Kada pomenemo balet na našim prostorima, najpre pomislimo na Višnju Đorđević, Ivanku Lukateli, Lidiju Pilipenko, Sonju Vukićević i druge dive koje su obeležile prošle decenije i čitav svoj život posvetile baletu, dok mlađe generacije gotovo i da ne poznajemo. Jedan od svetlih primera domaće i regionalne scene koja svojim načinom života promoviše baletsku kulturu i koja je uspela da približi balet i široj publici jeste Jovana Miroslavljević.
Studirala je na FDU. Zatim je završila baletsku akademiju u Kanu Ecole Supérieure de Danse de Cannes Rosella Hightower, jednu od tri najprestižnije u Francuskoj. Iz matičnog Narodnog pozorišta otišla je u svet gde je nastupala na brojnim pozornicama svetskih teatara. Živela je i radila u regionu, Parizu, Njujorku, Vašingtonu, Tuluzu, ali bi se uvek i rado vraćala u Beograd. Osim baletom, aktivno se bavi i modelingom, bila je zaštitno lice brenda Ane Ljubinković, a danas i Dragane Ognjenović. Osim toga, osnovala je i concept store Jevremova 25 gde okuplja izabrane mlade domaće dizajnere i preduzenice čiji brendovi su jedni od najpoželjnijih. Vratila je Startas-ice u Beograd, baš kao i Polaroid. A sada u ekskluzivnom editorijalu i intervjuu za Journal otkriva kako izgleda deveti mesec trudnoće u baletskim cipelama.
Imamo priliku da te vidimo u devetom mesecu trudnoće – šta to znači za nekoga ko se profesionalno bavi baletom?
Hm… rekla bih da je ova tema škakljiva i da je veoma individualno kako neko privatno posmatra trudnoću, a još važnije i ono šta dolazi nakon, šta su mu afiniteti, želje i prioriteti u datom trenutku života i karijere. Iz moje perspektive, a u pogledu profesije, uvek mi se činilo da takve korake treba praviti negde na početku ili pri kraju glavnog dela karijere. Ne postoji idealan trenutak za takvu pauzu i sve što ona podrazumeva. Isto je i sa povredama na koje ne možemo da utičemo, ali naravno nije uporedivo. Takođe, radni vek profesionalnih igrača se ipak malo produžio, opet individualno. Meni lično izgled i stanje tela definitivno kaska za biološkim godinama, i što se posla tiče još mnogo godina je ispred mene ukoliko to budem želela.
Kakve su tvoje emocije i razmišljanja na temu majčinstva i kako planiraš da uskladiš i poslovne i privatne obaveze?
Obzirom da je moj ceo život, kao i većine profesionalnih balerina, jedan veliki i gusti raspored već od najranijeg doba i da se sastoji od kontinuiranog žongliranja – nekoliko škola, obaveza, trke s vremenom, promene lokacija, dinamike, zemalja, kontinenata, balansiranja svih svojih uloga i ličnosti, privatnih i scenskih, verujem da se ništa neće promeniti i da organizacija neće biti problem. Kako se nisam previše bavila tematikom majčinstva do sada, verujem da ću biti pametnija kada zaista postanem nečija mama u punom smislu te reči. Ali trenutno mi se čini da je, već i u samoj trudnoći, važno imati na umu da su roditelji tu samo kao kanal kroz koje ta buduća persona dolazi na svet, i da ne pripada nama već sebi i da je sa tom slobodom treba odgajati.
S obzirom na to da si profesionalni plesač, koliko se tvoje telo promenilo tokom trudnoće i da li si se tokom trudnoće bavila plesom na neki način ili si sve stavikla na hold?
Moje gotovo nepromenjeno telo je vremenom postalo baš zabavna i simpatična tema, a ja sam se zaista pitala hoće li se ikada pojaviti neki vidljiv znak trudnoće. I evo nas pred samim krajem, moje telo, beba i ja, a svi nam čestitaju početak trunoće i upozoravaju kako je najvažnije da se sada u prvim danima čuvamo. Mi se smeškamo jer znamo da smo za koji dan gotovi sa trudnoćom. Što se tiče kretanja, ja sam igrala sve predstave do 5. meseca. Niko nije ni znao da sam trudna, a letnji odmor je označio prirodan kraj tog ciklusa. Do kraja 7. meseca sam vežbala u pozorištu. U 8. sam radila Fashion Week. Usled konstantnih mučnina koje će me izgleda pratiti do kraja trudnoće sam izgubila na težini pa sam se ovih poslednjih nedelja posvetila dobijanju kilaže i snage za sve ono što nas tek čeka. Ovih dana vežbam kod kuće uz instruktorku joge.
Život si posvetila baletu, nema sumnje da je na tom putu bilo puno odricanja, čega si se odrekla lako, a čega nisi nikako?
Da, samo školovanje za profesionalnog baletskog igrača podrazumeva kompletnu podređenost isključivo tome, uz akademsko obrazovanje. Makar je tako bilo u mom slučaju. Ja sam na balet krenula sa tri i po godine, samim tim to odricanje nisam doživljavala kao takvo već je to jedini ritam koji poznajem. Uz to, uvek sam ozbiljno doživljavala balet. Nisam se igrala niti su me upisali na časove da bih potrošila energiju. Imala sam sreće da od samog početka imam ozbiljnog pedagoga koji je shvativši moje fizičke sposobnosti, kapacitet i talenat znala kako da me dalje usmerava.
