Vršnjačko nasilje je jedan od gorućih problema današnjice sa kojima se mladi, ali i mi kao društvo susrećemo. Sa ciljem da podignemo svest o značaju mentalnog zdravlja, ali i damo svoj doprinos na temu vršnjačkog nasilja – razgovaramo sa Suzanom Adžić, psihijatrom na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ o tome kako roditelji da prepoznaju simptome nasilja kod deteta, bilo da dete vrši ili trpi nasilje, i kako da mu pomognu u takvim situacijama.
|| Šta je vršnjačko nasilje?
Vršnjačko nasilje ne obuhvata samo fizičko nasilje među vršnjacima. Reč je o daleko širem spektru ponašanja koje uključuje verbalno nasilje, psihološko, kulturno, socijalno. Važno je napomenuti da svako nasilje među vršnjacima nije vršnjačko nasilje. Vršnjačko nasilje se smatra onim nasiljem koje ima tendenciju ponavljanja. Odnosno kada nasilje ima kontinuitet i kada postoji neravnopravan odnos između moći nasilnika i same žrtve. Takav vid nasilja stručnjaci opisuju kao agresivnost koja je destruktivna i koja za cilj ima da nanese bol drugoj osobi. Tada, nasilna deca imaju pozitivan stav prema nasilju i rešavanju sukoba na nasilan način. Na takvo ponašanje najčešće utiče model ponašanja koji je stečen u okviru porodičnih odnosa ili socijalnog okruženja deteta, kao i pretrpljenog nasilja u porodici ili grupi. Najčešće je vršilac nasilja i sam žrtva nasilja i otuda i potreba za vršnjačkim nasiljem, jer smatra da je takav model jedini ispravan način ponašanja. Tada nastaje potreba za dokazivanja sopstvene ličnosti, postojanja svog ega, podizanja samopouzdanja tako što će nekog drugog degradirati i učiniti inferiornim u odnosu na sebe.
|| Kako prepoznati dete koje vrši vršnjačko nasilje?
Onako kako roditelj vidi dete u kući, tako se dete ponaša i van kuće, jer ne može se drastično promeniti ponašanje u spoljnoj sredini u odnosu na ono koje je u porodičnom okruženju. Ukoliko je dete sklono maltretiranju životinja, fascinirano vatrom, piromanijom, ili stvarima u kojima se propagira nasilje poput filmova ili drugog sadržaja, može ukazivati na to da dete ima sklonost da bude nasilno. Ukoliko roditelji imaju više od jednog deteta, može se desiti da će drugo dete samo prijaviti maltretiranje od strane svog brata ili sestre i tada je važno da roditelj to čuje i shvati veoma ozbiljno.
|| Kako prepoznati dete koje trpi vršnjačko nasilje?
Ono što je primarno jeste odnos, odnosno kontakt sa decom. Roditelji su ti koji provode najveći deo dana sa svojom decom i koji ih najbolje poznaju, te mogu prvi primetiti promene u ponašanju kod svoje dece. Uglavnom dece koje su žrtve nasilja su povučena, sklona osamljivanju, ćutanju i povlačenju u sebe. Često se žale i na somatske simptome poput glavobolje, bolova u stomaku, pa čak i povraćanja, ali mogu biti prisutni i mentalni poremećaji poput paničnih napada, anksioznosti ili fobija. Takođe, moguće je da će često i izgovarati da ne žele da idu u tu socijalnu zajednicu kao što je škola, trening ili druženje sa drugarima. Odnosno, izbegavaće mesta na kojima su doživela nasilje. Sve to su signali koji mogu naslutiti da dete trpi vršnjačko nasilje. I zato je važno da roditelji prate ponašanja svoje deca i da kada primete bilo kakve promene razgovaraju sa svojom decom.
|| Koje su izazovi prilikom prepoznavanja?
Ono što se u praksi pokazalo kao čest problem jeste da se deca plaše da svojim roditeljima kažu da se nešto dešava i da imaju probleme, jer nailaze na kritike od strane samih roditelja, a veoma često i na fizičko nasilje, kao i nerazumevanje od strane roditelja. Tada se oni poveravaju svojim vršnjacima, odnosno drugarima, ali to je pogrešan put jer niko ne može da pomogne detetu više i bolje od njegove porodice. I zato roditelji moraju da promene pristup prema svojoj deci. Često roditelji navode decu da im se otvore i povere i podele sa njima to kroz šta prolaze, a onda kada deca to učine, oni ih prekoravaju, kritikuju, viču na njih vršeći verbalno nasilje. Tada se deca uplaše i više ne veruju svojim roditeljima.
|| Kako pristupiti detetu koje trpi vršnjačko nasilje?
