Troma sam, znate onaj osećaj moranja življenja… Imam obavezu da budem jaka, nemam prostora za milovanje unutrašnjeg deteta, a još manje za nežno prema sebi, čak ni za pravdanjem za sopstveni mrak. Nisam ok i to je ok. „Zašto“ više nije samo reč, ono je postalo vapaj, pitanje, rečenica koja obuzima sve nas. Frustrirajuće je kada su vam pitanja bez odgovora, kada nemate kome da zviznete šamar, do samom sebi, onaj jedan da bridi i dlan i obraz, osvešćujuće onesvešćujući.
Pripadanje
Dakle ta jedna majka, jer znamo da može biti samo jedna, naizgled svu svoju potpuno disfinkcionalnu, sluđenu i krajnje simpatičnu decu bezgranično voli. Toliko da njihove komično predstavljene mane, svi jednostavno zavolimo. Njena snaga da sve održi na okupu, uz povišen ton, pretnje i jasno neodobravanje njihovih postupaka tera suze na oči, smeh iz solarnog pleksusa i onaj najnekulturniji aplauz u sred trajanja predstave! Taj jelte, takođe, jedan jedini otac koji je kralj inferiornosti, daje jedino šta ima, a to je nerazumna količina ljubavi, koja takođe jednu sveopšte tešku bezizlaznu situaciju pretvara u suncem okupan dan. I da, sada ću reći. Deca su im toliko nesavršeno savršena, baš kao i moja, kao i vaša, ma kao i sva deca ovog sveta. Dok jedno zvanično komunicira sa vanzemaljcima, drugo je već odavno prodavac oružja, treće je u pokretu otpora. Ostatak se razvodi, raskida veridbe.
Jednostavno, žive život! U tih deset kvadrata emocija, u tom parčetu neke tuđe realnosti, jedino šta osećam ja iz plišane fotelje je PRIPADANJE. Oni svi pripadaju jedni drugima, baš tako savršeno nesavršeni, tako siromašno bogati, da bih tu majku na dva metra od mene gađala buketima božura i zagrlila uz veliko hvala.
Zečja šapa
Idite u pozorište, smejte se i plačite, slobodno se posvađajte, pomirite se, lupite glupost, pa se izvinite. Samo slušajte, čujte onog preko puta vas, a onda glasno odgovorite. Ne ćutite, ne stidite se. Pre svega ne žmurite, jer ako predugo žmurite i kada napokon otvorite oči, videćete samo mrak.
