Najbolji veslači Srbije Jovana Arsić, Nikolaj Pimenov i Martin Mačković, na čelu sa trenerom jednim od najuspešnijih srpskih i jugoslovenskih veslača, bivšim evropskim i svetskim prvakom, Nikolom Stojićem, predstavljaće Srbiju na Olimpijskim igrama u Parizu ove godine. I to Jovana Arsić u skifu nakon osvajanja istorijske zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Segedinu, dok će se Nikolaj Pimenov i Martin Mičković takmičiti u disciplini dubl skul.
I dok nestrpljivo odbrojavamo dane do početka Olimpijskih igara kada ćemo navijati za srpske reprezentativce, odlazimo na Adu Ciganliju u Veslački Klub Partizan koji je ujedno i matični klub najboljih veslača Srbije. Kako se srpski reprezentativci u veslanju spremaju za Olimpijske igre i kako izgleda jedan trening saznajemo u razgovoru sa legendom srpskog sporta i veslanja, trenerom, Nikolom Stojićem.
Kako izgledaju pripreme za Olimpijske igre i da li se i koliko trening razlikuje od priprema za druga takmičenja?
Nikola: Pripreme za Olimpijske igre psihološki traju od početka olimpijskog ciklusa, dok praktično kao i svake sezone u našem sportu počinju nakon završetka prethodne sezone i odmora. Ove zime smo proveli nekoliko nedelja više na pripremama, od decembra do marta, nego što je to uobičajeno i mislim da je to dalo rezultata do sad. Ulazimo u fazu završnih priprema i tu su treninzi itenzivniji, ali i interesantniji.
Koliko često veslački tim koji će predstavljati Srbiju na Olimpijskim igrama ima treninge i da li i kada odmaraju?
Nikola: Kada smo u Beogradu treniramo dva puta dnevno osim četvrtkom, subotom i nedeljom. Otprilike na svake dve nedelje imamo i ceo dan pauzu.
Šta je kod veslanja najvažnije – fizička spremnost, tehnika ili mentalna stabilinost? I da li je nešto važnije od drugog ili je sve pojednako važno?
Nikola: Sve tri stvari koje ste pomenuli su veoma bitne, jer ako jedna od tih stvari manjka, onda faktički poništava i druge dve.
S obzirom na vaše dugogodišnje iskustvo kako kao veslača koji je osvajao nagrade, tako i kao trenera, šta može biti, i šta najčešće jeste, presudno za pobedu?
Nikola: Mislim da mi je prednost u odnosu na neke druge trenere što sam kroz 25 godina seniorskog staža u reprezentaciji prošao kroz maltene sve stvari koje mogu jednog sportistu da zadese i to mi pomaže za prepoznavanje tih situacija kod sportista sa kojima radim. Veoma je bitna dobra atmosfera u timu, koju imamo, upornost i predanost radu, kao i vera u to što radimo. Kad je sve to prisutno, onda se sve mnogo lakše postiže.
Koji su vam najveći izazovi prilikom spremanja za Olimpijske igre?
Nikola: Najveći izazovi nam dolaze spolja, izvan čamca. Imali smo mnogo problema u prethodnom periodu, čak i godinama. Trudim se da sportiste sačuvam koliko je moguće od tih stvari i da se skoncentrišemo svi zajedno samo na trening i takmičenja radi postizanja željenih ciljeva.
Da li postoje određene navike ili rutina koja je jednako važna koliko i sam trening?
Nikola: Svi smo mi sujeverni i obično se svi, od sportista pa do trenera, pridržavamo ustaljenih rutina. One nam daju mir i stabilnost prilikom takmičenja. Gotovo uvek imamo istu pripremu tokom nedelje pred takmičenje. Naravno, ponekad se usklađuje sa trenutnom situacijom, ali kada prođemo prve treninge i deonice, nekoliko dana pred trku, onda nam je to potvrda da li smo na dobrom putu.
Šta je ono što ih kao trener savetujete a ne tiče se same tehnike?
Nikola Stojić: Najviše ih savetujem da budu smireni, rasterećeni i uporni pre svega.
Kako ih motivišete kada padnu a kako im sugerišete kada prave greške?
Nikola Stojić: Ne postoji neka određena rutina za situacije kada se ne osećaju dobro, odnosno kada padnu. Ponekad imamo i pomoć stručnih lica i svi zajedno pokušamo da prevaziđemo nastale probleme. Nekada ukazivanje na greške budi nemir kod sportista, čak i kad su greške prisutne ćesto je potrebna i lepa reč. To sam naučio u radu sa Jovanom, Martinom, Milošem i Nikolajem. Jedna od mojih glavnih osobina je upornost i nekad usled upornog pokušaja u ispravljanju bilo čega, kod sportista izazovem negodovanje. Tako da sad uspem to da prepoznam pa me to navede da malo promenim ritam.
Foto: Ljubo Aščerić