrpnog bola. Te da bi komade tela trebalo izneti, jedan po jedan. Sa tragovima od krvi na stopalima i šakama, ovaj glumački dvojac krenuo je hipotetički „svako svojim putem“. Fiktivno kretajući se ka nepoznatom i ka svojoj ličnoj patnji.

No, na samom kraju i dalje dele jednu stvar – zatvaranje ljubavi.

Svi smo mi podjednako i Slaven i Maja, a neki smo i oboje

Ovo dramsko delo samo po sebi opisuje rastanak, koji je svako od nas jednom ili više puta proživeo, ali i preživeo. Smrt ljubavi, koliko god bolna bila, najavljuje i „neke nove ruke i kožu“ ali i „mračne samačke dane“. Tako je i publika imala priliku da se saoseća, ili sa Majom ili sa Slavenom. A verovatno i sa oboje. Jer, ko nije bio ostavljan i ko nije ostavljao?

Maja je tačno znala da ugasi Slavenovu nadu da će njegov novi život, bez nje u njemu, biti svetliji. Da bi sa druge strane, Slaven postajao sve svesniji svoje odluke, no i dalje vrlo odlučan da ode. U ovom delu polovi nisu bitni. Konkretno, to što je uloga onoga ko ostavlja dodeljena muškom glumcu, a onoga koji je ostavljen ženskom. Po našem mišljenju, bitna su bića kao takva koja prolaze kroz bolno zatvaranje jednog životnog poglavlja. Iako za nijansu dramatičnija, Maja koja je ostavljena, predstavlja stub razuma koji na neki način sugeriše da je do problema u odnosu došlo zarad Slavenove nesposobnosti da prihvati bezuslovnu ljubav i obaveže se na večnu. No, da sudimo nismo u mogućnosti, ali da osetimo bol kroz koju prolaze jesmo bili.

Na samom kraju, shvatili smo, da u jednom rastanku nije bitno da li ste Slaven ili Maja. Bitno je da ste u tom rastanku poslednji put zajedno. Taj vaš poslednji zajednički gest, ujedno je i najtužniji i najružniji momenat vašeg odnosa.

Razgovor sa rediteljem:

Journal: Ovo je prvi put da se igra delo Pascala Ramberta na srpskom jeziku. Kako je došlo do izbora ovog autora ali i samog dela Zatvaranje ljubavi?

Luka Jovanov: Kombinacija motiva u delu Zatvaranje ljubavi bila je odlučujuća. Moj privatni trenutak, momenat i iskustvo u kom sam se nalazio u životu. Tu je ujedno bio i razgovor sa glumcima, Majom Šušom i Slavenom Došlom. Oni su razmišljali o izvedbi dela dugo pre mene, da bi mi ga kasnije i spomenuli. Nakon što sam se i sam upoznao sa retorikom shvatio sam da je trenutno dobar trenutak da se bavimo temom poput ove. Tako smo zajedničkim snagama uronili u prevođenje i adaptaciju.

Journal: Sama izvedba, ali i komad su veoma savremeni. Da li je ulogu u adaptaciji same predstave imala i tvoja rediteljska mladost?

Luka Jovanov: Mislim da moja mladost u ovom slučaju predstavlja samo neku želju i potrebu da se u samom delu pronađe što više detalja i načina da se sa svim ovim okeanom reči bori. Mislim da su nam se, Maji, Slavenu i meni energije potpuno poklopile. To je uspelo da izrodi ovu predstavu.

Journal: Primetili smo da je scenografija začuđujuće jednostavna. I sam si istakao da komad predstavlja jedan „okean reči“. Da li je cilj scenografije bio da se ne guši celokupna izvedba?

Luka Jovanov: Upravo to. Da se vratimo na početak, rad sa glumcima je bio zajedničko istraživanje. Mi smo se zajedno bavili tekstom i zajedno pokušali da kreiramo nešto naše i drugačije od svih ranijih izvođenja ove predstave. Njihovo zajedničko prijateljstvo je ujedno na neki način i doprinelo izvedbi. Mislim da su Maja i Slaven u samu predstavu doneli neka svoja životna iskustva. Ja sam samo pokušao da pronađem način da stvorim „duševnu koreografiju“, kako to i sam Rambert naziva a koja čini suštinu.

Journal: Kako ti tumačiš motiv rastanka u savremenom društvu?

Luka Jovanov: Tražimo se, međusobno i individualno. Mislim da je to suština i da je to ono što ova predstava i komunicira. Ne treba nikada zanemariti sopstveno traženje. Ono na kraju diktira to na koji način tražimo druge. Mislim čak da se i samo pronalaženje sebe nikada ne završava i nikada nije svršen čin. Traženje sebe je po meni i jedna od najdivnijih stvari koju možemo da priuštimo sebi. Isto je i sa rastancima.

Journal: Za kraj, kako si zadovoljan premijerom predstave i gde će sve buduća publika imati prilike da je pogleda?

Luka Jovanov: Teško mi je da govorim o zadovoljstvu. Uvek se čuju i vide stvari koje mogu da budu drugačije. Mislim da je ovo predstava koja će da raste i da se nećemo zaustaviti u ovoj tački. To je ono što me posebno raduje. Oni koji nisu odgledali predstavu na BELEF-u imaće priliku da je pogledaju krajem oktobra ili početak novembra nakon BITEF fetsivala. Takođe, to će ujedno i biti pozorišna premijera ove predstave.

Da podsetimo, BELEF festival u Beogradu trajaće do 7. jula, a do kraja festivala očekuje vas veliki broj predstava za decu i odrasle kao i razgovora i muzičkih nastupa. Predlažemo vam da pogledate BELEF preporuku pozorišnih predstava sa ovogodišnjeg repertoara.

Sve informacije o festivalu možete pronaći na njihovom Instagram nalogu, ali i na zvaničnom sajtu. Ulaznice možete nabaviti po promo cenama u pretrodaji, online ili na biletarnicama Teatar Vuka.

Sve dodatne i sveže informacije očekuju vas na njihovim društvenim mrežama, ali i na zvaničnom sajtu BELEF festivala i Teatra Vuk.