Restoran Tabor – svetionik koji duhom sećanja poziva na uživanje u hrani, muzici i noćima pod nebom Zvezdare
Gledao sam kako zvezde padaju na Zvezdaru. Mada ovaj restoran nije uvršten u svetu gastronomsku knjigu „Mišelin“, video sam svojim očima kako na Tabor pada – pet zvezdica. Rekao je Momo Kapor o Taboru. I tako je i bilo. Smešten na samom kraju Bulevara Kralja Aleksandra, restoran Tabor je jedan od retkih koji je ovom pomalo opustošenom kraju mogao da pruži zvezdanu svetlost i razlog zbog kojeg će ljudi, koji nisu njegovi meštani, zalaziti u njega.
Bašta koja je vešto sakrivena kako bi svojim posetiocima pružila mir i nesmetano uživanje, dovoljno je otkrivena tako da ljude poziva u lepotu svog zelenila. Čim kročite u restoran, možete osetiti duh jednog srećnog i spokojnog vremena u kojem uživanje nije znalo za granice. Otvaramo vrata i odjednom se nalazimo u malom parčetu Jugoslavije.
Malo parče Jugoslavije
Slike na zidu svedoče bezbrižnom jugoslovenskom vremenu koje i dalje žive na ovom mestu. Kako nam pogled šeta velikim crvenim zidom prepunom slika boema koje su svoje noći provodili na ovom mestu, prvo se zaustavlja na Momi Kaporu koji sedi u svom ćošku i ispija svoje piće. Da, imao je svoje piće koje je uvek sam pravio. A svoj dan i poslednje piće je uvek završavao baš u Taboru.
Slika Danila Bate Stojkovića je ono što predstavlja Tabor u malom. Okružen muzičarima, vidno pogođen pesmom, uživa u večernjoj atmosferi restorana. Tanja Bošković ispija piće sa drugaricom, dok Rade Šerbedžija uživa u samoći u svom ćošku kafane. Svako je imao svoje malo parče Tabora. Ovaj restoran bio je svetionik za velika imena iz sveta muzike, glume i književnosti. Njihova prisutnost nije samo deo anegdota, već je deo istorije koja je oblikovala Tabor. A duh, atmosfera i duša koju su oni ostavili u ovom restoranu, sve to je postalo svetionik za buduće generacije koje dolaze.
Status gastronomskog dragulja nije zavredio slučajno. Prave porodične vrednosti utkane su u svaki delić restorana. Tabor je mesto gde se ukusi upotpunjuju pričama iz prošlih vremena, a porodična ljubav je srž svake recepture. Enterijer odiše harmonijom tradicije, a opet dovoljno moderan i kao takav uspeo je da izdrži test vremena. Svaki segment ovog mesta je osmišljen sa ljubavlju, pažnjom i željom da se svaki gost oseća kao kod kuće. Zagasiti bordo tonovi enterijera koji se prelivaju sa prirodnom svetlošću odaju utisak mira i spokoja. Dobro odabrani drveni stolovi i stolice kreiraju rustičan šarm, doprinoseći autentičnosti karakterističnoj za Tabor. A kako je ceo fokus enterijera na prirodnim materijalima, prostor odiše pravom sinergijiom.
Iako je vizuelni identitet restorana ono što privlači, njihova gastro ponuda je ono što zadržava. Bili smo ugošćeni najbolje odarbanim specijalitetima. Praćeni čašom kvalitetnog vina, davali su našim nepcima pravu rapsodiju ukusa. Ovaj gastro užitak je dodatno ulepšala priča o Taboru koju nam je ispričao Dušan Mrđenović, vlasnik restorana.
S obzirom na to da restoran Tabor ima dugu tradiciju, da li se sećate kako je nastao i nekih samih početaka?
Kada je restoran Tabor otvoren postojalo je svega nekoliko privatnih restorana u Beogradu. U to vreme ste mogli da otvorite restoran samo ako imate lokal i saglasnost mesne zajednice. Mesto na kom se sada nalazi Tabor je bilo predviđeno za servis bele tehnike. S obzirom na to da niko nije hteo da osnuje radnju bele tehnike, moj otac je pokrenuo akciju da se ova lokacija pretvori u ugostiteljski objekat. Zajedničkim snagama uspeli su da nagovore mesnu zajednicu da odobri da se na ovom mestu ipak nalazi restoran. Iako je u to vreme bilo teško pokrenuti nešto svoje, moj otac i stric su imali viziju i uspeli su da 1984. godine otvore restoran Tabor.
Da li je restoran brzo stekao popularnost?
Kada smo otvorili Tabor, Beograd je još uvek bio mala varoš. Vest da se otvorio restoran na Zvezdari je brzo odjeknula. Iako je sam početak, kao i svaki, bio težak, nije prošlo tako puno vremena pre nego što je restoran postao cenjeno mesto. Imali smo takvu politiku da je svako morao da rezerviše svoje mesto. Pretpostavljam da je ljudima najčudnija bila pauza od 19 do 20 časova, koja je bila uvedena kako bi se sala i kuhinja sredili za večernji posao. Jer to nije bila praksa u drugim restoranima. Večernja atmosfera je bila više pozorišna, nego kafanska, uz to je dresscode bio obavezan. Verovatno su sve te stvari koje nisu bile uobičajene u to vreme motivisale ljude da posete restoran. Iako su nam mnogi predviđali brzu propast, Beograd je prihvatio i zavoleo Tabor.