Objektivno gledajući, odricanja su ogromna u smislu vremena, zdravlja, privatnog života i aktivnosti, no opet individualni doživljaji su u pitanju. Kada pogledam unazad, ne žalim skoro ni za čim. Udovoljavala sam sebi uvek kada je za to bilo prostora. Ne patim za druženjem, izlascima.. Mada moje društvo zna, ako dočekamo sitne sate, kada svi krenu na spavanje, ja zatežem punđu i odlazim na vežbe u pozorište. Izgovora nema!
Da li bi danas nakon dve i po decenije bavljenja baletom neke stvari uradila drugačije?
Uh.. mnogo toga. Ranije bih otišla na školovanje u inostranstvo. I definitivno mnogo ranije prihvatila angažmane van zemlje i mog matičnog Narodnog pozorišta. Ipak, zadovoljna sam jer su za to vreme, u kom nisu imali pristup ni informacijama na način na koji je to moguće danas, moji roditelji uspeli da me pošalju na školovanje u Francusku, kao i što sam od 23 godine profesionalne karijere skoro 15 provela igrajući u ozbiljnim evropskim i svetskim kompanijama. To me zadovoljava na način da nemam potrebu da o tome previše pričam te dopuštam da se ovde o mojoj karijeri van zemlje ponekad ni ne zna dovoljno. A uz to sam toliko zadovoljila svoje profesionalne želje i kapacitete da sam u miru mogla da se vratim i svom Narodnom pozorištu i Pozorištu na Terazijama. I da, manje bih patila.
Meša Selimović je pisao kako balet ima manje izražajnih mogućnosti nego jezik i muzika. Da li je to zaista tako ili se samo nedovoljno poznaje baletska profesija?
Citiraću ga dalje: Balet je u nezavidnom, ili srećnijem položaju, on je ili savršenstvo ili promašaj. Od baleta uvek zahtevamo najviše. Kao od poezije. I balet zaista zahteva najviše i od nas i od publike. Mnogo čitkiji i pitkiji poslednjih decenija, ali ipak zahteva visoku inteligencijui razumevanje pre svega od strane izvođača a ujedno i publike.
Laicima balet deluje kao nešto lepršavo, a malo je onih koji imaju svest o tome koliko je tu krvi proliveno – doslovno i figurativno.
Da, to je uvek zanimljiva tema. Zadatak baletskih igrača je da prikažu magiju, eteričnost, san, iluziju. Mislim da je publici čak i jasno da veliki rad stoji iza toga. Moguće je i da pretpostavljaju koliko krvi je proliveno i doslovno i figurativno. Međutim, ono o čemu se ne govori dovoljno, po mom mišljenu, čak ni unutar naših krugova, su razni oblici zlostavljanja. Psihičkog i fizičkog, mobing, razni poremećaji u odrastanju i sazrevanju u tom okruženju, poremećaji ishrane, zdravlja. Da ne govorim o tome sa kakvim problemima se sve mogu sresti muške kolege. Sve ovo je naravno diskutabilno i individualno. I varira od zemlje do zemlje, škole do škole, kompanije do kompanije, plesača do plesača.
Kada kažemo stavi se u moje cipele šta to znači u tvom slučaju? Kako pozornica i život zapravo izgledaju iz baletskih cipela?
Baletske sale, garderobe, pozorišni hodnici, scene su naša kuća. Svako pozorište ima svoj miris. Svaka scena je drugačija, svako gledalište i pogled na kupolu su kao pogled u drugo nebo. Zanimljivo je biti sa te strane, znati svaki kutak, korak i kanap te velike mašinerije koja mora biti savršena inače ne može rezultirati predstavom. Meni lično svako pozorište nameće osećaj zahvalnosti, a pre svega dužnosti prema svim duhovima velikana koji su tu bili pre nas i stvarali istoriju.
Iako igrate na istim daskama, profesionalni vek baletskih plesača znatno je kraći od glumačkog, šta misliš o tome?
Ukratko, takve su te dve profesije, gotovo iste a potpuno različite. Kod obe su presudni talenat, rad, godine, prilike ali na potpuno drugačije načine. Glumac može i treba da se potpuno aktivno bavi svojim poslom do samog kraja života. Dok bi za baletskog igrača to bilo pre svega opasno, potom smešno i besmisleno. Ne osećam to kao neku nepravdu. Takođe, nakon aktivne karijere baletskog igrača moguće je razvijati se u toliko pravaca u istoj profesiji ili pak imati ceo jedan novi život ispred sebe, novu karijeru, novo obrazovanje. Ja sam uvek na taj kratak vek profesije gledala pozitivno i sa dozom uzbuđenja u iščekivanju šta je iza ugla. Paralelno sam radila na usavršavanju drugih znanja i veština i odavno otivrila vrata nekih drugih sfera.
Fotografije & kreativna direkcija: Ivona Živulj @ivonafish
MUA: Ena Jović @enajovic
Studio: studio Ф @fotostudio.phi
