Journal kolumna: TRI TRILIONA

Petak, 03. februara 2023.

Dok držim telefon između glave i ramena i sa Ninom dogovaram intervju, sa pola mozga tražim crnu haljinu. Prevrćem gomile ofingera, otvaram fioke ispod kreveta u spavaćoj sobi, koncentrišem se na poslednji put kada sam je uopšte nosila… Završavam dekoncentrisana razgovor, nemam pojma šta smo se dogovorile, jer u meni kuva! Da li je na hemijskom čiščenju, da li je negde u dnu nekog ormara, da nije možda u garaži. Izmorena sedam na fotelju u kupatilu (da ja ima fotelju u kupatilu) i trljam slepoočnice, ispod pazuha mi se stvaraju barice, ponovo prelazim prstima preko dvadesetak sličnih crnih haljina, suze mi se skupljaju u uglu oka, gde je? Senka me teši sa „Pojaviće se kada ne budeš tražila, okreni džezvu, znaš da to pali!?“ Da okrenem džezvu???

Marie Kondo to the rescue

Kada sam okrenula džezvu i prebrojala tačno 17 crnih mini haljina, crvena lampica ili tačnije lava iz Etna vulkana zasvetlela mi je iznad glave. Google istraživanja na temu „kada je previše?“ nisu bila obećavajuća. Sve vreme mi je iskakalo ime jedne osobe (Mari Kondo) i njen sistem za rešavanje moje dijagnoze KonMari sistem. Naravno i dijagnozu sam sebi našla na google pretraživaču, poštena da budem, verujem kao i većina svetske populacije, moj lični savetnik (google) je retko u krivu. Pozvala sam Ivana koji po mojoj proceni ima istu dijagnozu, kratko ga brifovala i zamolila da u obližnjem marketu kupi 3 pakovanja crnih džakova od 120l.

Prebirajući po plakarima, fiokama, cipelarnicima, pokušavam da odredim prema kom od predmeta gajim emociju, slatka mala Mari jelte to savetuje… Da svaki odevni predmet uzmemo u ruke i energetski osetimo emociju, ako emocije nema, ta stvar odlazi na gomilu koja odlazi iz našeg doma. Uzela sam slobodan dan, pustila sam plej listu iz devedesetih, Ivan je stigao sa osmehom i kesama. Dobar početak kraja.

Iskreno mislim da sam trebala da pozovem i terapeutkinju Sanju da prisustvuje ovom epskom momentu.

View this post on Instagram

Odakle početi?

Od emotivnog momenta bolje ne, od praktičnog svakako ne!

Praktično nikome ne treba 20 istih belih pamučnih majica, kao ni 14 pari u nijansi različitih Levis 501 CT farmerki, imam jedna leđa i svakako jedno dupe! Nedelja ima 7 dana, tehnički za mesec dana ne mogu da obučem sve ove stvari… Ne bi opet, kažem, taj praktični momenat izgubio bitku, da nije ovog emotivnog. Dakle ja često spavam u beloj majici, a 501 CT se više ne proizvode – ok sačuvaću ih za svaki slučaj.

Gomila koja se u you tube videu kod Mari povećava, propraćena njenim blaženim osmehom punim razumevanja, kod mene sadrži dve Zara majice sa rupama i flekom Jekoderma koji sam mazala posle tetoviranja… Majicu sa natpisom „Ponosna tetka“ stvarno ne mogu da bacim, uspomena je. Gucci fabrički iscepanu majicu koju mi je spremačica ušila (pa ponovo otvarala rupe) takođe nikako ne mogu da bacim, doći do nje je bilo teže nego do Balenciaga triple S patika. Eto, kako da se rešim patika koje me podsećaju na julsku provalu oblaka u Rimu kada sam upoznala njega? Sve vreme dok histerično izvlačim gomile nepotrebnih, a ujedno emotivno bitnih stvari razmišljam kako se dovedemo u ovo stanje?