Šta je ono što je restoran zadržao, a šta ono što je promenjeno otkako postoji?
Zadržali smo mnogo toga. Ono najbitnije jeste da smo zadržali svoje goste. Takođe, želja da se svaki gost dobro ugosti i da se oseća kao kod svoje kuće je i dalje prisutna. Kako je ovo porodičan biznis, koji se održao zbog ljubavi prema poslu, ta ljubav i atmosfera se prenela i na naše goste. Dobar deo enetrijera je takođe ostao nepromenjen. Imam utisak da sve stvari koje smo zadržali nastavljaju da upijaju energiju gostiju, muzike i harmoniju kafane. Svaka cigla od koje je sazidan ovaj restoran bi, čini mi se, mogla da ispriča neku priču.
S obzirom na to da je Tabor, od vremena nastajanja pa do sad, bio i ostao renomirani beogradski restoran, pretpostavljamo da su ga posećivale neke ugledne ličnosti. Da li imate neku anegdotu koju možete podeliti sa nama?
Ugostili smo mnoge ugledne ličnosti. Tabor su posećivali kako umetnici, pesnici, glumci tako i sportisti, pa sve do političara i advokata. Izdvojio bih dva čoveka, koja su za mene najdraža i koja su učinila mnogo za ljudsko dostojanstvo. To su Muhammad Ali i Novak Đoković. Prilikom gostovanja, Muhammad Ali je zatražio muziku, uz koju je kasnije i ustao da igra. Ambasador Češke je govorio da je toliko para ostavio Taboru, da jedan kutak restorana sigurno pripada njemu. Kako je bio skroman, uzeo je samo jednu sliku starog Beograda koju je želeo da ima kako bi ga podsećala na prelepe dane koje je proveo ovde.
Kada su restorani u pitanju, sve se više gubi tradicija. Kako ste vi uspeli da održite tu tradicionalnu nit koja krasi Tabor?
Jako nam je bilo važno da zadržimo tradiciju i da svako ko uđe ovde oseti vreme koje je prohujalo kao i energiju svih dragih i divnih ljudi koji su bili i jesu naši gosti. Tu nit smo održali negovanjem gostiju, odnosom prema njima i iskrenom dobrodošlicom. Vreme koje od srca posvetite ljudima uvek rezultira uspehom. Želeli smo i da izgled restorana odaje sliku tradicije, te smo mnoge stvari sačuvali od samih početaka. Muzika je jedan od najvažnijih faktora u kafani pa smo i u odabiru muzike i bendova napravili ravnotežu između starih i novih vremena, te se ovde mogu čuti zvuci najlepših starih pesama, kako domaćih tako i stranih.
Imajući u vidu da je Tabor restoran sa tradicijom, te da kao takav nudi i tradicionalnu gastro ponudu, da li je u okviru tradicije postojao trend gde su neka jela bila popularnija od drugih?
Tabor je oduvek bio tradicionalan restoran pa mu je takva bila i ponuda. Jelovnik jesmo menjali, međutim određena klasična jela će uvek biti u našoj ponudi. Jela poput ćevapa i kobasica koje sami proizvodimo jesu obeležje našeg jelovnika, i uvek se na neki način i izdvajaju. Tabor vešalica punjena šunkom i kačkavaljem je specijalitet koji je od davnina zavredio epitet najprodavanijeg jela. Uostalom, tradicionalna receptura i jeste tu kako bi goste mogla da podseti na stare dane koje su provodili u Taboru.
Šta je ono što posetioci restorana Tabor ne smeju da propuste kada je hrana u pitanju?
Naš specijalitet koji krasi jelovnik jeste biftek na vulkanskom kamenu. Kako smo jedno vreme bili prvi na listi najboljih biftek restorana u gradu, nije ni čudo što je ovo jelo jedno od najtraženijih. Ukoliko ga poruči, gost će na zagrejanom vulkanskom kamenu dobiti živ biftek koji će moći da, sam ili uz pomoć konobara, ispeče do nivoa kog želi. Jagnjetina na rižotu od ječma parira prethodnom specijalitetu, kako po kvalitetu, tako i po traženosti. Rižoto od bukovače i kajmaka serviran sa domaćom pačijom pršutom je jelo koje je pravljeno po modernoj recepturi i koje takođe definitivno ne smete da propustite. A Tabor palačinke, sa orasima i šećerom zapečene u šatou, ostavite za slatki finiš.
Šta je ono što je uspelo da održi epitet ovog restorana, kao jedno od kultnih mesta Beograda?
Ono što mi negujemo jeste jedna porodična atmosfera, kako sa zaposlenim, tako i sa gostima. Uvek svakog dočekamo sa osmehom na licu. Radujemo se njihovim proslavama i slavljima, trudeći se da ih ulepšamo našom dobrom organizacijom i kvalitetnom gastro ponudom. Ljudi to osećaju i takvu energiju nam i vraćaju.
Foto: Maja Mijatović
