Sve je počelo negde u vreme Politikinog Zabavnika.
Tih godina, manje mi je bilo bitno da li mi je Miroslav iz 8/5 namignuo ili mu je nešto upalo u oko, ja sam čekala „Verovali ili ne“ rubriku. Tog petka kada je Mići nešto verovatno upalo u oko, čitam sledeće „Beli golub koji se slep izlegao u jednom golubarniku u Samteru (država Karolina SAD) mogao je da leti samo unazad!“, danima sam zamišljala pticu koja leti unazad i raspitivala se kod nastavnice biologije, da li je i kako to moguće. Da stvar bude zanimljivija, nastavnicin suprug, Nebojša, nastavnik fizike je član ornitološkog društva, te on preuzima moj slučaj i kako saznajemo let unazad, sasvim je moguć usled dezorijentisanosti mladog goluba.
Poštena da budem, ja sam sa potpuno zdravim vidom, ali dezojirentisana emotivnim slepilom u životu, prilično često išla unazad, po mom skromnom mišljenju, bila sam glavni kandidat za gorepomenutu rubriku.
Godine su prolazile, knjige su se ređale, a sa njima i iskustva
Da, da, živela sam sto života, obišla sam celu planetu, bila sam ruska grofica, beračica pamuka, Ljosina nevaljala devojčica, Koeljova Veronika, jedino mi je Karenjina dizala živac sa njenom patetikom. Koliko sam želela da nosim njene haljine sa ogromnim mašnama straga i da ljubavišem sa grofovima, toliko mi je njeno neprihvatanje odgovornosti kidalo ganglije. Ruska književnost – sa njom se raste, sazreva, ko nije čitao Čehova platiće kamatu kasnije.
Život se živeo, ja sam čitala i čitala, skupljala sam knjige kao što su neke devojčice skupljale barbike. Postala sam kao svinja pomijara, kada nije bilo knjiga čitala sam jeftine ljubavne romane, bilo je u njima lepih opisa predela, a i seksa, edukatvnog materijala svakako. Nemojmo zaboraviti da tada imamo možda pet programa na televiziji, a ako se nedao bog glumci poljube, roditelji nam pokrivaju oči celom šakom. Mladost je želela i trpela sve. Ta papazjanija laganih ljubića, ni malo inspirativnih krimića, želje za pripadanjem nekom krugu mladih ljudi koji su navodno razumeli i obožavali Bukovskog, sve do električnih pražnjenja uz jugoslovensku gardu Krležu, Andrića i Selimovića.
Od Titove pionirke do pionirke beogradskog noćnog života put je bio trnovit i duhovit
Restoran Dijagonala, potpuno slučajno lociran dijagonalno od Narodne biblioteke u Skerlićevoj… Beše neki decembar, razgovor teče kao i vino u potocima, neko se prisetio omiljenih knjiga iz fakultetskih dana, ja onako glasno uzviknuh „Lovac u žitu“, a mladi konobar zbunjeno odbrusi „To jelo nemamo na meniju“, pomislih skočiću sa ćuprije u Drinu ove sekunde.
Fotografija preuzeta sa IMDb
