UNICEF i PIN savetuju: Kako razgovarati sa
detetom o kriznoj situaciji

Razgovor sa decom, posebnom o kriznim situacijama, zahteva određene alate kako bi se izbeglo da traumatičan ili stresan događaj ostavi dugoročne posledice na mentalno i/ili fizičko stanje deteta. UNICEF je kreirao nekoliko priručnika, od kojih jedan ima za cilj facilitaciju dijaloga i delotvorne komunikacije sa decom u rizičnim okolnostima. Osim toga, PIN (Psychosocial Innovation Network) je u saradnji sa Odeljenjem za psihologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, kreirao smernice za roditelje i staratelje kako bi pronašli adekvatan način da sa decom govore o kriznoj situaciji. U želji da ove psihološke alate učinimo dostupnim i pristupačnim široj publici, prenosimo njihov sadržaj, a ostale materijale možete pronaći na zvaničnim veb-stranicama ovih organizacija.

Stvaranje osećanja bezbednosti

Kako bi se deca osetila slobodnom da govore o svojim emocijama, važno je da pružanje osećanja sigurnosti i uspostavljanje osećaja bezbednosti. Posebno u kriznim situacijama, ovaj osećaj može biti narušen, te je važno da ona budu sigurna u sopstvenu i bezbednost ostatka porodice. Pre započinjanja razgovora, važno je da decu uverite da su bezbedni i na sigurnom, kao i da će sada svi biti usmereni na očuvanje bezbednosti. Deci, bez obzira na godine, je potreban prostor u kome mogu pronaći utočište kada svet oko njih postane opasan i nepredvidljiv. Jedan od načina na koje to možete postići jeste i planiranjem zajedničke, drage aktivnosti koja može pružiti sigurnost, utehu i umirenje.

Otvoren razgovor

U normalnim okolnostima, a posebno u kriznim situacijama, važno je da započnete razgovor sa decom o njihovim brigama, kako bi znala da ste tu za njih i da ih slušate. Kako biste se posvetili razgovoru, odvojite dovoljno vremena i odaberite adekvatan trenutak, kada neće biti ometajućih faktora koji bi skretali vašu ili pažnju deteta. Imajte na umu da su deca nešto već čula – od učitelja, društva, kroz medije. Pitajte ih šta već znaju, šta misle o tome, kako se osećaju u vezi sa tim. Važno je da pitanja koja postavljate butu otvorenog tipa – „zašto“, „kada“, „gde“, „šta“ i „ko“. Na taj način, izbegavate da dete daje jednosložne „da“ / „ne“ odgovore, a kreirate priliku da  Na taj način dete može da objasni šta se dogodilo i da vam pruži informacije o svojim osećanjima i mislima. Anksioznost se kod dece može javiti i ukoliko čuju delimične informacije u razgovoru odraslih, zbog čega će praznine popunjavati sopstvenim tumečnjima. Stoga, važno je da razumete način na koji razmišljaju, pružajući im drugačiji način tumačenja informacija.

Pažljivo slušanje

Kako UNICEF, tako i PIN, navode važnost aktivnog slušanja. Ono pre svega podrazumeva prenošenje topline i pozitivne emocije kako kroz verbalnu, tako i neverbalnu komunikaciju. Važno je dete saslušati, pažljivo, strpljivo i sa uvažavanjem. Dodatno je neophodno osluškivati i prihvatiti njegovu ili njenu potrebu da o svemu razgovaraju i pitaju, u meri i na način koji njima odgovara. Dok pričaju, nemojte ih prekidati, već pustite da dete govori, a sopstvenim govorom tela stavite do znanja da slušate i da ste koncentrisani. U razgovoru je dobro i da parafrazirate i rezimirate ono što vam dete govori ponavljanjem ključnih reči. Na taj način, detetu stavljate do znanja da pratite ono što govori, istovremeno se starajući da ne dođe do pogrešne interpretacije.

Deljenje osećanja

Podstaknite svoju decu da ispolje svoja osećanja i prenesu ih rečima. Zavisno od deteta, to može biti kroz razgovor ili vođenje dnevnika, dok će nekome biti od pomoći da izrazi svoja osećanja kroz igru i kreativne aktivnosti. Nakon traumatičnog događaja, tipično je za decu (i odrasle) da iskuse širok raspon emocija, uključujući strah, šok, bes, tugu i anksioznost, zbog čega je važno da obratite pažnju na znakove ovih osećanja. Stavite do znanja detetu da je očekivano da osećaju ono što osećaju. Normalizacijom detetu dajete do znanja da je njegova reakcija uobičajena i normalna. Osim toga, pokazivanjem sopstvenih osećanja, deci pomažete da uvide da je „dozvoljeno“ ispoljavanje različitih emocija i da je prirodno da u ovoj situaciji osećaju tugu, ljutnju, strah i/ili zbunjenost. U ovom slučaju, važno je da detetu objasnite šta je prouzrokovalo vaše reakcije kako ne bi pomislila da su ih ona izazvala.

Pažljivo i kontrolisano informisanje

Stalna izloženost informacijama o kriznoj situaciji može pojačati osećaj anksioznosti i straha, zbog čega je važno ograničiti količinu vremena provedenog u praćenju vesti, ali i pravljenje pauza od istih. Izlaganje različitim medijskim sadržajima, a posebno vizuelnom, može stvoriti psihološki efekat koji nalikuje scenariju kao da je dete bilo na mestu događaja i povećati rizik od posttraumatskog stresnog poremećaja za decu koja su direktno iskusila dati događaj. Razgovarajte sa decom o onome što su videla ili pročitala, kako biste osigurali da ne raspolažu pogrešnim informacijama. Imajte u vidu da je teško dati odgovor na pitanje o uzroku događaja, a posebno o motivima i psihološkom profilu počinioca, zbog čega treba izbegavati ove teme.

Foto: Unsplash