Međutim, biohacking u beauty kontekstu nije još jedan trend. Bar ne onaj koji obećava da ćemo izgledati kao neko drugi. Više je pristup. Sistem. Kombinacija naučnih uvida i svakodnevnih navika koja ne pokušava da nam prepravi lice, već da pomogne telu da bolje radi ono što već zna — regeneriše se, štiti, balansira.
Za mene je fascinacija biohacking-om počela iz radoznalosti — više kao hobi.
U nekom trenutku mi je postalo zanimljivo da posmatram kako male promene u rutini mogu da utiču na to kako izgledam i kako se osećam. Čitanje o biohacking-u me nije navelo da brojim kalorije (to sam sama sebe naterala) ni da nosim prsten koji meri varijabilnost srčanog ritma, ali jeste promenilo način na koji gledam na skincare.
Umesto da tražim proizvode koji će popraviti nešto spolja, počela sam da razmišljam o tome kako da podržim procese koji se već dešavaju iznutra.
Kako god vi želeli da nazovete ovu praksu – možete – međutim, ja sam nedavno postala srećna što sam svojoj wellness opsesiji našla ime. Biohacking mi ne deluje kao još jedan trend iz wellness porodice, već kao povratak osnovama — ali sa boljim razumevanjem kako telo zapravo funkcioniše. I to mi ima mnogo više smisla od kreme koja poništava stres dok skrolujem do besvesti.
Počela sam sa sitnim promenama.
Bolja rutina pred spavanje, plavo svetlo isključeno bar sat ranije, dodatak magnezijuma. Želela sam da uključim i LED terapiju crvenim svetlom — ništa agresivno, deset minuta svakog jutra. Međutim, vođena tuđim iskustvima to nisam uradila. Paralelno s tim, izbacila sam proizvode koji mi nisu prijali i uvela suplemente sa kolagenom i vitaminom C, međutim, ne naslepo. Nije bila poenta u tome da dodajem još, već da razumem šta mi zaista treba. Biohacking pristup me je naučio strpljenju, što je možda i najvažnija stvar koju sam izvukla iz tog procesa.
Nema brzih rešenja, jer ni telo ne funkcioniše tako.
Kad mu damo ono što mu je potrebno, ono se vrati u balans. A to se onda vidi — i na koži, i u očima, i u stavu.
