Pre nesreće u OŠ “Vladislav Ribnikar” moglo se čuti od stručnjaka da to kako se osećamo i kakav odnos imamo prema životu, zavisi od našeg izbora. Na primer, da li ćemo na sumoran dan pomisliti: “Osećam se loše”. Ili: “Kiša je, ali to me neće sprečiti da se dobro osećam”. Izbor je na nama. Vreme je spoljni faktor koje ne sme da diktira kakvo će nam biti raspoloženje. Ali zbog kiše nećemo pomisliti da nismo bezbedni napolju. Ili da dete sutra može da bude svedok masakra. Ili nedajbože, žrtva, zar ne? Ali ako su spoljni faktori i uticaji snažni i traumatični, onda i naš unutrašnji svet, bez obzira na izbor da razmišljamo vedro, mora da poklekne. U želji da saznamo šta kao pojedinci možemo da uradimo drugačije da bismo promenili sebe, i društvo, potražili smo savet stručnjaka i razgovarali sa Nadom Marjanović, psihologom i sertifikovanim psihoterapeutom.
Kako pojedinac može da pomogne da se ovakve situacije opet ne dese?
Ovo su važna i kompleksna pitanja koja zahtevaju razmatranje iz više perspektiva. Kao psiholog, mogu dati nekoliko opštih smernica koje se mogu primeniti u ovakvim situacijama. Kako dalje? Tako što ćemo dozvoliti sebi da osetimo emocije povodom ovog tragičnog događaja. I sebi i drugima. Dozvoliti da budemo tužni, i da realizujemo potrebu da budemo u kontaktu sa bližnjima i prisetimo se koliko su nam važni. Da neke kontakte obnovimo ili unapredimo.
Nije kostruktivno da sada pokušavamo iz straha da zatrpamo tugu i “brže-bolje” nešto preduzmemo kako je ne bismo osetili. Ako naučimo da budemo empatični, umesto da racionalizujemo ili intelektualizujemo ove tragične događaje, mnogo će nam intuitivno i kognitivno biti jasnije kako i da se ponašamo. Doživljaj neprijatnih emocija nas upravo i uči o tome zašto je važno da postavljamo granice. Ali i koje postupke ne bi trebalo da preduzmemo prema drugima. Na taj način ćemo biti i adekvatan model deci o tome koje sve emocije postoje. I pokazati da hrabrost zapravo znači spremnost da osetimo i dozvolimo svoje emocije. Zašto ne bismo želeli da povredimo druge. Koliko je i tuđe dobro stanje važno, i kako i bol ljudi oko nas jeste i naš bol. Tako im šaljemo poruku o tome da je izuzetno važno kakve uzajamne odnose gradimo sa ljudima. I šta je društveno adekvatno a šta neadekvatno ponašanje.
Na nivou doma, važno je da porodice budu svesne stanja njihovih članova, da roditelji budu svesni signala koji ukazuju na moguće probleme kod dece i da se bave tim signalima na pravi način. Na nivou škole, važno je da postoji program koji će se baviti mentalnim zdravljem i prevencijom nasilja. Na nivou društva, važno je da se edukuju ljudi o mentalnom zdravlju, da se podstiče tolerancija i inkluzivnost i da se primene mere zaštite u javnim ustanovama.
Ovo jeste kolektivna trauma i svi smo odgovorni, ali često to svi bude izgovor za ličnu odgovornost. Šta smo možda propustili da uradimo, i kažemo, i šta možemo drugačije posle ovoga?
Verujem da smo do sada bili u negiranju. I da smo, kao što to često mislimo i za druge stvari, pomislili – “neće se nama desiti” ili “ne sada”. Takođe, falilo je hrabrosti. Za ličnu odgovornost pre svega je potrebna hrabrost i stabilnost. Poći ću od sebe i svoje struke. Mi, stručnjaci, smo propustili da znake koje su deca u školama manifestovala i pre 03. maja, u vidu napada i na nastavnike i drugu decu, na adekvatan način prepoznamo. Da prepoznamo rizike, da ih adekvatno tretiramo, pridamo im dovoljno značaja i pažnje i da tada reagujemo i preventivno. Izgleda da smo ih minimizovali ili nismo bili dovoljno glasni.
Propustili smo tada možda i da izmenimo ili dopunimo i zakone. Propustili smo i da u škole uključimo psihoterapiju, a za to imamo resurse. Ali to nismo učinili zbog strahova, predrasuda i usmerenosti isključivo na lični život. Možda smo i mi sami bili u “ulozi deteta” i očekivali da neko drugi nešto preduzme. Bilo je mnogo signala, tada smo ih negirali. Možda će i neke druge struke priznati ove činjenice i propuste ako budu dovoljno hrabre ovog puta.
Naravno, nakon ovih “poziva u pomoć” i “poziva na brigu”, došlo je do eskalacije u najgorem obliku. Sada ovo jeste kolektivna trauma, traumatično iskustvo koje utiče na veliki broj ljudi i koje može imati dugotrajne posledice. I sada bi bio poslednji momenat da se probudimo, otvorimo oči i ne igramo “igru pasivnih posmatrača”. Nego da se na dnevnom nivou uključimo i aktiviramo u kontaktima sa drugima. U ovakvim situacijama, važno je da se svi u društvu osećaju odgovornim i da preduzmu korake u tom pravcu.
Kao pojedinci, možemo preduzeti sledeće korake. Edukovati se o mentalnom zdravlju. Osluškivati svoje i potrebe drugih ljudi. Podsticati otvorenu komunikaciju i toleranciju, i prepoznati znakove upozorenja za moguće probleme.
Važno da se svi aktivno uključimo u promovisanje mentalnog zdravlja i prevenciju nasilja, bilo kroz aktivnosti u zajednici ili pružanjem podrške onima koji su bili direktno pogođeni. A i sada mi stručnjaci i dalje imamo opcije da uključimo i sve gore navedeno.
