Roze boja jeste za devojčice

Četvrtak, 03. oktobra 2024.

Roze boja jeste za devojčice, kao i sve druge boje. Kako smo došle do trenutka u kome je naš život pravdanje – da nismo kao druge, da nije samo zato što smo žene, da dižemo ruku i vrištimo izaberi me. Mene a ne njih, mene a ne nju. Ja sam osoba, nisam samo žena, nisam žena. I tako unedogled…

Ne znam kada je počelo.

Ne mislim u svetu, ne znam kada je počelo u mom životu, verovatno još nisam umela ni da govorim i samo sam slušala. Slušala sam kako ljudi ozbiljno ili u šali, dok se smeju kažu kako ih nervira ovo ili ono… Nešto što žene rade, nešto što govore, način na koji hodaju, njihovi piskavi glasovi, neodlučnost, izbirljivost…

Nedavno sam čitala kako je Džefri Eugenidis pisao svoj debitantski roman o životima sestara Lisbon u prvom licu množine, kao neodređena grupa muškaraca koji se sećaju događaja iz svoje rane mladosti. Sećaju se njih, žena. Njihove kose su isprepletane, njihove oči su sličnih boja, one sve liče, sestre su. A da li su ličile zaista ili su bile slične samo spolja, onima koji se ionako nisu trudili da ih zapamte.

Postoji jedan izazov, zove se ne kao druge.

Žene se uključuju i pričaju o tome šta su sve radile da pokažu koliko se razlikuju. Prvi put kada sam videla te priče, snažno me je preplavio osećaj sramote i istovremeno osećaj pripadnosti. Jela sam ljuto, kobasice i pivo. Gledala sam fudbal, ne samo gledala, odlazila sam i na seoske utakmice gde nema skoro nijedne žene. Trčala, kosila travu, nosila teške torbe i prećutala svaki bol. Ja nisam kao one.

Pretvarala sam se da uživam u brzoj vožnji ili opasnosti. Krila sam da nemam poverenja ili da me je strah. Dizala sam ruku na času i kad bih se najradije sakrila. Pisala sam drugarima domaći i slušala sam njihove priče o drugim ženama. Gledala sam akcione filmove i vozila bicikl desetinama kilometara. Oblačila sam široke dukseve i suzbijala svoju želju. Učila sam tekstove rep pesama. Šišala se na kratko, sama u kupatilu. Batine u šutkama. I? Šta sam time dobila? Riba ortak, tužna medalja.

Žena nije ono što smo tražile. Tek tako i eto me. Učile smo o sebi i učile smo kako da je mrzimo. Ugušiti ženskost, prefarbati je u plavo. Naravno da nismo iste, mi smo iste samo onima koji nas gledaju izdaleka. Njima – mi smo nebitne.

Ženske suze.

U svojoj nebitnosti naše suze su jednake i kad nam pukne nokat i kad imamo PMS i kada duboko patimo za svetskim besmislom. Žensko pismo. Pišemo o ljubavi. Naši glasovi su isti. I uvek nam nešto smeta – kada vozimo kola ili traktor i kada tražimo veću platu, i kada se čekamo dečiji dodatak ili kada je veš svuda po podu. Ženska glavo! Izgovor je za svako omalovažavanje i nepoštovanje. Ženski mozak imamo – prisiljene smo da ispravljamo pravopisne greške, imenujemo nijanse boja i pamtimo rođendane sve dece iz okruženja, i horoskopski znak i podznak. Čak i kad nam nije do toga.

Žensko telo imamo – više masti, manje mišića, od nas se ne očekuje da uradimo zgib, sa čuđenjem se gleda kada smo dobro orijentisane ili napišemo roman ili podignemo teret. Široki kukovi tu su da rađamo, da krvarimo, da smo nečiste sve dok iz nas, kao iz zemlje ne izraste seme. U njivi se porađamo. Pravimo hleb i tkamo platno, da ušuškamo i obezbedimo gnezdo. Ženske veštine imamo – vrat smo a nikad glava, ubeđujemo tako da niko ne vidi, pretvaramo se iz oblika u oblik da ne uznemirimo. Mi smo kao voda, tečemo tiho, ronimo breg i obeležene smo plimom i osekom, možemo da prevarimo i slažemo svakog.

Ženska usta imamo, pogana – govorimo u pola glasa, ogovaramo i spletkarimo, zavodimo, šapućemo, uzdišemo i pevamo umilno kao slavuji. Glasno jaučemo kada boli, kukamo, naričemo, plačemo i kunemo. Žensko srce imamo, meko, uvek sposobno da uteši, brine i svija gnezdo. Sve što imamo i jesmo, stalo je u jednu ženu. Možda eventualno u dve – jednu dobru i jednu lošu. To je sve što nam se nudi. Izvesno, umrećemo od ženskih bolesti.

Iste, a svaka svoj život imamo. I kako onda da ne budemo izbirljive, kako da ne budemo neposlušne i nezahvalne. Kako da ne odbijemo tu sramnu ponudu. Nekad smo se pretvorile u ništa, samo da ne budemo ta jedna, ista, koju niko neće i niko ne voli.

Možda je vreme da promenimo pravila.

Ne znam. Koristim reč možda jer sam žena. Izviniću se još jednom. Možda borba počinje pristankom. Nisam sigurna ali ipak… Glasno da. Ista sam kao i ona! I ona i ona druga! Milion, cela milijarda više milijardi žena ujedinjene u svojoj istosti. Ista sam kao sve žene koje su plakale i koje su volele, ista sam kao one koje sanjaju, one koje lažu – lažem i ja. Lažem da me nije strah. Besna sam i osetljiva sam, i kao cvet i kao bomba. Svi treba dobro da paze.

Sa ženama, nikad se ne zna.

Žene nikad nisu pobedile. I koga uopšte da pobedimo: ceo svet, istoriju? Šta će biti ako se to desi, ne znamo. Neizvesnost je tako ženska. Ko to može znati? Nesigurnost isto. Moje lice je isto kao nečije drugo lice. Podsećam na tvoju i svoju majku, na nečiju ćerku, na baku, manekenku, pevačicu i čistačicu. Primam udarce. Uvrede koje su namenjene drugima, još od pre nego što sam se rodila. Pohvale su retke, lepe kao izuzetak – nisi kao one. A šta ako jesam? Ili nisam, a biram da budem. Impulsivna odluka u koju sam nesigurna kao i svaka žena. Iz meseca u mesec svijam gnezdo i onda ga rušim.

Neodlučna sam, kao žena.

Žena sam potpuno ista kao sve druge žene. Malo jedem, na sebe ne mislim. Žene koje nikad nisam upoznala iste su kao ja. Svi drugi, pa onda ja. Ne idem redovno na preglede. Uvek ima nešto preče. Među nama nema razlike naše su suze istog hemijskog sastava. Ne bih ja, nego zbog deteta.

Nosimo roze naočari i imamo roze šiške, vozimo roze aute i rađamo roze bebe, roze cvećem kitimo roze kuće i zamišljamo roze svet koji niko neće. Bavim se tričarijama, pišem o ljubavi. Želim mir u svetu. Baš ta sam.