Journal kolumna: SAN ZALJUBLJENIH

Utorak, 14. februara 2023.

Otvaram plavu svesku, ne postoji ni jedna knjiga koju sam listala, ni jedan zapis ili slika koji sam dodirnula, nežnije ili sa više pažnje. Plava sveska je dugo u našoj porodici, ne predugo, ali dovoljno da se nazove nasleđem. Pisala ju je moja baka Leposava, mamina mama. To vam je jedna obična plava sveska, požutelih ispisanih stranica, uredno rukopisom jedne seoske dame, domaćice, majke. Datum na stranici je 14. februar 1964. Petak, na meniju je džigerica u crnom vinu. Ispod recepta je zapisano:

„Danas je sveti Trifun, dan vinogradara, nama u kući omiljen i rado slavljen. Hvala Bogu i slava mu, vinograd nam je lepo rodio, Mita je prskao plavim kamenom, a nije bilo ni grada ove godine. Biće nam lepog vina, a šira je lepe boje. Svetomir je najavio da ženi sina, pa se eto imam još čemu radovati. Eto toliko od mene za danas, idem zgotoviti ručak. Milena i Milan su otišli da gledaju pripreme za vašar, pa ću stići da napravim i pitu sa višnjama, bez da mi ta mala buši testo preko stola.“

Milena (moja mama) ne voli romansirane biografije, bile one porodično nasleđe ili knjige u koje kako kaže, veruje samo onaj koji ih je tako lepo nakitio. Ona kao diplomirani ekonomista veruje u statistiku i u pravilo, a ne u slučaj. Takođe, ne pridaje značaj, danu koji se vodi kao Dan zaljubljenih, 8. mart i ostalim „tako treba“ danima.

Međutim..

Većinu životnih pravila, navika, osećaja nosimo iz primarne porodice, samim tim i sami imamo naviku da „romansiramo“ neke događaje, a bogami neke ružne da

potpuno obrišemo iz memorije, to je prirodna odbrana našeg mozga. U našim vazama je uvek bilo cveća, koje je moj otac, kao i dan danas donosio nedeljom majci, eto

tako je njoj svaka nedelja bila znak da je jedan čovek mislio na nju, birao taj buket cvet po cvet samo za nju, ulazio u kuću i čekao njen osmeh koji je 47 godina isti, iskren,

skoro pa devojački. Bore su se produbile, telo se malo povilo, kosa se proredila, ali ta iskrica u očima je ostala ista. Dakle ovde imamo pravilo, a ne izdvojen slučaj. To je

njihov život, njihova pravila i njihov način, ljubavi, tradicije i očekivanja. Šta bi bilo da moj otac, jedne nedelje ode na Zemunsku pijacu i vrati se bez buketa, verovatno nikada nećemo saznati, a poznajući drugu stranu, verujte ne želimo ni da saznamo. Jasno je da je ekonomski gledano, ovaj dan najprofitabilniji za cvećare, zlatare, poslastičarnice i restorane, složićemo se takođe da se na svetu dogodi više prosidbi 14. februara nego bilo kog drugog dana u godini.

Ali, zar to nije divno?

„Nama je svaki dan dan ljubavi“, „Ako mi ne kupuje cveće ostalim danima, ne mora ni danas“, „Mi smo pravoslavci, ne slavimo svetog Valentina“ – čujem vas hejteri.

Ljubav i pažnja se pokazuju na mnogo načina, svakako ne jednom godišnje uz buket cveća i bombonjeru u obliku srca, ali zar nije predivno potpomoći svetsku ekonomiju i biti deo mase? Da, duhovita sam, ali nisam cinična. Svaka od nas želi buket omiljenog cveća, balone u obliku srca, latice ruža, sveće i vino, ali smo toliko u strahu da to nećemo dobiti, da sabotiramo mogućnost za sreću. U strahu od razočarenja, stavljamo oklope feminizma, oblačimo pancir i kao dete u mraku koje sebe ubeđuje rečima: „Ne plašim se, ne plašim se…“ Mi vičemo: „Ne treba mi, ne treba mi“. A, lažemo.

Ja nas sve razumem, ali toliko smo naplašene i toliko puta razočarane, da smo uspele i njih da uplašimo. Ni oni više ne znaju da li želimo da same menjamo gume na

kolima ili buket ruža za „ženski praznik“. Evo dragi moji muškarci, ja vam obećavam, nećete biti gađani buketom u glavu, čak iako je vaša partnerka strogo zabranila

poklone za Dan zaljubljenih ili 8. mart. Nemojte mi zameriti vi kojima iskaču bodlje na sam pomen marketinški forsiranih izjava ljubavi. Ja sam od onih koji tu hemijsku reakciju ludila, zaljubljenosti i roze naočara slavim u svakom obliku.

Volim ljubav.

Danas vam želim mnogo dopamina, još više oksitocina i endorfina.

Iskreno očekujem, cveće, vino i bar odlazak u pozorište, verujte samo zbog pomaganja domaće ekonomije.

Srećna vam ljubav.

Džigerica u crvenom vinu

1kg pileće džigerice
1 veća glavica crnog luka
5 češnjeva belog luka
1dl crvenog vina
50 gr masti (može i ulje)
biber, so, bosiljak, peršun po ukusu

Iseckati crni luk u secku, što sitnije. Zagrejati tiganj sa 10 ml ulja i staviti iseckan luk da se dinsta, malo ga posoliti (lepše se dinsta). Kada se luk izdinstao i postao staklaste strukture dodati u tiganj svežu dobro opranu džigericu. Naliti u tiganj 100 ml vode, malo posoliti i poklopiti, da se dinsta na srednjoj temperaturi 20 minuta. Povremeno za to vreme promešati. Posle 20 minuta otklopiti tiganj i dodati 100 ml crvenog vina. Sačekati da sav alkohol ispari za par minuta, pa dodati sve začine i dodati još soli ako je potrebno, pa nastaviti sa dinstanjem jos 10-15 minuta (ne vraćati poklopac). Pred kraj dinstanja gnječilicom izgnječiti beli luk i dodati još 20-30 ml maslinovog ulja. Još kratko prodinstati par minuta i toplo servirati. Ja uvek dodam jednu veliku kašiku mog domaćeg džema od šljiva (tako moj Mita voli), a vi kako vam volja ili po volji vašeg voljenog.

Prijatno!

Vaša,

Foto: IMDb

Piše: Jasmina Šupeljak

Journal.hr