Prvi korak jeste prepoznavanje od strane roditelja da se sa detetom nešto dešava. Ali najvažnije od svega jeste raditi na odnosu između roditelja i same dece. To znači da je neophodno da se roditelji više bave svojom decom i da budu prisutni u njihovom životu. Osnosno da roditeljima ne bude fokus na karijeri i ličnom usavršavanju. Takođe, veoma značajno jeste da ne prolaze pored svog deteta, već da stanu tik uz njega. I da pažljivo slušaju šta im govori i šta ih pita. Treba provoditi više vremena sa svojim detetom. Naročito danas u vreme digitalizacije, društvenih mreža i svega što se plasira u medijima. Roditelj mora imati kontrolu nad sadržajem koji dete gleda, jer će tako znati i prepoznati šta ih privlači i zabavlja. Na taj način mogu da prepoznaju da li je njihovo dete žrtva nasilja i da pravovremeno odreaguju.
|| Koje emocije proživljavaju žrtve nasilja i kako im pomoći da se nose s njima?
Žrtve vršnjačkog nasilja za sebe smatraju da nisu dovoljno vredni, ali da nisu vredni ni tog društva i okruženja. Takođe smatraju da je problem u njima i imaju nisko samopouzdanje što ih čini inferiornim. U nekim momentima čak osećaju i krivicu, jer misle i veruju da su zaslužili nasilje koje su doživeli. Sve to se dešava naročito ako ne nailaze na razumevanje sa druge strane i nemaju nekoga ko će ih zaštiti i reći im da oni nisu krivi i odgovorni za to što trpe nasilje. I zato imamo kolektivnu odgovornost kao roditelji da se trudimo da svojoj deci usadimo prave vrednosti.
|| Kako da prepoznamo da li je problem u detetu ili okruženju?
Skloni smo kao društvo da etiketiramo i odbacimo nekoga ukoliko se on razlikuje od nas u bilo čemu. Nekada su se odbacivali pojedinci koji su problematični, koji nisu dovoljno dobri u školi, a danas imamo obrnutu situaciju. Danas su veoma često pojedinci koji uče, koji su vredni, disciplinovani, zapravo društveno neprihvatljivi. Međutim, ukoliko se pojedinac ne snalazi u različitim okruženjima, porodičnim, društvenim ili bilo kojim drugim gde se nalazi sa grupom ljudi, onda dovodimo u pitanje da li je problem u tim društvima. Odnosno različitim okruženjima ili u tom pojedincu. Tada mislimo da se pojedinac ne snalazi u svim tim okruženjima. I pokušavamo da uvidimo šta je to u njemu što ga remeti da se uklopi u sve te srediine.
|| Kako zaštiti dete od vršnjačkog nasilja?
Kada govodimo o maloletnom licu, roditelji su u obavezi da prijave nasilje nadležnoj instituciji u kojoj se to desilo. Ako se desilo u parku ili na javnom mestu, onda se treba obratiti roditeljima te dece koja su izvršila nasilje. Ukoliko se to desilo u školi, onda su roditelji dužni da se obrate nastavnicima, učiteljima, direktorima. Ukoliko su prvi primetili učitelji, nastavnici, onda je potrebno da oni odreaguju i obaveste roditelje. Ako govorimo na širem planu kako da sprečimo nasilje, neophodno je da svi zajedno, kao sistem, podignemo svest o tome. I da udruženim snagama utičemo na to. Naravno uz pomoć i saradnju policijskih, socijalnih, zdravstvenih i prosvetnih službi.
|| Šta ako vršnjačko nasilje ne prestane?
U ovom momentu, jako je teško odgovoriti na to pitanje. Želim da verujem da ćemo svi zajedno da se osvestimo. I da ćemo da damo svoj doprinos u podizanju svesti o tome da je lošim stvarima dato previše medijskog prostora. Tome treba da se stane na put, a da se istaknu prave vrednosti i edukativni programi iz kojih deca mogu da nauče. Važno je da kreiramo i plasiramo društveno odgovoran sadržaj koji će propagirati – znanje,obrazovanje, poštenje i ljubav, a nikako nasilje.
Foto: Unsplash
