Journal kolumna: Mirisi kao
najbolji izvor sećanja

„Zatvorite oči, vratite se u detinjstvo, najranije što možete. Opišite mi sliku koju vidite.“

Sat otkucava, terapeutkinja Sanja strpljivo čeka, a ja, ja udišem njen Prada Iris i sklapam sliku. Prošlo je sigurno 60 sekundi, dok nisam shvatila!

Ja nemam slike, već mirise.

Lastin autobus koji vozi od Obrenovca do sela Dren, miris ruže.  Da, Leposava je moja baka, prodaje papriku, boraniju putericu i mladi luk, na obrenovačkoj pijaci. Njena svilena marama orijentanih šara i zagasitih zemljanih tonova uokviruje njenu gustu kosu, pričvršćenu sa mnoštvom metalnih ukosnica.

Miris sena posle kiše, miris tatinih cigareta 57, maminog Charlie parfema koji je čuvala kao da je sam Ernest Beaux napravio za nju.

Miris asfalta nekog jula u Beogradu, na vokmenu je svirala Crvena Jabuka, a Darko koji je skupljao hrabrost ceo osmi razred, cmoknuo me je nevešto u strahu da će nas različite srednje škole osujetiti u planu da ostarimo zajedno. I jesu!

Majci sam krala parfeme toliko, da je spas bio da ih ostavlja u kancelariji tadašnjeg Teleoptika.  Lou Lou sam maznula pre prve žurke na kojoj se napih Baltic vodkom toliko da dan danas to piće prezirem. Poison je bio kidnapovan od strane mene i magijom ljubavničke noći zaboravljen kod Mihaila iz Krunske.  Tu noć sam masno slagala roditelje da spremam maturski ispit kod drugarice, i karmički je taj parfem bio žrtva za moju laž. Zaboravljen od strane mene, nikada prežaljen od moje majke..

Mnogo godina kasnije, sećam se mirisa vlažne zemlje na salašu nadomak Novog Sada gde sam Igora i njegovu suprugu napustila zauvek, mirisa zelene jabuke u jednom šardoneu, gde je moja kuma shvatila da je trudna, ipak prepoznati notu tako istančanu je nemoguće bez somalijerske diplome ili jedne obične trudnoće, elem nakon raznih miomirisnih avantura došla je i ona za mene najbitnija. Jula dvehiljadite u nekih 18h jedan smotuljak težine skoro 5kg Dr. Zarija Zarić ubacuje u moje naručje. Par minuta kasnije shvatih, da kada bi neko miris bebe spakovao u bočicu imao bi milijarde u  treptaju oka.

Automatski mi se nameće sećanje mojih pokušaja da pazarim sveću This smells like my vagina od Gwyneth Paltrow za tričavih 70 dolara, ali ništa od moje znatiželje, bila je rasprodata u dva udaha i tri izdaha…

Miris mora u ranu zoru, niko nije uspeo da spakuje u bočicu. Mirisi njegove jamice nadomak ključne kosti, njene kose i kože još natopljene solju i kopertonom… Ali, mi se tih mirisnih  nota sećamo, kao što nam u slikama iskaču kredenci naših baka kada osetimo lavandu, tako me African Leather by Memo vraća na trem kuće u Forte Dei Marmi i čitanje knjige Teodora. Sećam se pila sam Summer Lavender Prosecco. Mirisi su sećanja, ona koja nisu ovekovečena fotografijom, koja ne lažu, već su samo ono šta ste sačuvali u memoriji vašeg života. Zauvek.

Prva beba koju ste prigrlili, prvi kolač koji ste ispekli, prvi poljubac utisnut preko labela ukusa višnje, prvi rastanak koji je mirisao na Versace Blue Jeans, prvo letovanje u Grljevcu, prvo putovanje vozom u Budimpeštu, prva posteljina koju ste zajedno menjali užurbano, dok se roditelji ne vrate sa poslovnog puta! Suze nemaju miris, zato ih se slabije i sećamo, pa se sapletemo na isti ili sličan kamen, povredimo isto koleno, ali brzo zaboravimo.

Sada vi zatvorite oči i recite mi kog mirisa se prvog sećate?

Miris je najbolji vremeplov…

Do sledećeg čitanja,