Kako nam stvari postanu bitnije od samih situacija.

View this post on Instagram

Čari konzumentskog društva

Ako imamo samo par prijatelja, samo jednog partnera, uz puno sreće možda decu ili roditelje – zašto nam je komad materijala potreban kao potvrda? Kada se dogodi momenat u kom izgubimo kompas? Ne želim ni da čujem da je za to kriv Instagram! Pre nego sam počela da se bavim modom, pre nego se pojavila bilo kakva društvena mreža, ljudi su opsesivno kupovali. Naravno nije postojala brza moda, nije postojalo osam revija jednog brenda godišnje i nije postojala ovolika socijalna udaljenost među ljudima.

Apsurd današnjeg konzumentskog društva, kom i sama vrlo pripadam je što manje izlazimo, manje se družimo manje se „prikazujemo“, a istovremeno više kupujemo! Baveći se modom i živeći je dugi niz godina, dajem sebi za pravo da kažem, da smo prosto rečeno obmanuti!!!

Tri triliona

Ušli smo u kolo koje ne znamo da igramo, idemo levo pa desno, ali ne možemo da uhvatimo korak. Zato što je nemoguće držati ga, jer ako nam je dovoljna jedna garnitura za sedenje koju ne menjamo po deset godina, zašto nam je potrebno sedam bundi ili kaputa, za jednu zimu? Naravno, ako živimo na severnom polu ili u Sibiru, razumem, ali u mom slučaju nazvaću to jednom rečju BOLEST. Tajkuni koji su vlasnici većine brendova visoke mode su poznati svima, pobogu samo ih je dva, Pino i Arno! Malo po malo su nas uvlačili u ralje zavisnosti, dok nas nisu doveli do toga da moramo da se „lečimo“. Alati su poznati Vogue, Instagram, film. Tužna sam, kupiću sebi nešto, srećna sam kupiću sebi nešto, proslavljam ahhh kupiću sebi nešto… Problem je što je to postalo pravilo, cveće je postalo malo, večera je postala nedovoljna, a za putovanje se nema vremena. Lečenje modom, ah zar nam nije poznato da je previše bilo kog leka otrovno?

Sećam se u euro cene moje prve Chanel torbe iznosila je tačno 2880 eura, crna klasična srednje veličine, danas ta torba košta 5900 eura, a ja verujte nemam 90 godina. Pitanje koje sebi postavljam, jer kao što znate sa matematikom sam jako loša, ako je sve jeftinije, radna snaga, materijali, vreme, zašto je torba i do tri puta skuplja?

Kompulsivna kupovina

Setih se svih kompulsivnih kupovina, svih „nemam vremena za porodični odmor“ Chanel torbi i svih „izvini neću više“ skupih poklona. Možda sam žrtva pogrešnih odluka, možda sam bila obmanuta i glupa, ali rekoh sebi DOSTA! Naravno kada je gospodin Ortega shvatio da ljudima treba dati leba i igara, dao nam je Zaru sa svojim ostalim sestricama Bershkom, Stradivariusom… Za svakoga po nešto u cirkusu mode.

Nasuprot savetu slatke azijatkinje, sa 0 emocija sam spakovala bar 10 džakova. Popili smo ,koliko se sećam, 2 flaše proseka i bar 4 puta odslušali „Get Down On It“ od Kool and the Gang. Odluka koju smo oboje doneli taj dan je da kada smo tužni zovemo jedno drugo, kada smo očajni zovemo terapeuta, a kada baš „odlepimo“ na neki fashion momenat – ostavimo da prenoći! Ne kažem da je moda za mene mrtva ili da je ne poštujem, već da više poštujem sebe! Igraću samo ples koji meni odgovara i sa onim ko mi prija. Ako je svetska modna industrija procenjena na tri trilijarde dolara, gde smo tu mi? Biti u trendu ne znači biti marioneta, već biti svoj!